Preko žanra do vrha


Intervju sa Markom Popovićem

 

Marko Popović (Beograd, 1978.) je srpski pisac i stručnjak iz oblasti marketinga. Završio je studije dramaturgije u Beogradu i školu filmske režije u Njujorku. Pisao je scenarije za kratkometražne filmove, a njegov roman prvenac „Jedan pogrešan korak“ objavljen je 2016. godine u izdanju izdavačke kuće Laguna.

Upoznajte Marka Popovića…

Kada si i kako sebe prepoznao kao pisca?

Prvo da pozdravim tebe i sve čitaoce Omaje. Zvučaće kao kliše ako kažem da sam sebe prepoznao kao pisca još dok sam bio klinac, ali stvarno je tako. Od pisanja sam potom često bežao i vraćao mu se na različite načine, dok konačno nisam shvatio šta ja to tačno želim da pišem i kako. To je bilo pre četiri godine, kada sam osmilio ideju  za „Jedan pogrešan korak“.

 

marko-popovic-intervjuPo vokaciji si dramaturg. Koliko su ti studije dramaturgije i škola filmske režije pomogle u kreiranju žanrovskog jezika, budući da naša umetnička scena baš i nema neku naročitu žanrovsku tradiciju?

Mnogo su mi pomogle. Najviše u smislu poštovanja priče, jer je u trilerima jako važno da svaki pasus bude uzbudljiv, zanimljiv i da unapređenje radnju. Ako neki deo romana ne bi ispunjavao te uslove, brisao bih ga, ma koliko mi kao autoru bio drag ili koliko mi se činilo da sam ga lepo napisao. Takva vrsta strogoće prema sopstvenom tekstu je jedna od bitnijih stvari koju sam naučio na fakultetu. Takođe, ovakav stav je značajno uticao da moj prvenac ne boluje od sindroma prvog romana, koji karakteriše težnja autora da u tekst ubaci sve o čemu je ikad razmišljao, pa se glavni tok radnje lako izgubi u toj šumi nepotrebnih informacija.

Iako roman prvenac ”Jedan pogrešan korak” je, sudeći po prodaji u knjižarama širom Srbije, jedna od najčitanijih knjiga nekog domaćeg pisca – u proteklih nekoliko meseci. Šta je, po tvom mišljenju, ključ uspeha za jednog pisca debitanta?

Pre svega, knjiga mora biti komunikativna. Ne volim kad pisci kažu kako pišu samo za sebe i kako ih ne zanima da li će i koliko ljudi to da pročita. U čemu je onda poenta? Mislim da tokom pisanja uvek treba razmišljati o konkretnom čitaocu kome se obraćaš ili čak o više njih. Tako se najbolje stvara odnos autora i čitaoca još i pre nego što roman dospe u nečije ruke.  Drugo, kada se knjiga objavi, potrebno je potruditi se malo oko njene promocije. Olakšavajuća okolnost je ako izdaješ za veliku izdavačku kuću kao što je Laguna, ali čak i tada treba dosta toga sam da uradiš kako bi se baš tvoja knjiga istakla među 300 drugih koje Laguna objavi svake godine.

Kako je tekao razvojni put romana i zašto baš triler?

Dva su razloga zbog kojih volim da pišem trilere. Prvi je njihova višeslojnost. U isto vreme treba razmišljati o psihološkom profilu likova, konstruisanju priče i obrta, povezivanju svih linija radnje, ali i opisivanju atmosfere koja vlada u gradu i zemlji, što je takođe jako bitno. Drugi razlog je efekat koji trileri imaju na čitaoce. Obožavam kad čujem da je neko zbog mog romana ostao budan do jutra, da nije mogao da ispusti knjigu iz ruku. To je nešto što mene kao pisca čini izuzetno ponosnim i zadovoljnim.

Kako bi opisao savremenu književnu scenu u Srbiji?

