Ono što će davati svetlost, mora da izdrži izgaranje

Intervju sa Oliverom Jovanovićem


         

Rođen u Zaječaru, 16.11.1967. godine. Najranije detinjstvo proveo je u Vražogrncu koga smatra svojim zavičajem. Završio je Školu primenjenih umetnosti u Nišu, a prvi put samostalno izlagao 1995. Učesnik je rata 1991. godine. Otac dva dečaka – Vuka i Krsmana. Od 1996. godine objavio je deset knjiga različite tematike – od poezije do kratkih priča. Živi i stvara u Zaječaru.

Upoznajte Olivera Jovanovića…

oliver-jovanovic-1

 

Prva knjiga koju pamtiš?

Prva je ,,Riznica prirode” Berta Moris Parker (,,The Golden Treasury Of Natural History”, Bertha Morris Parker, 1967). Bilo je to ćirilično izdanje (izdavačka kuća ,,Vuk Karadžić“, Beograd), a knjigu sam dobio od majke za rođendan iste one godine kada je ,,Apolo 11“ svojim stajnim trapom dotakao mesečev regolit  – dakle, imao sam dve godine. Čak i na internetu nisam do današnjeg dana uspeo da nađem dovoljno podataka o piscu, osim nekoliko šturih rečenica (gospođa Berta je bila profesor na nekom od čikaških univerziteta). Ovo delo je neka vrsta istorije naše planete – geologija, nastanak života, flora i fauna (za mene posebno zanimljive slike trilobita i dinosaura). Postoje poglavlja i o astronomiji (sunčev sistem, planete, komete, meteori, zvezde i sazvežđa, gravitacija).

Kako si postao pisac ?

