UMETNIK JE DUŽAN SOPSTVENOM VREMENU U ONOJ MERI U KOJOJ JE U STANJU DA SAGLEDAVA PROBLEME SOPSTVENOG DRUŠTVA


 Intervju sa Dejanom Atanackovićem

 

Dejan Atanacković je rođen 1969. godine u Beogradu. Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni i sarađuje sa tamošnjim Muzejom prirodnih nauka na predmetu “Body Archives”, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela.

Devedesetih godina prošlog veka realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte, a u Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo “Drugi pogled”, inicijativu za nove narativne tokove, kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča.

Dobitnik je NINove nagrade za roman Luzitanija (Besna kobila, 2017).

Upoznajte Dejana Atanackovića…

 

Koja književna dela su imala najveći uticaj na Vas kao pisca?

Teško je dati odgovor na to pitanje, svakako su prva dela koja mi padaju na pamet Rilkeovi Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, Manov Čarobni breg, Turnijeov Kralj Vilovnjak, Zebaldovi

Austerlic i Saturnovi prstenovi. Prva tri svakako nose u sebi specifičnost pogleda usmerenog ka telu, čak i onda kada se telo ne opisuje pa ni spominje, ali je nekako prisutno kroz samu upotrebu reči i jezika. Zebald je, pak, važan zbog preplitanja istorije i fikcije i vešta uobličavanja fiktivnih istorija. Ali jednako bih smatrao važnim i književnost mog detinjstva, pre svega 20.000 milja pod morem, i Alisu u zemlji čuda.

Utopijski roman, slikovita parabola o dozvoljenim i nedozvoljenim formama ludila, fantasmagorijska društvena alegorija ili po malo od svega. Šta je Luzitanija za Vas?

Sve to zajedno, ali istovremeno, Luzitanija je jedna introspekcija, pogled unutra. Jer tu je reč uglavnom o unutrašnjim pejzažima, pa i reakcijama na neka zbivanja u mom životu. Iako je reč o specifičnom istorijskom periodu, to naravno nije istorijski roman, već pre svega niz slika koje dolaze iz ličnog doživljavanja našeg vremena i nedavne prošlosti, te samim tim slika koje nastaju u direktnom susretu sa mojom svakodnevnicom. Svaka ličnost u romanu nosi neki delić mene, svako od njih nekud putuje, od Beograda ili ka Beogradu, i u tom putovanju se ponekad gubi, ponekad nestaje, u svakom slučaju nešto se tokom tog putovanja u njemu menja. A ludilo je tu kao podsećanje na razne manifestacije drugosti. Postoji ta neprekinuta nit odnosa društva prema ludilu, kao mestu ili telu, koje kroz razne oblike nasilja i izopštavanja služi za oslobađanje društva od sopstvenih psihoza. Samo što je danas itekako postalo očigledno koliko je svako od nas na korak od drugosti, na korak od ispadanja iz većine.

U kojoj meri je, po Vašem mišljenju, pisac u obavezi da prati književne tokove i struje, i možemo li uopšte danas, u epohi postmodernizma, govoriti o jednom aktuelnom, dominantnom i eventualno poželjnom književnom pravcu?

Ja bih takve dileme prepusitio kritičarima i teoretičarima književnosti. Ako bi pisac, ili umetnik uopšteno govoreći, imao obavezu da prati tokove onda bi tokovi bili važniji od pojedinačnog dela, a nadam se da to ipak nije slučaj. Ali umetnik je, po mom mišljenju, dužan sopstvenom vremenu u onoj meri u kojoj je u stanju da sagledava probleme sopstvenog društva i o tom društvu postavlja pitanja koja se, možda, ne postavljaju često ili dovoljno. Mene je, konkretno, zanimalo da pokušam da postavim pitanja o načinima na koje se istorija ponekad čini manje predvidivom od budućnosti, te samim tim predstavlja instrument svake vlasti koja računa bilo na retorički potencijal istorije bilo na kratko pamćenje većine.

U poslednjih nekoliko godina, koliko traje obeležavanje stogodišnjice Prvog Svetskog rata, objavljen je veliki broj dela posvećenih ovom periodu. Ipak, za razliku od većine, Vaš roman je uspeo da pomiri čitalačke i ukuse kritike. Šta je presudan faktor za stvaranje kvalitetnog kniževnog dela?

Zapravo, nedavno sam čuo da je od Prvog svetskog rata do danas o tom periodu objavljeno relativno malo romana na srpskom jeziku. Ne znam mnogo o tome. Što se tiče čitalaca i kritičara, svakako sam vrlo raznovrsna mišljenja čuo i pročitao, i mada većina koja do mene dopire zaista jesu povoljna, ima i onih koja nisu. Mada u tom drugom slučaju ponekad nije reč o književnim razlozima, već površno političkim i pseudo-patriotskim. Ne smatram se ni najmanje merodavnim da, kao autor tek prvog romana, makar to bio i nagrađeni roman, govorim šta je presudno za stvaranje kvaliteta u književnosti. Mogu da kažem da je, u mom slučaju, sav uloženi rad bio nastavak svega prethodnog, pre svega vizuelnog i pedagoškog rada, da je reč o godinama taloženim slikama, a da je sam čin pisanja bio lišen bilo kakve ambicije sem one da roman privedem kraju, što je bila i svojevrsna opklada sa samim sobom. A možda je bas taj nedostatak ambicioznosti vezane za uspeh dela jedna od važnijih stvari, ali to je pravilo koje se verovatno može primeniti na razne sfere života.

