Možda nećete promeniti svet, ali pišite kao da hoćete


Intervju sa Slavišom Pavlovićem

 

Slaviša Pavlović (1982, Ljubovija), pisac, pesnik i novinar. Objavio je romane „Zavet“ (2010), „Nema šanse da ne uspem“ (2012),  „Zavet heroja“ (2014), „Apisov apostol“ (2016), kao i zbirku poezije „Osvit večnosti“ (2014).

Prevođen je na ruski jezik.

Bavi se novinarstvom. Radio je kao glavni i odgovorni urednik magazina „ReStart“, autor i voditelj televizijske emisije „Klub književnika“. Pisao je  za „Srpski glas“, „Ljudi govore“,  „Vodič za život“ i brojne druge časopise i portale.

Autor je emisije „Na Raskršću“ (TV Hram)

Živi u Beogradu.

Upoznajte Slavišu Pavlovića

 slavisa-pavlovic-intervju

 

Prva pročitana knjiga?

Ne bih mogao da se setim, ali se zato sećam prve knjige koja je ostavila snažan utisak na mene. To je roman „Hajduk Stanko“, Janka Veselinovića. Potom sam iščitavao sve što je vezano za taj period srpske istorije, tražeći Stanka među herojima Prvog i Drugog srpskog ustanka. Nedavno sam saznao da je Janko Veselinović taj roman posvetio Nikoli Tesli i poklonio mu rukopis 1892. godine kada je Tesla prvi i jedini put posetio Beograd.

Ko su tvoji inostrani i domaći uzori?

Definitivno Gogolj, Dostojevski i Šekspir, ne računajući Romea i Juliju, jer mi se čini da je to delo čitano samo zato što ga je napisao Šekspir. Kada je naša književnost u pitanju, Jovan Dučić mi je najdraži, i po vrednostima i načinu razmišljanja, dok naravno, ništa manje divljenja nemam ni prema Ivi Andriću i Nikolaju Velimiroviću.

 

slavisa-pavlovic-intervju-2Tvoj prethodni roman „Zavet heroja“, bavi se tematikom Prvog svetskog rata. Otkud interesovanje za ovaj period istorije?

Čini mi se da ne postoji porodica u Srbiji u kojoj neko nije bio učesnik Velikog rata. Odrastao sam u mestu gde se odigrala jedna od bitaka i kao dečak sam slušao priče o velikim podvizima, potom dosta izučavao taj period istorije, pronalazio zabeleške, fotografije i slično, pa su me te priče navele da ih predstavim u knjigama. Mislim da je to ujedno i najtragičniji i najslavniji period u srpskoj istoriji.

 

Jedan od tvojih ranijih romana interesantnog i bodrećeg naziva „Nema šanse da ne uspem“, predstavlja priču o mladom čoveku u potrazi za ostvarenjem snova. Da li je naslov knjige, na neki način, i tvoja životna maksima?

To je krilatica glavnog lika, koji pomalo i liči na mene, mada nisam od onih ljudi koji govore da je dovoljan osmeh na licu i pozitivno razmišljanje da bi čovek ostvario nešto. Mislim da je to samo temelj, nikako garancija.

 

Koje kriterijume, po tvom mišljenju, mora da ispunjava kvalitetno književno delo?

Na prvom mestu treba da bude zanimljiva priča. Dobar pisac, o bilo kojoj temi da piše, ako ima zanimljivu radnju i pouku,  imaće i svog čitaoca,  bez obzira na temu. Ali opet, dobar pisac i lošu priču može napraviti zanimljivom.

 

slavisa-pavlovic-intervju-1Na ovogodišnjem sajmu knjiga koji je u toku, promovisan je tvoj novi roman „Apisov apostol“. Možeš li nam reći nešto više o samom romanu?

Činjenica da sam kao novinar, pišući feljton o Crnoj ruci, došao do zaključka da organizacija nije nestala Apisovom smrću, nego nastavila svoje delovanje u dubokoj tajnosti, odlučio sam da to upotrebim u romanu. Priča počinje 2005. i završava se 2015. godine, a pored glavnog lika, koji je zavrbovan od strane Crne ruke, bavim se i prošlošću organizacije, njihovim manje poznatim aktivnostima, kao i Apisom, kome su nepravedno pripisani mnogi događaji sa kojima nije imao nikakve veze.

