Pisanje kao božanski izazov


(Intervju sa Đorđem Bajićem)

 

Đorđe Bajić (1975) je pisac i kritičar iz Beograda, profesor srpskog jezika i književnosti i magistar teorije umetnosti i medija. Pisao je filmske i književne prikaze i tematske tekstove za Popboks, NIN, Yellow Cab… Trenutno piše za portal City Magazine i uređuje sajt Filmskog centra Srbije. Autor je romana „Ostrvo prokletih“ (2010), „Žuta kabanica“ (2013), „Jedno đubre manje“ (2015) i „Crveni sneg“, 2016 (ovaj roman u nastavcima možete pročitati besplatno na sledećem linku: http://www.beforeafter.rs/tag/crveni-sneg/). Takođe, autor je noveleta „Crna zvezda“ (antologija „U znaku vampira“, 2012) i „Balamska avet“ (antologija „HAARP i druge priče o teorijama zavere“, 2014). Sa Zoranom Jankovićem i Ivanom Velisavljevićem je napisao „Kritički vodič kroz srpski film 2000-2016“ (2017)

Upoznajte Đorđa Bajića…

 

Jedan ste od naših vodećih pisaca trilera. Da li se taj izbor dogodio spontano iz interesovanja prema ovom žanru ili ste u njemu prepoznali medij u kojem ćete najbolje da izrazite svoje težnje? Na koji način u Vašem slučaju korespondiraju uticaji i inspiracija?

Od kako znam za sebe, voleo sam da čitam kriminalističke romane. Na njima sam odrastao i dobrim delom formirao svoj književni ukus. Mnogo kasnije, kada sam romane počeo i da pišem, bilo je sasvim prirodno da se oprobam u ovom žanru. Dobro ga poznajem i volim, smatrao sam da imam šta da pružim u njegovim okvirima. Uspeh mog prvog trilera, Žute kabanice, dao mi je podstrek da ostanem u ovom žanru. Smatram da pisac treba da piše vrstu proze koju i sam voli da čita. Tu ne bi smelo da bude kompromisa. Kriminalistički žanr je veoma zahvalan i omogućuje mi kao piscu da stvaram napete i uzbudljive situacije, a ujedno i da progovorim o svetu koji nas okružuje. Za mene sasvim dovoljno.

U srpskoj književnosti kriminalistički roman nije tako česta pojava. Koje su to prednosti i koji nedostaci sa kojima se pisac suočava upuštajući se u takvu vrstu eksperimenta? Da li je publika i u kolikoj mjeri spremna na izazove ovakve vrste?

Kada je 2013. godine u knjižare stigla Žuta kabanica, situacija na našoj književnoj sceni nije bila baš sjajna. Svega nekoliko srpskih pisaca je u tom trenutku pisalo kriminalističke romane, a i oni su uglavnom bili slabo primećeni. To se tokom ove poslednje četiri godine promenilo, javili se novi autori, privukli pažnju svojim delima… Ne zavaravajmo se, žanrovska scena je još uvek u povoju. Pomaka ima, ali još uvek treba dosta da se radi. Onaj veliki medijski i popkulturni proboj, bar kada je kriminalistički žanr u pitanju, još uvek se nije dogodio. Moji napori su usmereni ka tome da razbijem barijeru koje postoji kod naših čitalaca – oni rado čitaju misterije i trilere, ali samo ako su ih napisali strani pisci. To treba promeniti. Upronošću i kvalitetom uveriti domaću publiku da i srpski pisci još kako imaju šta da ponude u tom domenu. To je ono što ja, između ostalog, pokušavam da postignem svojim romanima.


Neću Vas pitati o direktnim uticajima u pogledu priče koje su određeni pisci žanra imali na nas. Zanima me koji je prostor slobode koji posjeduje pisac unutar kanonizovane žanrovske forme?