Moj profesor slikarstva u niškoj umetničkoj školi, imao je običaj da kaže kako ,,biti umetnik nije profesija, već sudbina”. Dakle, predodređenje. Umetnik (u najširem smislu), ali i naučnik (uopšte stvaralac) je istraživač i ratnik. Graničar. On se kreće novim stazama, otvara nove puteve. Ali ja moram da kažem da ponekad i ne volim to što sam kreativac. Na kraju krajeva, ja to i nisam birao, rođen sam s tim darom (koji je nekako birao mene). I možda će neko misliti da se šalim, ali ja neretko odista zavidim običnom čoveku, jer mi se čini da je njemu, ipak, nekako lakše. On mnogo ne izvoljeva, njemu su dobre i splačine, dok ja samom sebi često izgledam kao junak one Kafkine priče ,,Umetnik u gladovanju” (ko je čitao pomenutu priču, zna da Kafka tu nikako nije govorio o hrani s trpeze). Sklonost ka pisanju se kod dece pokazuje relativno rano i ni ja nisam bio izuzetak u tom pogledu. Mislim da se u mom slučaju steklo dosta tih ključnih faktora koji su predispozicija za pisca ili slikara. Genetika je naravno ona prva bitna stvar. Recimo, da krenemo od pokojnog dede po majci, Svetislava. Vrlo neobičan čovek. Zemljoradnik sa četiri razreda osnovne škole, ali je u kući imao dosta knjiga i pisaću mašinu na kojoj je kucao svoja zapažanja, dnevnike itd. Ušao je i u istoriju tog dela Srbije (Timočka Krajina) kao pionir ekologije, kao osnivač jedne ekološke nevladine organizacije i kao čovek o kome je snimljen dokumentarac nagrađen nagradom OUN. Za mene je on bio posebno bitan zbog svojih priča. On meni, svom unuku, nije pričao bajke i basne. Pričao mi je o Čarlsu Darvinu, Mičurinu, Maksimu Gorkom, Gandiju. Vrlo živo mi je opisivao i događaje vezane za Drugi svetski rat, koje je i sam proživeo, tako da kada sam mnogo kasnije mobilisan i bačen na vukovarski front, imao sam tamo konstantno neki déjà vu osećaj, kao da sam to sve već proživeo. I možda me je to nekako i spasilo. Ova “indoktrinacija” ratom od malih nogu ima odjeka u mojim tekstovima i danas. Meni je rat, proučavanje rata i uopšte tih “graničnih situacija” kao neka pasija. Posebno se to ogleda u nekoliko mojih dužih ratnih SF priča za koje se pokazalo da im još nema pravog pandana na domaćoj naučno fantastičnoj sceni. Jednostavno, niko nije objavio nešto slično tome. Treba pomenuti i da je moj pokojni ujak, Zoran, 70 – ih bio glavni i odgovorni urednik niške “Gradine”(jedno vreme se našao i pod lupom vlasti zbog objavljivanja nekih odviše liberalnih tekstova za ono doba. Takve su tada proglašavali “disidentima” i slično). Radio je potom u republičkom ministarstvu za kulturu, bio i pisac i prevodilac (objavio nekih dvadesetak knjiga, više puta nagrađivan). Živeo je u Beogradu i Nišu ali je u svoje rodno selo donosio neprekidno knjige, brda knjiga, ali i stripova. Rastao sam okružen mirisom knjiga (od tada imam naviku da knjigu uvek omirišem pre nego što je kupim). Gledajući knjige koje je ujak objavio, pravio sam od sveski neke svoje “knjige” i ,”štampao” ih. I što mi je sada posebno zanimljivo, imale su te kobajagi knjige i svoj ISBN. Moja žarka želja od malih nogu je ipak bila da postanem, ne umetnik, već ni manje ni više – astronaut! Svemir i astronautika su me strahovito privlačili, pored vizuelnih umetnosti npr. crtanje (koje sam u početku razvijao stvarajući stripove) i sve vrste nauke i tehnike. Mislim da sam počeo da pišem, ali i “režiram” stripove (zamena za animirani i igrani film) iz jednog jednostavnog razloga – imao sam neverovatan apetit kada su filmovi, serije i knjige u pitanju tako da sam njihov nedostatak (nedovoljno pojavljivanje na televiziji) nadoknađivao tako što sam ih sam “proizvodio” po svom ličnom ukusu. Mislim da je takođe bitno da pomenem, kada govorimo o uticaju sredine, okruženja, na budućeg stvaraoca i to da se na samo stotinak metara od dedine kuće u kojoj sam proveo najranije detinjstvo, nalazi i najzagađenija reka u Evropi, neki kažu i u svetu, u kojoj ne opstaju ni niži oblici života poput bakterija – Borska reka (vreme se u toj sredini i danas deli na doba pre “ekocida” i ono nakon njega). Jedan deo naselja, kontaminiran teškim metalima i otpadnim piritom se nalazi u svojevrsnoj “zoni” koja mene odavno asocira na onu u “Stalkeru” Tarkovskog. Možda sam upravo, igrajući se na obalama Borske reke, počeo da razvijam neki osećaj vezan za “paralelne”, alternativne stvarnosti, jer zaista se to nekako i nameće samo po sebi – vidiš jednu reku koja povremeno menja boju i postaje čas narandžasta, čas metalno – siva, a jednom je tekla i crvena poput alkalnog blata koje smo pre koju godinu mogli da vidimo u Mađarskoj nakon katastrofalnog akcidenta. Vidiš takođe, sa jedne strane normalnu prirodnu sredinu, a samo malo dalje, kao rez skalpelom je “implantirana” jedna druga stvarnost, veštački svet koji je proizvod ljudske tehnologije, pustinja u raznim drečećim bojama odbačene jalovine – žuta, srebrna, mastiljasto plava. I kada su me slali u rat 1991. godine, tokom prelaska preko Dunava iz Srbije u Hrvatsku, imao sam opet taj nepogrešiv osećaj tranzita iz jednog sveta u drugi, opet ta “paralelnost”. Dunav je tu bio kao crta – razdvajao je dva sveta sa različitim zakonitostima.

Šta za tebe predstavlja fantastika?

