KROZ IZMIŠLJENO DOLAZIMO DO STVARNOG, KROZ LAŽ DO ISTINE


Intervju sa Mladenom Markovićem

 

Mladen Marković je rođen 13. aprila 1985. u Slavonskom Brodu. Pohađao je kurs kreativnog pisanja kod prof. Dr Zorana Živkovića. Autor je više kratkih priča, novela i jednog romana. Neka od njegovih poznatijih dela jesu priče: „Slika“, objavljena 2008. u časopisu „Književnost“, kratka priča „Uhoda“, objavljena 2011. u online časopisu „Škrip“, kao i kratki roman „Razbijanje karikature“ objavljen juna 2010.

Njegov novi roman „Krv i sapunica“, biće objavljen 13. decembra 2017. u izdanju izdavačke kuće „Laguna“.

Takođe, u saradnji sa dvojicom scenarista napisao je scenario za crtanu seriju „Jet Set“, koja je u više navrata  emitovana na televiziji B92.

Član je redakcije portala i časopisa Omaja, koji su posvećeni temama iz oblasti folklorne fantastike.

Upoznajte Mladena Markovića…

 

 

Za nekoliko dana, tačnije 13. decembra, u prodaji će se naći tvoj roman prvenac „Krv i sapunica“, delo koje nosi podnaslov „Roman o ljubavi i zlu“. Možeš li nam reći nešto više o samom romanu?

‒ Roman je savremen i urban, može da se čita kao triler, kao drama i kao ljubavno štivo. Priča je o mladom paru koji vodi uredan život, ali sklapa kraj sa krajem, i onda se Marko, glavni junak ili antijunak romana, odvaži na jedan sitan rizik i sve polazi groteskno naopako. Neki likovi su karakteri, neki su karikature, neki događaji su nategnuti, neki deluju stvarno, glavni motivi su nasilje i ljubav, ironija sudbine i sudbinski preokreti. Priča ima zaplet koji je složen, tokovi radnje se smenjuju sa jednog dana u blisku i dalju prošlost, a otkrovenja su, nadam se, ispunjavajuća i iznenađujuća. I možda bi trebalo, ne toliko da nosi poruku, koliko da postavi pitanje.

 

Junaci tvog romana su, uglavnom, marginalci i sitni kriminalci. U kojoj meri je ovo umetnička imaginacija a u kojoj stvarnost koja nas okružuje?

‒ Mešano je. Svakako ne želim da verujem da se stvari kakve sam opisao u romanu događaju, ali to bi bilo naivno razmišljanje. Ne želim da postoje zli ljudi, ali to su puste želje. Ne želim da se dobri ljudi zlopate, ali se zlopate. Paradoksalno, stvaram ono što ne želim da postoji. Umetnička imaginacija gotovo je uvek u istoj meri sa stvarnošću, jer da ono izmišljeno ne može da se uporedi sa nečim što već postoji ‒ ne bi imalo nikakvu snagu niti svrhu, a to prepoznavanje je jedna od najbitnijih čarolija umetnosti. Kroz izmišljeno dolazimo do stvarnog, kroz laž do istine.

Na prvo čitanje roman deluje prilično filmično, a u preporukama se poredi sa poetikom filmova Kventina Tarantina. Ima li istine u tome?

‒ Roman jeste filmičan zato što sam priču prvobitno tako i zamislio: da bude na ekranu, a ne na stranicama. Napisao sam scenario za film koji sam posle više godina odlučio da preobrazim u roman. Bio sam uveren da će jedino na taj način priča ugledati svetlost dana.

Ima istine da bi roman mogao da se poredi sa poetikom filmova Kventina Tarantina, takav mu je narativ, složen i kruži. Tarantino mi je među omiljenim pripovedačima i smatram da će jednog dana biti izvrstan pisac romana. Odrastao sam na njegovim i filmovima Martina Skorsezea, i vrlo brzo sam shvatio da mi njihova poetika najviše prija. Bilo mi je prirodno da se okušam u nečemu sličnom. Možda umetnike poput njih nikada neću moći da pratim u stopu, ali i ako sam pet stotina koraka iza njih, zadovoljan sam ‒ ne deluje mi to toliko daleko.

Da li osim Tarantina imaš i druge uzore u popularnoj kulturi?

‒ Naravno. Već sam pomenuo Skorsezea ali tu su još neki uzori koji zaslužuju svaku pohvalu: Bukovski, Andrić, Bulatović, Dostojevski, Makarti, Čendler, Prilepin, Pekić, Linč, Riči, Rakić, Barker, King, Hemingvej, ima ih zaista mnogo, ali posebno bih naglasio Nindžu iz muzičkog benda Die Antwoord, izuzetan je umetnik, stvara nešto potpuno sveže i drugačije.

Više puta si izjavio kako nasilje smatraš svojim osnovnim motivom. Zašto?