Pisanje je za mene najveća sloboda. Zaista jeste. Na masu stvari u životu ne možete da utičete, ali kad sednete ispred kompjutera i počnete da tipkate po tastaturi… Sve je moguće i u potpunoj ste kontroli. Pisac je taj koji, u krajnjoj liniji, odlučuje o sudbinamam likova – stvara ih i uništava. Božanski je to izazov. Istina je da žanrovska književnost sa sobom obično nosi određena pravila, mnogi kažu da postoji šablon… To nije sasvim netačno, mada je na svakom piscu ponaosob kako će se prema tome postaviti. Ja volim da izneveravam očekivanja i razbijam kalupe. U tome najviše uživam. S druge strane, ponekad namerno igram na kartu prepoznavanja. Sve zavisi od mog raspoloženja i onoga što procenim da je potrebno priči.

Ako žanrovska književnost pretpostavlja angažovanje i generisanje određene emocije (konkretno u slučaju trilera zahvaljujući sklopu radnje), gdje vidite prostor za manevrisanje jezikom?

Likove i zaplet najlakše osmislim, tu zaista nema problema. Ideja imam za izvoz. Komplikacija nastane kada sve to što sam zamislio treba da pretočim u reči. Jedno je koncept, a drugo realizacija. Barem je tako u mom slučaju. Jezik je izuzetno važan za svako kniževno delo, toga sam svestan i zato veoma pazim na stil. Ta stilska brušenja i poigravanje rečima su po meni najzahtevniji deo spisateljskog rada. Rekao bih da sam nakon četri romana izgradio svoj specifičan i prepoznatljiv stil, mada je, naravno, na čitaocima i kritičarima da daju konačnu procenu o tome. Ono što me posebno raduje jeste to što nisam jedini koji misli da sa svakim novim romanom napredujem.

Koji su književni uticaji po pitanju jezika najviše uticali na Vaš rad?

Mnogo čitam, tako da verujem da su uticaji višestruki. Teško ih je sve pobrojati. Neke prepoznajem, drugi deluju iz podsvesti. Recimo da je neki moj ideal Čendler i da izuzetno volim Elrojeve romane iz El Ej kvarteta. Agata Kristi je takođe neko čijim se delima uvek rado vraćam. Opet, trudim se da ne kopiram druge pisce. Čemu? Ju Nesbe već postoji, nije nam potrebna njegova kopija. Trudim se da pričama i romanima koje pišem iskažem svoj senzibilitet i pogled na svet, izgradim vlastiti stil. Pisanje za mene ne bi imalo smisla da nije tako. Pored pisaca, na mene dosta utiču i filmski reditelji. Moji čitaoci često kažu da ih romani koje pišem podsećaju na filmove. To nije slučajno. Veliki sam filmofil i inspiraciju za ono što pišem često crpim iz filmova koje volim.

Sklop događaja je nesumnjivo osnovni sastojak od kojeg će zavisiti uspjeh kriminalističkog romana. Ipak, njen glavni nosilac su likovi. U Vašem slučaju, pronalazite način kako da priču, koja bi hipotetički mogla da se događa bilo gdje na svijetu, smjestite upravo u beogradsko podzemlje. Da li taj milje proizilazi iz priče koju ste konstruisali ili se priča rađa inspirisana autentičnim likovima?

To je jedna sprega. Likovi proizilaze iz priče i obratno. Moji likovi su često veoma kočoperni, neće da me slušaju. Urade onako kako oni žele, a ne kao što sam ja isprva zamislio. Dešavalo mi se da tokom pisanja promenim prvobitni plan. Narativni kostur je fiksiran, njega ne diram, ali ostalo… Ako procenim da je nova ideja bolja od stare, ne prezam od toga da je prigrlim čak i ako to podrazumeva i neke druge izmene i pomeranja u narativu. Beogradski milje se nametnuo kao logičan. Siguran sam da smeštanje radnje u naš glavni grad daje mojim delima dimenziju koju strani autori nemaju u svojima. Želim da ponudim svojim čitacima mogućnost da prepoznaju mesta na kojima se dešava radnja i da ih na taj način dodatno angažujem.

Osim pisanja, radite kao profesor srpskog jezika, filmski kritičar i urednik. Kako sva ta interesovanja utiču jedna na druge?

