PREPREKE NISU PROBLEMI, VEĆ SAMO KORACI DO CILJA


(Intervju sa Milanom Aranđelovićem)

 

Milan Aranđelović a.k.a. Neverovatni Miki je novinar, književni kritičar, urednik magazina “Bookvar”i  satiričar. Autor je romana „Labudoliki paunovi moraju umreti“, (2015) i „Balada meda i krvi“, (2016).

Njegova dela su svojevrsna mešavina satire i distopijske fantastike, a odlikuju ih britak i oštar jezik, kao i kritika ličnih i institucionalnih mediokriteta.

Upoznajte Mikija…

 

Koji autori su te oblikovali kao pisca?

Teri Pračet, Daglas Adams i jevanđelisti svojim stilom, Svetislav Basara koji mi je otkrio magičnu moć zalutalih metaka u književnosti, Franc Kafka (i Maks Bunker) svojim, usudio bih se reći, humorom, Ticijano Sklavi svojom idejom da lepi ljudi mogu biti čudovišta, Volt Dizni, odnosno preciznije Flojd Gotfredson, svojim avanturističkim duhom u stripovima, Anabela Basalo svojim stilom života, Emil Sioran svojom hrabrošću da bude nesrećni ateista u veku humanizma i progresa, Tomas Man proračunatošću i Fridrih Niče svojom drskošću. Tu su i Džon Kenedi Tul, Džek London, Viktor Peljevin, Mark Tven, Luj-Ferdinand Selin i Marsel Prust kao autori koje sam možda i previše kasno otkrio da bi imali snažan dubinski uticaj na moje pisanje, ali bih voleo da ih spomenem kao i velika žal što nikada neću pisati stilom Srđana Valjarevića.

Tvoj debitantski roman neobičnog naslova „Labudoliki paunovi moraju umreti“, privukao je priličnu pažnju čitalaca. Zašto si se odlučio da debituješ baš jednom satirično-distopijskom pričom?

Zato što ne umem drugačije da pišem i da pišem o stvarima koje mi nisu bliske. Život nije masaža, pa da se uvek završi hepiendom. A ja slikam život onakav kakav jeste. Smešan i tužan, nekada i istovremeno, a uvek, ali uvek, se završi distopijom. Žitelji Novog groblja mogu da potvrde ove reči iz prve ruke. Dodatna inspiracija mi je to što živimo u Srbiji u kojoj su za stvaranje distopije zaduženi vredni junaci Dnevnika 2, a za satiru njegovi urednici.

 

U svojim pričama se često poigravaš sa tabuima, tradicionalnim vrednostima i društvenim institucijama poput porodice, države i crkve. Šta je to u društvu što te posebno nadahnjuje?

Šta me nervira to me i nadahnjuje. A nervira me licemerje, servilnost i prihvatanje autoriteta bez ikakvog promišljanja o njemu. Kada, na primer, čuveni branitelji „tradicionalnih porodičnih vrednosti“ marširaju oni zapravo i ne znaju šta brane. Pod tradicionalnim srpskim porodičnim vrednostima se ne podrazumeva tata, mama i troje dece već neka vrsta poljoprivredne zadruge u kojoj o smrti i životu šire porodice i rođaka koji žive na okupu odlučuje njen paterfamilijas, Otac ili Veliki Štrumpf , u kojoj se članovi porodice međusobno žene i udaju da bi imanje ostalo neokrnjeno, a svako ko štrči biva slomljen ili… hm… slomljen. Teško da današnji branitelji „tradicionalnih porodičnih vrednosti“ znaju da zapravo brane incestoidne vrednosti, ali oni upravo to rade. Pitanje je i da li oni žive po idejama za koje se zalažu i koje žele da nametnu drugima.

Radnja tvog drugog romana „Balada meda i krvi“, takođe, za protagoniste ima običnu porodicu koja biva razobličena na jedan specifičan i multižanrovski način. Možeš li nam reći nešto više o samom romanu?

Za razliku od prvog romana u kome sam se, željan izraza, bavio raznolikim temama u drugom romanu sam se fokusirao na, manje-više, jednu temu. U pitanju je kultura nasilja i netrpeljivosti prema komšiji i njegovoj kravi koja se prenosi sa kolena na koleno, iz rata u rat… Bavio sam se ratnohuškačkim novinarstvom i spisateljstvom, tim modernim guslarima i čuvarima Naše Istine od Njihove Laži, psima rata koji pate od međunarodnog teranja, ratnim profiterima i njihovim žrtvama. Sve sam to upakovao u jedan krimić, pun mitoloških bića i staroslovenskih bogova, božica, demona, vanzemaljaca, sportskih vernika, fudbalera i njihovih Časnih Starleta. A tu si u zombiji. Osam hiljada njih.