Što bi moja baba rekla : “Šta bi bilo, kad bi bilo”. Špekulacija stvarnošću, odnosno špekulacija onom već postojećom građom od koje konstruišemo druge, više ili manje održive “stvarnosti”. Sklonost ka fantastici podrazumeva radoznalost, razmišljanje i o onom što se ne dešava, niti se desilo, niti će se ikada desiti, ali mi osećamo zadovoljstvo dok prolazimo tom “simulacijom”. To je potreba za nečim višim, za promenom, tu se čovek ne zadovoljava samo onim što vidi oko sebe, svakodnevnicom. To je igra duha, i samo ljudi bez mašte, sasvim ograničeni ljudi, nemaju potrebu za fantastikom. Moram da priznam da se ježim takvih ljudi. Neprijatno mi je i da se nađem u njihovoj blizini jer me podsećaju na kakav panj, na nešto što je već odavno mrtvo i, čak, neljudsko. Ako govorimo o pisanju, ja sam se tu orijentisao na naučnu fantastiku, koju možemo definisati i kao “racionalnu fantastiku”. Slast SF-a je upravo u tome što predstavlja neku vrstu “realne”, odnosno, “ostvarive bajke” (to su u znatnoj meri “održivi svetovi”). Naučna ili pseudo – naučna logika, ugrađena u taj imaginarni svet je poput čvrstog skeleta koji pridržava sve one mekane delove da se ne uruše ili nekud rasplinu poput magle.

 U tvojim delima, a naročito u naučno – fantastičnim pričama iz zbirke „Grotlo“, primetan je jedan poseban doživljaj kosmičke strave i užasa rata. Kako je nastalo “Grotlo“?

Mene doista zanimaju strani svetovi i “izmenjene stvarnosti” zato što tu isplivavaju neke ljudske suštine. Volim i da stvari rasklapam do atoma, rođeni sam kopač koji uvek traži i „ispod tepiha”. Dakle, stvarajući takve tuđinske svetove, a po poznatim naučnim zakonitostima (vakum, apsolutna nula, beskrajni prostor), izgleda da sam usput stvorio, pored ostalih strahova, i strah od, kako ja to zovem “crne praznine“. U vezi s tim, mislim da je interesantna jedna faza mog života koja se poklapa sa raspadom zajedničke nam domovine početkom devedesetih i svim onim pratećim urušavanjima, počev od hiperinflacije i pada svih moralnih i duhovnih vrednosti pa na dalje. Ja sam tu fazu svog života nazvao „ambis“ po jednom Ničeovom citatu u kome on kaže: „Kada dugo posmatraš ambis, ambis lagano počinje da ti uzvraća pogled“. Dakle, ja sam se u to vreme (tada sam upisao Filozofski fakultet u Beogradu) bavio intenzivno samom suštinom, relativnošću vrednosti, postojanja. Sve sam podvrgavao upravo razornoj sumnji, išao ispod svih pragova, tako da sam u jednom trenutku jednostavno“iskliznuo“ iz ove, nazovi, “stvarnosti“ koju čine naša ubeđenja i predrasude. Tada sam iskusio i tu užasnu “kosmičku stravu“. Bilo je to, u duhovnom smislu, ekvivalento onome što doživi kakav astronaut kada se otkači od matičnog broda i nađe se sam u toj beskrajnoj crnoj praznini. Taj užas gubljenja svakog orijentira i propadanja je neopisiv. Vratio sam se sopstvenim snagama u ono što nazivamo “realnošću“, ali taj ožiljak i dan danas nosim i verovatno se nešto od toga preliva i na moje priče. Što se tiče “užasa rata“, mene je taj fenomen nekako oduvek zanimao. Možda je to urođeno, a možda i stečeno. Moj deda po majci mi je dosta pričao o ratnim dešavanjima koja je i sam proživeo, a neka prekretnica je u mom detinjstvu nastupila i onda kada sam slučajno odgledao, i to kao vrlo mali, neki dokumentarac o Aušvicu. To me je u toj meri šokiralo da sam godinama u sebi nastojao da odgovorim na pitanje – kako je tako nešto uopšte moguće? Jednu moju dužu priču na tu temu pod naslovom “Dnevnik o ubijanju“ nedavno je objavio negotinski književni časopis “Buktinja“. Od tada možda datira i moje zanimanje za fenomen koji je Kant nazvao “Das radikal Böse“ (radikalno zlo). Kasnije sam bio mobilisan i bačen u ratnu zonu i u neke moje SF priče ugradio sam nešto od tih iskustava. Inače, “Grotlo“ se sastoji od priča koje su mahom nastale u vreme kada ja nisam ni razmišljao o sklapanju neke knjige tog tipa. Ima priča nastalih 1995. ili još ranije, a “Grotlo“ se pojavilo (Klarkove) 2010! Neke od storija su se već do tada našle i u “Galaksiji“ ili u nekom od mojih  samizdata. Konkretno, za samu knjigu, napisane su čini mi se, jedino priče “Izmeštanje“ i “Oluja“. Ove knjige inače ne bi bilo da bitni ljudi (na pravom mestu i u pravo vreme) nisu prepoznali moje kvalitete. Tu pre svega mislim na dr Dejana Ognjanovića i Spomenku Stefanović Pululu. Knjiga je pobrala dobre ocene i ja do sada zaista nisam čuo nijednu ozbiljniju primedbu (bilo je nekih u vezi lektorisanja). Možda je, s tim u vezi, najbolje da citiram mog poznanika, pisca Adrijana Sarajliju koji je o “Grotlu” rekao: “…Odlično građenje atmosfere strave, čemu verovatno ključno doprinosi intenzivna vizualnost scena (što je za pisca-slikara i za očekivati), dobro baratanje psihologijom grupe u više priča, ekspresivan i sveden stil koji je time i veoma funkcionalan što smatram odlikom zrelog pisanja – to najviše dolazi do izražaja u naslovnoj noveli, prilična beskompromisnost spram političke korektnosti što provejava celom zbirkom, intrigantni obrti (Oluja), filmična upotreba prezenta u pripovedanju (“Izmeštanje”, a čini mi se i “Grotlo”)”.