Suština je da Crna ruka postoji i danas i da se bori za srpske interese, prevashodno za opstanak Republike Srpske, ali da za to koristi kulturne i političke resurse, kao i ljude u kojima prepozna sličnu težnju. Na taj način započinje avantura mog književnog lika, ali to je ujedno i moja težnja.

 

 

Tvoja poslednja dva romana objavila je izdavačka kuća Laguna. Kako je došlo do saradnje?

Laguna je najveća i najpoznatija izdavačka kuća i prirodna stvar je da svaki pisac želi da bude deo najboljeg tima, kao što je želja svakog fudbalera da igra u Realu iz Madrida. Nakon preporuke kolege i prijatelja Dejana Stojiljkovića, poslao sam rukopis i započeli smo saradnju, koja je rezultirala objavljivanjem knjige. O ljudima iz Lagune mogu da govorim samo pohvalno, jer su veliki profesionalci i očigledno je da najbolje poznaju izdavaštvo  na ovim prostorima.

 

U kojoj je meri, i da li, za jednu književnu scenu neophodno da ima tematski i žanrovski profilisane pisce?

Za književnu scenu je dobro da ima dobre pisce. Da li će oni ostati u jednom žanru, ili će pokazati raskoš svog talenta, to zavisi od njih i njihovih interesovanja. Mislim da žanr ne treba da bude okvir, jer se čovek ponekad umori od određenih tema i taj umor se odrazi i na knjigu. Kad nema strasti, nema ni emocije u romanu.

Sudeći po prijemu tvog prethodnog romana kod čitalaca, definitivno ti odgovaraju teme vezane za nacionalnu istoriju. Planiraš li da i dalje ostaneš na tom polju?

Volim nacionalnu istoriju. Zanimljiva je, teška i edukativna. Mnogo je ljudi na koje bismo mogli da se ugledamo, kako bismo bili bolji. Treba ih predstaviti, njihov rad i njihove živote, ne samo da im se divimo, nego da ih oponašamo, kako bismo iza sebe ostavili bolji svet. Indijansko pleme Navaho ima lepu poslovicu: „Nismo mi ovaj svet nasledili od svojih predaka, nego ga pozajmili od svojih potomaka.“

Da li je postojala neka ponuda o eventualnoj ekranizaciji ili strip varijanti tvojih romana?

Za strip još uvek ne, ali što se tiče filma, bilo je priče i to još uvek traje. Sve je neizvesno i veoma skupo, tako da, osim nade, ništa drugo još uvek nemam. Ja sam, inače, sada završio scenario za dokumentarno-igrani film „Besmrtna prethodnica“ o prvoj godini Velikog rata, gde sam u prvi plan stavio nekoliko heroja koje mislim da treba predstaviti, pa se nadam da će neko iz države imati sluha da podrži projekat. Pokušaću da se izborim za finansije, jer sam već odabrao ekipu koja će da snima, glumi…

slavisa-pavlovic-intervju-3Budući da su tema Omaje folklorna fantastika i strašne priče, možeš li se setiti neke koja te je naročito plašila, ili te i dalje plaši?

Film „Leptirica“ mi je oduvek bio previše strašan, čak i danas, verovatno jer sam ga prvi put gledao još u dečačkim danima pa sam ga prihvatio kao nešto stvarno.

Svojevremeno si vodio i uređivao emisiju „Klub književnika“ na televiziji ART, a uređivao si i magazin ReStart. Jesu li ti ovi poslovi pomogli da se profilišeš kao pisac?

Iskreno, ne mnogo, medijski da, ali nikako u nekom literarnom napretku. Drugačiji je princip rada, naročito kada je u pitanju magazin ReStart. Nije mi bilo lako da pišem kritiku o nekom ozbiljnom književnom delu ili naslovnu kolumnu za svaki broj, koja je uvek bila sa osvrtom na neke ozbiljne teme, a potom da pročitam intervju sa nekom starletom, jer je takva bila koncepcija magazina. Ali, sa druge strane, takva koncepcija je donosila čitaoce, a kada sam se privikao, postalo je zanimljivo, pa smo u jednom trenutku bili najtiražniji mesečnik u Srbiji.

Sad pišem za magazin Vodič za život, gde sam i urednik jednog dodatka, pa mi je to bliža koncepcija u kojoj se pronalazim, kao i za jedan australijski nedeljnik gde imam apsolutnu slobodu u izboru tema ili sagovornika.

Tvoja poruka mladim piscima?

Možda nećete promeniti svet, ali pišite kao da ćete ga zaista promeniti.

Sa Slavišom razgovarao Mladen Milosavljević