Prožimaju se, što je i dobro. Imam sreću da se bavim onim što volim i to je velika privilegija. Red u školi je izuzetno naporan, ali ume, ponekad, da donese veliku satisfakciju. Volim da predajem i da sa srednjoškolcima pričam o književnosti, što, priznajem, ponekad može biti veoma frustrirajuće. Današnja omladina nema razvijene čitalačke navike, pa nastojim da to promenim. Pored književnosti, film je moja velka ljubav. Filmskom kritikom se bavim od 1997, a tokom poslednjih desetak godina sam se specijalizovao za srpski film koji volim i pratim, bez obzira što se retko desi da domaći reditelji snime film baš po mom ukusu. Kao što sam već istakao u jednom od prethodnih odgovora, filmovim dosta utiču na mene kao pisca.

Priča „Roga“ koja će biti objavljena u zbirci priča „U vrzinom kolu“ u izdanju izdavačke kuće Strahor donosi neobičan eksperiment u pogledu jezika. Kako mi se čini, a i sami napominjete da je u pitanju materijal za dokumentarni film, koristite metod koji su koristili neki filmski autori (spomenimo Akiru Kurosavu, Toda Solondza i Fatiha Akina), a to je sagledavanje događaja iz uglova različitih likova. Šta Vam omogućava ovaj pristup? Da li su vam se otvorile neke nove mogućnosti u pogledu stila?

Sa „Rogom“ sam želeo da malo eksperimentišem, i to pre svega u stilskom pogledu. Priča je napisana u specifičnoj formi – odbacio sam sveznajućeg pripovedača koga obično koristim, a neimenovanog naratora sam stavio u poziciju čoveka koji rekonstruiše događaje koji su se odigrali pre više od četrdeset godina. Prilično sam zadovoljan rezultatom. Ako sve bude išlo po planu, ove godine na Sajmu knjiga će biti predstavljene dve tematske horor zbirke u kojima će se naći po jedna moja priča. Pored pomenute  zbirke u izdanju Strahora, tu je i priča „Žena u ogledalu“ koja se izborila za mesto u zbirci horor priča u izdanju novosadskog Solarisa.

Kakav je Vaš odnos prema elementima fantastike u književnosti? Da li se on promijenio od Vašeg prvog romana, „Ostrvo prokletih“?

Fantastiku volim svim srcem i to u svim pojavnim oblicima, mada najviše kada je ukrštena sa hororom. Pored pomenute Agate Kristi, velika ljubav mog odrastanja je bio i Stiven King. U tom kontekstu, prirodno se nametnulo da se oprobam u i ovom žanru. Što se „Ostrva prokletih“ tiče, to je moj mladalački roman, prvenac u koji sam želeo da uguram što više likova, motiva, situacija… Ima u njemu višova, ali i poleta. Uživao sam dok sam ga pisao i veoma mi je drago što sam debiovao baš sa tim naslovom, i to baš u ediciji Košmar izdavačke luće Paladin u kojoj su objavljivana dela Stivena Kinga, Džejmsa Herberta, Klajva Barkera… Naći se u društvu takvih legendi je ostvarenje sna. „Roga“ i „Žena i ogledalu“ predstavljaju moj povratak natprirodnom, a planiram da se u narednih nekoliko godina vratim na fantastičku scenu Srbije i sa jednom romanom. Ali, pre toga je u planu još najmanje jedna krimi misterija sa mojim inspektorom Limanom kao protagonistom.


Da li ćete nam otkriti nešto o novom slučaju inspektora Limana?

Roman sam upravo počeo da pišem i u ovom trenutku je pomalo nezahvalno otkrivati detalje – posebno zato što i sam nisam siguran šta ću od primremljenog materijala i ideja ikoristiti, a šta ne. Ono što je sigurno jeste da će roman ovoga puta početi ubistvom – u elitnom delu Beograda pronađen je leš žene poznatnog beogradskog kriminalca. Liman dobija slučaj i… Za ostalo ćete morati da sačekate. Nadam se da će roman biti spreman za objavljivanje u prvoj polovini 2018. godine.

Sa Đorđem razgovarala Sanja Savić