Poreklom si iz Vražognca kod Zaječara. Za to mesto, kao uostalom i za čitavu Istočnu Srbiju, vezane su brojne priče o onostranom, vlaškoj magiji i sl. Koliko su te priče uticale na tvoj rad?

oliver-jovanovic-2Kolektivna matrica satkana od mitova i legendi, sećanja predaka itd., svakako se uliva u svest čoveka još u detinjstvu. Ni ja tu nisam izuzetak. Ono čega se posebno sećam od malena, su običaji vezani za pogrebe – pomane, daće; priče o “gledanju u flašu vina“ kada je, po predanju, moguće “videti“ pokojnika i čak razgovarati sa njim. Takođe, tu je i po koja priča o vampirima, karakondžulama, a kada grmi i “pendžeri“ se tresu, baba bi govorila kako to “Sveti Ilija vozi kočije“. Pamtim i kolačiće, čokolade, čak i žvake, koje su starije žene donosile sa raznih “ostavljanja“. To su bili prilozi posvećeni mrtvima. I dan danas vidim ljude kako pre ispijanja rakije ili kafe, deo toga sipaju na pod – “da se vidi mrtvima“. Na kućama (a nema kuće u kojoj neko nije preminuo) su po običaju uvek istaknuti i crni barjaci, pored “plahata“. Mada u Istočnoj Srbiji i dalje postoje jasni tragovi paganskog, ipak, ja ne mislim da je to pagansko, arhaično, samo specifičnost mog kraja. Takođe smatram i da je pogrešno na Istočnu Srbiju gledati kao na jedan celovit, zaokružen svet – to je više arhipelag sastavljen od manjih i većih ostrva, jedna spletom istorijskih i drugih okolnosti, prilično izlomljena i raštrkana struktura, sa nizom svojih lokalnih zakonitosti, kontrasta. Čini mi se da ljudi često imaju sklonost da mnogo toga generalizuju, te tako i na Istočnu Srbiju gledaju kroz, da tako kažem, neke “gotove formule“ – donekle jednostrano. Ponekad sam i sam zatečen načinom na koji nas ostatak sveta vidi – mi smo stanovnici nekakvog “srpskog Sibira“ ili “tamnog vilajeta“. Takav ugao posmatranja, ta “misterija“ postoji kako zbog nedovoljnog poznavanja ljudi  koji žive na ovim prostorima, tako i zbog želje da se nekom kraju zemlje pripišu u mnogo većoj meri određena svojstva, osobine. Ako ljudi žele da veruju da je baš planina Rtanj vanzemaljski artefakt, zar neko može da ih od toga odgovori?