‒ Imam morbidnu fascinaciju nasiljem. I teško ju je objasniti. Recimo, u stvarnosti ne podnosim nasilje: plaši me i gadim ga se. Bio sam žrtva i fizičkog i psihičkog nasilja, ali to nije nikakva novina, većina ljudi se kad-tad nađe u takvim okolnostima. Ali u književnosti i na filmu, nasilje mi je uvek dobrodošlo. Zabavlja me, nadahnjuje me, možda me čak i ispunjava. Nasilje postoji, nažalost, u svakom živom biću. Mačke ‒ izuzetno ljupke, graciozne, lepe, tople životinje, a sa druge strane ‒ krvoločne ubice. Psi, takođe. To je stvarno fascinantno. Pri tom, nasilje mi je usko povezano i sa fizičkim užitkom. Seks: to je nasilan čin. Na silu se dovodimo do vrhunca, bilo da smo sami, bilo da smo sa nekim. Muškarac doslovno navaljuje u žensko meso, prodiru jedno drugom u intimu, ponekad čin bude i bolan, ali se istrpi, zato što znamo šta sledi i to jedva čekamo. Nasilje u književnosti, međutim, zauzima jedno posebno mesto, uopšteno rečeno. Zašto? Zato što prilikom prisustvovanja nekom užasnom nasilnom činu, bilo da je u stvarnosti ili na filmu, čovek može da skrene pogled ili da zažmuri, a ono što pročita ‒ ne može da poništi, slika će ostati u glavi, koliko god skretao pogled ili žmurio. To je savršena zamka književnosti, predivna je, nevidljiva je. Rekao bih da Kormak Makarti najbolje opisuje nasilje u književnosti. Ponekad je glorifikovano, a gotovo uvek je poetično. I moram da priznam da sam zbog Andrića i čuvene scene nabijanja na kolac počeo da se usmeravam ka pisanju. Takva vrsta opisa, ta pripovedačka moć, da sliku vidim življe nego što bih je video uživo, jer sigurno bih usmerio pogled negde drugde, ponudila mi je nešto što ništa do tada nije moglo da mi ponudi ‒ da doživim, osetim, uradim nešto nesvakidašnje, bilo lepo, bilo ružno, a da posle ne moram da platim ceh ili da osećam krivicu. Plus, opisivanje i zamišljanje nasilja deluje terapeutski ‒ zamisliti šta god hoćete, na koji god način hoćete, a niko stvaran ne bude povređen na kraju. Savršeno!

Svojevremeno si pohađao kurs kreativnog pisanja kod Zorana Živkovića. Koliko ti je to pomoglo da se izgradiš kao pisac?

‒ Mnogo mi je pomoglo, ali sam bio malčice i sputan. Zoran Živković je izuzetno darovit pisac koji ume da prenese znanje, pa čak i umeće. Sećam se kada je na jednom predavanju izjavio kako pisac mora prvo da nauči da gradi, pa tek onda da ruši zidove. I ja sam to uradio, međutim, zidove koje sam izgradio bili su mnogo čvrsti i okružili su me: nisam mogao godinama da ih srušim, osećao sam se zarobljeno, a kada se to konačno desilo, osetio sam veliku slobodu, a ona je ‒ imam pravo da bez straha kažem šta god hoću, nekome će se to svideti, nekome neće. To je sjajno.

Pre sedam godina je objavljena tvoja novela „Razbijanje karikature“, priča o odnosu dvoje mladih koji započinju zajednički život. U kojoj meri je „Krv i sapunica“ iskorak u odnosu na pomenuto delo.

‒ Iskorak je u doslovnom smislu. „Razbijanje karikature“ je kamerna priča o paru koja se gotovo cela odvija u garsonjeri, a par u romanu „Krv i sapunica“ izlazi iz jednog takvog stančića i stupa u spoljni svet, koji može, ali ne mora da bude gori od onog unutrašnjeg. Sukobi su, naprosto, uvek tu, bilo da su u nama ili van nas, u sobi ili na ulici. „Razbijanje karikature“ je povučena, introvertna i pomalo usporena novela, a „Krv i sapunica“ je agresivan, ekstrovertan i brz roman.

 

Rad sa urednicima ponekad zna da bude težak, dugotrajan i pun kompromisa. Kako je izgledala saradnja sa tvojim urednikom?

‒ Saradnja je bila izuzetna. Moj urednik, Slobodan Guberinić, pročitao je roman, našli smo se, pričali i u tom razgovoru shvatio sam da je on knjigu shvatio bolje od mene. Zvuči apsurdno, ali je istina. Otvorio mi je oči povodom nekih stvari, bilo je vrlo malo uredničkih intervencija i onda se on zauzeo i potrudio da roman izađe na tržište. Nije bilo lako, ali smo izdejstvovali sitnu i ličnu pobedu. Nadam se da će roman zaživeti, a ne da bude mrtvorođenče, kakvih već ima poprilično.

Da li je roman prvenstveno namenjen ljubiteljima žanrovske literature, ili se u ciljnoj grupi mogu pronaći i čitaoci, uslovno rečeno glavnog toka?

‒ Nije namenjen samo ljubiteljima žanrovske literature. Ima elemenata žanra, ali ima i poigravanja sa žanrom. Na ironičan način motivi sapunice, koji su uglavnom blagi i bezazleni, mešaju se sa motivima hardcore žanrovske proze, u ovom slučaju ‒ motiv nasilja i preokreta. Na oba slučaja gleda se, uglavnom, neodobravajuće, smatraju se šundom, ali šund katkad ume da bude veoma zabavan, ako ništa drugo, i ne smemo to zaboraviti. Ali ako ćemo ih posmatrati kao negativne stavke, onda smatram da ovde, kao i u matematici, minus i minus daju plus.

Deca na selu se plaše vešticama, vampirima i baucima. Čime se plaše deca u gradu?

‒ Stvarnošću.

Sa Mladenom razgovarao Mladen Milosavljević