Meni je najveća impresija masovno otvaranje knjižara širom zemlje i to u vreme kada bioskopi odumiru, a pozorište grca. Samo na Trgu republike, dakle na elitoj lokaciji u Beogradu, u poslednjih godinu dana otvorene su dve velike knjižare. Pre deceniju ili dve, to je bilo nezamislivo, što znači da se kod velikog broja ljudi vraća navika čitanja, ali i da čitanje postaje glavni vid, kako to u Americi kažu, „konzumiranja kulture“.  Takođe, ljudi dosta čitaju dela domaćih autora, što me veoma raduje. E sad, oko kvaliteta ponude bismo mogli dugo da pričamo. Mislim da nam, pre svega, nedostaje više profilisanih autora kada su određeni žanrovi u pitanju. Naročito trileri. Domaćih pisaca savremenih krimi romana ima jako malo, iako trileri već godinama dominaraju svetskom književnom scenom. Ali dobro, ima još šanse da uhvatimo taj voz.

Kako je došlo do tvoje saradnje sa izdavačkom kućom Laguna?

Moj rukopis je dospeo do našeg poznatog pisca i urednika u Laguni Igora Marojevića, kome se tekst dopao, tako da smo se veoma brzo dogovorili. Saradnja sa Igorom i sa svim ostalima u Laguni je bila izuzetna i veoma profesionalna, tako da sam vrlo zadavoljan finalnim izgledom i plasmanom svog romana, a da kucnem u drvo, i prodaja ide prilično dobro.

Planiraš li i dalje da pišeš u istom maniru, ili možemo očekivati i neki žanrovski izlet?

Mislim da je rano za izlete. Želeo bih prvo da se profilišem kao autor trilera sa bar 5-6 objavljenih knjiga, pa ćemo onda da vidimo za dalje. Tako da čitaoci mogu očekivati da će sledeći roman ili romani biti u istom maniru, čak će se i inspektorka Pašalić ponovo pojaviti kao jedna od glavnih junakinja.

Kakav je tvoj stav o drugim književnim žanrovima?

Nemam određeni stav prema žanrovima, već samo prema konkretnim romanima. Žanr pruža mogućnosti piscima da iskoristi ustanovljene postulate i forme, a isključivo od pisca zavisi koliko će to kvalitetno učiniti. Ako me pitaš šta volim da čitam, onda naravno da su trileri na prvom mestu, pa onda svi ostali.

Budući da se Omaja bavi popularizacijom podžanra folklorne fantastike, narodnim verovanjima, demonološkim predanjima i uopšte, narativima koje možemo svrstati u kategoriju „strašne priče“. Kakvo je tvoje mišljenje ovoj vrsti literature?

Priznajem da nisam puno čitao romane iz žanra fantastike, pogotovo domaće, tako da nisam baš najbolji sagovornik na tu temu. Ipak, planiram da se uskoro posvetim opusu Aleksandra Tešića, pa kad završim, moći ću nešto više da kažem.

Da li si kao gradsko dete imao prilike da slušaš slične priče, i možeš li nam ispričati neku?

Tačno je da sam  orastao u gradu, ali sam svake godine provodio po mesec dana kod babe i dede na selu u okolini Bosanske Dubice. Naravno, najčuvenije mitsko biće u celoj Bosni, pa i kod nas, bio  je Drekavac. Ovaj naš je živeo u maloj šumi po imenu Uskara i deca su ga se plašila, a ni odraslima nije baš bilo svejedno da idu tamo, pogotovo noću. Ipak, mene je mene više fasciniralo biće koje ja nazivam „fantomski vodeničar“. Za njega niko nije znao da mi kaže da li je vampir ili utvara ili nešto treće, tek on je po priči redovno navraćao u staru vodenicu na reci Mlječanica i bio je nekako mnogo mističniji i opasniji od Drekavca. Moja baba, koja je preživela mnogo toga, i dalje tvrdi kako joj je najveći strah da se spusti do stare vodenice i čuje kako se točak zaustavlja.

Tvoj savet mlađim kolegama?

Pronađite romane koji najviše liče na ono što želite da pišete i iščitavajte ih detaljno. Obratite pažnju na svaku sitnicu i mislite o njoj dok pišete. Ne mora i ne treba kod vas da bude sve isto, ali bi se čak i prema naizgled nebitnim stvarima trebalo odrediti. I ne brinite, vaša posebnost će uvek pronaći način da se iskaže.

Sa Markom razgovarao Mladen Milosavljević