Moj zavičaj, selo Vražogrnac nadomak Zaječara (Vražje grne – grne znači lonac), je pre više vekova naseljeno kosovskim Srbima sa prostora Stare Srbije odnosno Raške. I mada se naziv sela povezuje sa legendom o izvesnoj baba Džani koja je tu “vragala u grne“ odnosno “bacala čini“ smatram da to ne bi trebalo odmah po nekom automatizmu proglasiti uticajem kakvog “vlaškog vudua“ (samo zato što je najpoznatija “magija“ Istočne Srbije – vlaška), jer “vlaška magija“ u srpskim naseobinama nikada i nije bila prihvaćena. Mislim da priče o “onostranom“ u mestima kosovskih Srba ili dinaraca, nisu ništa bogatije, maštovitije, u odnosu na priče u selima recimo, zapadne Srbije (događaji iz čuvene Glišićeve priče “Posle devedest godina“ i ne dešavaju se na istoku Srbije). U predanjima mog Vražogrnca ima manje paganskog praznoverja nego kod susednih vlaških sela, a i sami mentaliteti se primetno razlikuju. Uz to, mada Vlasi jesu zadržali nešto više onog drevnog  paganskog nego Srbi ili Bugari, društveno – istorijski tokovi i to polako “nivelišu” i potiskuju, i to najpre u urbanim područjima gde te osobenosti brže iščezavaju. Rekao bih da je uticaj “onostranog“ na mene bio umeren – ni previše ni premalo. S druge strane, veći deo moje porodice (roditelji, deda, ujak) bio je okrenut jednom pozitivističkom viđenju sveta (posebno deda koji je svojim stavovima podsećao na kakvog boljševika), dakle ateisti, pragmatičari. Tako su priče o “alama“ i slično, koje bi do mene pristigle, već bile propuštene kroz određeni “filter“ – i ja ne mislim da je to loše. Vrlo rano sam usvojio pravilo “Okamove oštrice“, a suštinu tog pravila bih najprostije objasnio ovako: ako u blatu vidiš otisak konjskog kopita valjda prvo pomisliš da je tu prošao konj, a ne – krilati pegaz? Da rezimiram: Timočka Krajina je za ostatak Srbije još uvek u neku ruku “neistražena oblast“, a to pruža osećaj “mračne tajanstvenosti“. Tako na Krajinu gledaju uglavnom ljudi sa strane, dok mi koji na tim prostorima živimo od vajkada, to baš i ne vidimo takvim očima. Na moje stvaralaštvo jesu uticala i predanja i određena atmosfera mog kraja ali je mnogo veći udeo fantastike prispeo sa ekrana ili stranica knjiga (na primer  E.A.Po).

Tvoj novi roman „Votum“, predstavlja mračnu, naučnofantastičnu priču, distopijskog karaktera, čija je centralna potka, između ostalog, vezana za misteriozni virus koji onemogućava ljudsku komunikaciju.Predstavlja li tvoj roman, u neku ruku, aluziju na našu, kulturno sve siromašniju i svedeniju stvarnost i otuđenost?

Votum-korice-oliver-jovanovicOd postanka života na Zemlji, nijedan živi organizam nikada nije bio izložen takvim silama. Živi sistem u stanju odložene smrti tokom šest stotina vekova! Nije bilo repera, niko nije imao pojma šta sve može iz toga da proizađe. Uostalom, ne možemo kriviti ni ljude koji su nas poslali u ovu realnost a zbog njihovog odviše mehaničkog poimanja stvari. Bilo je biti il ne biti, taj ljudski svet je pucao po šavovima i nezadrživo tonuo. Ceo ovaj projekt je bio krik straha i očajanja umirućeg čovečanstva. I sada smo tu, kao dolutali eho agonije jednog drugog doba.

