Pisanje je način života

Intervju sa Biljanom Janković


 

Rođena 1970. godine u Osečini. Među piscima koji svoju inspiraciju nalaze u srpskoj folklornoj fantastici, Biljana Janković zauzima jedno od vodećih mesta. Počela je da piše veoma rano, najpre poeziju a zatim i prozu. Dugogodišnji je saradnik lista „Treće oko“ u kome objavljuje svoje priče o ljudima, događajima, ljubavima i verovanjima. Objavila je zbirku priča „Knjiga nespomenica“. Živi u Valjevu sa sinovima Đorđem i Aleksandrom.

Upoznajte Biljanu Janković

 biljana-jankovic

Kada ste otkrili sebe kao pisca?

Čini mi se da sam postala pisac onog momenta kad sam otkrila da postoji KNJIGA. A otkrila sam to slučajno; jer, ako je neko u selu i imao knjigu ona je čuvana kao otrovi – vrlo daleko od domašaja dece.

Tražila sam jabuke na „gornjem boju“ magaze koju je moja baka donela u miraz, a pronašla ogroman sanduk pun – knjiga. Celo leto sam prelistavala te knjige, a na Đurđic dobila na poklon od dede Stojadina komadić zidarske olovke. Kad su počeli snegovi i nije više bilo radova u polju, deda je poslao mog oca „kasten u Osečinu“ da meni kupi svesku.

Moja prva azbuka je imala 28 slova, f i h moj deda nije izgovarao pa ih nije ni pisao. Objasnio mi je kako se „prave“ reči i – tako je počela moja priča. Imala sam tada četiri godine…

Koji književni pravac Vam je najdraži?

Teško pitanje. Obožavam knjige i kao čitaocu odgovara mi sve, mada bih se „malo“ ogradila od tzv. „posleratnog modernizma“  bez obzira što su njegove središnje ličnosti bili vodeći srpski pisci XX veka – Andrić i Crnjanski.

Navedite neke od svojih domaćih i stranih uzora?

Uzori? Milovan Glišić, definitivno. Zatim Meša Selimović, Mehmed Kondžić, Andrić, Veroljub Jovanović, neprevaziđeni Stevan Sremac, Branko Ćopić, i da ne nabrajam, potrajalo bi… Od stranih? Pa, prvo što sam pokušala da pročitam bila je knjiga „Guliverova putovanja“, stigla sam do Guliverove posete „zemlji u kojoj vladaju konji“ i odustala od daljeg čitanja ubeđena da je sve to „ćorav posao“ (kako su pričale babe po komšiluku); srećom, sledeća knjiga koja mi je dospela u ruke zvala se „Deca kapetana Granta“. a pisac je bio Žil Vern. Knjiga je bila fantastična i, mada je imala dosta reči čije značenje nije umeo da „protolkuje“ čak ni moj deda, u moju dečju dušu za sva vremena je posadila pelcer fantastike. Mada rado čitam dela Umberta Eka, Ljose, Ruždija, nije mi nikakav „problem“ da opet postanem uplakano dete uz neki od romana Čarlsa Dikensa.

Mislim da sam mnogo bolja kao čitalac nego kao pisac.

Da li pisanje doživljavate kao posao ili kao hobi?

Pisanje nije ni hobi ni posao. To je način života. To je kao da koračate po svetu i pažljivo gledate život oko sebe da biste ga kasnije sopstvenim rečima obojili u vremenu, da se ne zaboravi. Jer, u početku svega – beše REČ, tako počinje Biblija…

Radim, da bih živela i posmatram ljude oko sebe; tražim u svakom od njih onaj presudni momenat u kom se njihov život prelama i pretače u moju priču. Tada se ceo svet i sve moje potrebe svedu na nekoliko lista papira i na svetu ne bude više ničega osim priče koju upravo pišem. Kad stavim poslednju tačku čini mi se da sam iz priče izronila kao iz mutne vode i jedva da imam snage da ispod teksta napišem ime i prezime.

Eto, tako nastaju priče…

Kakvo je Vaše iskustvo sa domaćim izdavačima?

Sve što o tome znam je da se pravi izdavači mogu nabrojati na prste jedne ruke i da se drže proverenog recepta: objavljivanje stranih bestselera. Svi ostali će pokušati da vam „uzmu neke pare“, pa čak i ako ih nemate.

Do sada ste objavili nekoliko priča u Omaji. Da li ste i ranije pisali za slične časopise?

Da, osamnaest  godima povremeno objavljujem priče u „Trećem oku“, pisala sam  i za „Zonu“, a od (mog) otkrića interneta pišem za različite Internet – časopise u zemlji i dijaspori.

Šta Vas inspiriše?

Ljudi i njihove sudbine. Fascinira me ljudski strah od slobode; rodimo se slobodni, i onda se celog života okivamo raznim zabranama, pravilima i zakonima kao da je „postati rob“  jedini cilj života.

Šta je za Vas fantastika?

Ono što životu daje malo boje, mnogo uzbuđenja i malo romantike, da ona Njegoševa čaša medi bude još slađa. I Herodot  je u svojoj čuvenoj „Istoriji sveta“ pisao o tome da mi, Sloveni, ili „narod knjige“, u med stavljamo razne trave…

Valjda, da još malo zagorča.

Kako objašnjavate to da u srpskoj literaturi i filmu, ne postoji dovoljan broj dela inspirisanih srpskom folklornom fantastikom?

Za to je ipak kriv Brem Stoker. Da je, odlučujući o poreklu grofa Drakule napisao da je bio Srbin iz Zabrežja – sve bi bilo drugačije. A i činjenica da je saga o Drakuli objavljena na tada najrasprostranjenijem svetskom  jeziku ( ako ne računamo kineski) i to u zemlji koja je tada imala više od 50% pismenog stanovništva odigrala je značajnu ulogu. Priča o Savi Savanoviću objavljena skoro istovremeno ali na srpskom jeziku i u zemlji sa 98% nepismenog stanovništva,i zauvek je zadržala lokalni karakter i još pola veka se prepričavala od usta do usta, zimi, uz vatru.

Omiljena knjiga i film iz oblasti fantastike?

Za knjigu znam: trilogija „Deca kapetana Granta“, od nje je sve počelo.

Od filmova – „Peti element“.

Kakvi su Vaši dalji planovi?

Da zasadim topinambur, pronađem neki lep proplanak na nekom od brda oko Valjeva,  tu sagradim kuću od slame i pričam priče unučićima. Kad dođe vreme za to, možda će neko od njih poželeti da ih zapiše.

U početku beše reč, verujem da će reč biti sve što će od nas ostati na kraju.