Može li se reći da je odnos između ludila i gluposti, kao jedne od centralnih tema Vašeg romana, neizbežni usud čovečanstva?

Za ovladavanje većinom oduvek je bilo neophodno odrediti manjinu s kojom će se većina meriti. “Civilizovanima” je oduvek potreban “divljak”, ne bi li svoju civilizovanost imali sa čime da uporede. A odnos prema divljaku zasniva se na zloupotrebi, torturi, izopštavanju, ekspolatisanju, pa i seksualnom izrabljivanju, a sve je opravdano nižim stepenom ljudskosti koji u očima većine u osnovi karakteriše drugost. O tome govore skoro sve antropološke muzejske kolekcije koje su u osnovi scene zločina. I ludak je oduvek žrtveni jarac, kao što je to u današnje vreme migrant, ali i mnoge druge društvene kategorije. Glupost je, po mišljenju junaka Luzitanije, upravo taj mehanizam vlasti kojim se većina usmerava da prezire drugačijeg, i da na drugost projektuje svoje neurotične strahove. To je princip na kome se zasnivaju mnoga današnja društva, primer za to su i nedavni izbori u Italji u kojima su pojedine partije gradile svoje strategije na strahu od migranata. I u jugoslovenskim ratovima, suprotstavljene strane često su gradile kolektivnu sliku drugog kao nekakvog atavističkog elementa, a nažalost to se nije promenilo ni u ovom zbunjenom vremenu neokončanih devedesetih.

Iza Luzitanije stoji izdavačka kuća Besna kobila, koja se pretežno bavi popularizacijom strip umetnosti. Kako je došlo do saradnje sa ovim izdavačem?

Ta je saradnja pre svega ishod dugogodišnjeg prijateljstva s Goranom Lakićevićem koji mi je, nakon što je godinama pratio moj rad, predložio da jednu kratku priču, koju sam napisao kao prateći tekst uz jedan svoj vizuelni rad, razvijem u roman. Od tada, naša saradnja je bila vrlo intenzivna, brojni razgovori, večere, druženja, slanje poglavlja putem mejla, a zapravo je sve to bilo samo kontinuitet jednog lepog prijateljstva. A činjenica da je Besna kobila prevashodno strip izdavač, dakle jednog oblika likovnih umetnosti, svakako je imalo za ishod i veliku pažnju koja je data opremi knjige, što je, kako stvari stoje, imalo popriličnog uticaja na čitaoce, još znatno pre proglašenja dobitnika NINove nagrade.

Kako biste opisali domaću književnu scenu?

Nemam nikakav odnos prema sceni kao sceni, zanimaju me pojedini pisci. Koliko vidim – baš kao i u vizuelnoj umetnosti – kada se govori o sceni najčešće se govori o stvarima koje najmanje sa samom književnošću imaju veze. A ja sam u svemu tome potpuni autsajder i odlično se osećam u toj ulozi.

Budući da su tema Omaje folklorna fantastika i priče vezane za kontekst mitskih bića iz narodnih predanja, kakav je Vaš stav o ovom podžanru fantastike, kao i o književnoj fantastici uopšte?

Književna fantastika je širok pojam koji podrazumeva strahovito mnogo raznovrsnih pristupa, od sićušnih diskontinuiteta stvarnog u svakodnevnom, do čitavih zamišljenih svetova. Ja prosto nemam sistematičan pristup tome, ali znam da je mnogo toga iz sveta fantastične književnosti i filma ostavilo važan trag u mom životu. Kad je reč o mitskim bićima, pre petnaestak godina moj video i muzički rad, Golem, predstavljen je na Oktobarskom salonu, a potom putovao u Sarajevo, Firencu i Sijenu. Taj rad se upravo ticao, uslovno rečeno, teme mitskog bića, ali je to bio samo izgovor za neka preispitivanja o jeziku i retoričkim slikama, povezivanja tela i zemlje, pa i za bavljenje estetikom uzvišenosti, koja me je oduvek zanimala. A naravno, susreti s fantastikom uobičajeno počinju već u detinjstvu, kroz bajke, legende, a naravno i kroz književnost, Po, Meri Šeli, Žil Vern, kasnije Kafka, Bucati, Stanislav Lem, Orvel, Borhes, i sigurno se ponešto od toga može raspoznati i u mom radu. Uostalom, kroz fantastiku se često tretiraju vrlo realni problemi i pitanja vezana za sasvim opipljivu stvarnost, totalitarne režime, politicke i društvene utopije, psihička stanja, preispitivanja sopstvenog identiteta, pamćenje, telesnost itd. A u Luzitaniji je pohranjen moj svet i nesvesni repertoar slika, hteo ne hteo, poneki eho i trag mnogih fantasticnih prica je u njoj nasao svoje mesto.

Sa Dejanom razgovarao Mladen Milosavljević