Ovako jedan od likova mog prvog mini – romana, japanska lekarka Noriko, umuje o poslednjem projektu (i nadi) čovečanstva, poput Trnove Ružice začaurenoj bazi “Votum”. Sama reč je latinskog porekla i meni se dopala zbog višeznačnosti (votum, vovere: zavet, obećanje; glas koji se daje za nešto, protiv nečega). Najbliže značenje imena baze moglo bi biti “glas” odnosno “zavet”, i to ime je odista sudbinsko. Naime, svetom poznog XXI veka hara (po svemu sudeći) veštački izazvana pandemija novog oblika afazije (grč. a-, phasko – govorim/nije nikakva fikcija. U pitanju je bolest koja se prenosi naslednim faktorom i odgovorna je za nemogućnost, odnosno odsustvo sposobnosti govora. Ja sam to u knjizi malo proširio: postoji modifikovani virus koji prenosi bolest s čoveka na čoveka, dakle u pitanju je infekcija. Virus oštećuje i moždane centre zadužene za prepoznavanje vizuelnih simbola, što dovodi i do nemogućnosti recimo, pisane komunikacije. Čovečanstvo doznaje da pandemija neće zamreti nakon nekoliko godina/decenija, već (možda) tek kroz više stotina vekova. To praktično znači potpuno zatiranje celokupne ljudske civilizacije, u stvari i same vrste homo sapiens, zato što i sama svest na kojoj sve počiva, ni u kom slučaju ne može da se razvije u sredini u kojoj jezik/komunikacija ne postoje – jezik je matrica, tle bez koga biljka svesti ne može ni da se razvije. Tako se stvara se urgentna odluka o izgradnji “Votuma”. Pomenuta baza je složeno, potpuno samoodrživo (gotovo živo) podzemno postrojenje/sklonište, sa “uspavanim kolonistima” koje čeka neke bolje dane, okončanje surove pandemije i početak svoje davno programirane misije. Cilj misije je “ispunjenje zaveta o povratku reči”. Nakon 60.000 godina, dočekaće ih jedan sasvim bizaran svet, a ubrzo će otkriti i da tu novu Zemlju dele sa izvesnim zagonetnim tuđinom (ili tuđinima) koji ni u kom slučaju nisu deo biosfere (nekada ljudske) planete. Ovo je ukratko siže moje nove knjige koju bih mogao da odredim kao hard sf (jedan moj prijatelj u šali kaže kako za knjige poput “Votuma” možda treba izmisliti sasvim novu odrednicu – tvrdi hard). A da li moj prvi roman “predstavlja aluziju na našu kulturno sve siromašniju i svedeniju stvarnost i otuđenost”? Moram da priznam da tu uočavam nešto slično kao kod onog pitanja u vezi horora – ima li on uticaja na moje pisanje?. Naime, kao što nisam imao nameru (barem ne svesno) da stvaram nekakve horor elemente u pričama, već je to bio više sporedan efekt onoga čemu sam suštinski težio – da prikažem jedan bitno drugačiji svet od ovog našeg, tako sam, možda nehotice, proizveo i nešto što može da se protumači i kao ukazivanje na sve “siromašniju i svedeniju stvarnost, otuđenost” itd. Ja sam recimo, tek po završetku teksta zapazio da “Votum” može da bude aluzija i na okupaciju (ne znam kako bih drugačije nazvao stanje u kome je jedan deo naše teritorije otet i zaposednut vojnom silom, a dugi se spremno povinuje stranom političko-ekonomskom pritisku) pod kojom se Srbija već godinama nalazi. Nemogućnost komunikacije je takođe povezana i sa brisanjem identiteta neke zajednice, a mi smo, eto, svedoci brojnih procesa koji uporno potkopavaju ne samo identitet ovog naroda – u toku je i jedan globalan proces sa nesagledivim posledicama po čovečanstvo. Stoga, pada mi na pamet i znamenita izjava pokojnog Dragoša Kalajića. Citiram : “U naše vreme, vodi se ljuta bitka od koje zavisi svekolika sudbina ljudska – hoće li čovek sutrašnjice biti više od čoveka ili manje od mrava”. Da nešto na posletku kažem i o samom objavljivanju knjige. “Votum” se zbog sticaja raznih okolnosti, pojavio sa priličnim zakašnjenjem. Naime, kao što je od ranije poznato, izdavačka kuća “Tardis” je, u više navrata, najavljivala izlazak “Votuma” za proleće 2011. Jedan od razloga zašto do toga niije došlo je i insistiranje izdavača, i to u poslednji čas, na delimičnoj promeni koncepcije (da se radilo samo o lekturi ne bi bilo nikakvih problema), a sa čime se ja kao autor, na žalost, nikako nisam mogao složiti. Kažem na žalost, jer je naša saradnja u pogledu zbirke “Grotlo”(2010) bila na sasvim zadovoljavajućem nivou. U međuvremenu je pomenuta izdavačka kuća i prestala s radom te je “Votum” svetlost dana ugledao krajem aprila 2015., u okrilju Centra za kulturu opštine Zaječar (opština je ceo taj projekt i finansirala). Put kojim se “Votum” kretao ka svetlu, njegov prelazak iz čisto virtuelnog sveta u kome je počivao samo kao jedna od ideja do one ispod prese materijalizovane knjižice, beše prilično, prilično zapetljan. Neizvestan. Većina okolnosti nije išla u prilog njegovog rođenja, te bih ga mogao nazvati i “pravim malim čudom”. Ali, konačno, je on tu. I koliko je meni poznato, niko do sada u srpskoj naučnoj fantastici nije napisao nešto tome nalik. Uz to, “Votum” svakako nije dopadljiva knjiga koja “podilazi” čitaocu. Težak je i nabijen, onako u “naučnom pogledu”, dok ljudski likovi više liče na skice, krokije, što zahteva od čitaoca da on sam “popunjava neke rupe”, da se angažuje ili naprosto digne ruke od romana, koji “nije ono što je on očekivao”. Možda je to tako i zato što uvek nastojim da u svojim delima (barem kada govorimo o SF žanru), kao glavne likove više istaknem ideje nego ljude. Ljudi su tu češće dekor – ideje su glavni likovi. Jja se, eto, baš nešto i ne slažem sa mišljenjem dr Zorana Živkovića o “zastarelosti” Hjuga Gernsbeka, odnosno, pisaca koji stvaraju u sličnom maniru. Inače, dr Živković je nedavno, kako čujem, izjavio, ni manje ni više, da je “SF žanr mrtav”, da je to nešto što je ostalo daleko iza nas, tamo negde u XX veku!? Nekako slutim da će dr Živković zbog toga možda proći kao Frensis Fukujama sa onom pričom o “kraju istorije”. Dodao bih još i to da je, za razliku od “Grotla”, koji je od samog početka imao veoma dobar prijem, “Votum” naišao na malo drugačija lica. On je, u neku ruku, bio “neželjeno dete”, jer, eto, iako sam se u jednom trenutku našao na podu kada se prvi izdavač sasvim nenadano povukao iz cele priče, nisam tamo ostao i da ležim. A to je “protiv pravila”. Izvestan broj ljudi nekako očekuje (ne znam da li je to tako samo kod nas ili je tako svuda) da su sa vama načisto završili i da vi, kao u nekom ringu, treba i da ostanete tamo dole, sve dok vam sudija ne odbroji do kraja. A onda ih vi lepo razočarate.

Poruka mladim autorima?

Stvaralaštvo sa sobom uvek nosi dozu subverzivnosti. Nemoguće je zamisliti umetnika koji nije buntovnik, zato što tamo gde nema prevrata nema ni kreativnosti. Smatram da ništa na ovom svetu ne treba poštovati do kraja – apsolutno poštovanje je rezervisano za sluge i robove. Hodorovski, opisujući svoj rad kaže: “Kada pravite film, ne smete poštovati roman. Kao kada ste u braku, ne?  Odlazite sa svojom ženom u belom, ženom u venčanici, pa ukoliko je previše poštujete, nikada nećete imati dete sa njom. Treba da pocepate venčanicu i silujete mladu. Tako ćete dobiti vaš film”. Van Gog, pak, dok u pismu bratu objašnjava kako nastaje neka njegova slika, pominje i “zid koji treba probiti”. Taj “zid”, po njegovom mišljenju, treba uporno, tvrdoglavo prokopavati “turpijom ili dinamitom”. Neko drugi bi rekao da “slobodan čovek ne sledi nikoga do sebe”. I sama umetnost, po meni, ne može biti cilj već sredstvo koje služi čoveku, a ne (koje li gluposti) da čovek bude taj koji “služi umetnosti”! Taj put je naravno, samotan i prepušteni ste sami sebi. Zato što umetnost u stvari nije (kako to neki tvde) lepa. Ona jedino može biti dobra ili loša. A za stvaraoca će uvek i u svim vremenima važiti ona rečenica Viktora Frankla: “Ono što će davati svetlo, mora izdržati izgaranje”.

Sa Oliverom razgovarao Mladen Milosavljević