 

 

Jedan si od učesnika zbirke priča Čuvari zlatnog runa – zbirka priča iz Homolja i Zvižda, koja se iz tridesetak različitih poetika i žanrovskih pristupa, bavi područjem Homolja i Zvižda. Čime se bavi tvoja priča?

Moja priča se bavi sukobom starih i novih bogova, kao simbolima starih i novih vrednosti koje su nastale kao posledica pečalbarskog načina života koji je nekada bio posebno osoben za stanovništvo Homoljskih planina. U priči „Novi bogovi“ koja je objavljena u ovoj zbirci jedna porodica gastarbajtera se iz Švajcarske vraća u stari kraj, ali sa sobom dovodi bogove modernog sveta. Međutim, to se nimalo ne dopada domaćim bogovima i oni dižu pobunu protiv dođoša. Nešto kao „Američki bogovi“ Nila Gejmena  samo sa više akcije i turbo-folk muzike.

 

Pošto iza sebe već imaš dva romana, možeš li nam reći kako je izgledao tvoj put do izdavača?

Težak. Posle dva napisana i objavljena romana mogu slobodno reći da je najlakši deo bio sesti i napisati rukopis. Pisanje je zapravo jedan proces kroz čije sve faze moraš da prođeš i to je tako. Da li se kroz taj proces prolazi lakše ili teže to je već stvar na koju mnogo toga utiče, čak i srećne okolnosti, ali sigurno mora da se prođe kroz svaku tačku na tom putu.  Zato mislim da je upornost ono što je najvažnije kod pisanja i objavljivanja knjige. Upornost da se ni u jednom trenutku ne odustane ma koliko cela stvar u nekim trenucima delovala frustrirajuće bezizlazno.

 

Između ostalog, ti si vlasnik i urednik portala „Bookvar.rs“. Kakva je urednička politika i cilj ”Bookvara”?

Ideja „Bookvara“ je promocija kulture čitanja, pre svega među mlađom populacijom. Cilj nam je da na zanimljiv i prijemčiv način privučemo mlade ljude da se zainteresuju za svet književnosti, da ih zanimljivim tekstovima pisanim jednostavnim jezikom privučemo magiji knjiga. Takođe nam je ideja da pomognemo mladim autorima da dođu do svoje publike, da ih kroz objavljivanje prikaza njihovih knjiga, intervjua sa njima i najavama vezanim za promocije ohrabrimo i da im damo prostora.

Da li su ti i koliko, budući da potičeš iz urbanog gradskog miljea, zanimljive priče kojima se bavi Omaja?

Sve dok se autori epske fantastike ne bave kopi-pejstovanjem Tolkinovih i Martinovih dela ja sam sasvim zadovoljan. Posebno mi je drago što sam primetio da se sve više mladih autora okreće slovenskoj mitologiji i domicilnim alama i baucima. Mislim da je u tome potencijal i šansa da se domaće priče probiju na svetsko tržište. Imamo koliko-toliko osobena drevna mitološka bića, autore koje ih na način uklapaju u savremenu epsku književnost kakva je ona danas i samo bi trebalo da budemo strpljivi i uporni da i naše priče postanu globalni fenomen ili, makar, globalni letnji hit. Voleo bih kada bi Piter Džekson snimio blokbaster „Dabogova osveta“.

Ukoliko jesu, imaš li neku koja ti je naročito draga?

Iskreno da ti kažem, epska fantastika nije moj prevashodni cilj interesovanja, tako da ne stižem da pročitam baš sve što se tiče ovog žanra. Poslednje što sam čitao, a da je delo domaćeg kreativnog uma, jeste upravo zbirka priča „Čuvari zlatnog runa“. Tu su mi se posebno dopale priče „Tragač“ Mladena Stanisavljevića, „Najden i Nina“ Mladena Milosavljevića i „Sandžama“ Ivana Drajzla o kojoj prvo nisam znao šta da mislim, a onda sam se prepustio smejanju.

Da li bi poručio nešto budućim piscima i onima koji se, eventualno, dvoume da nađu izdavača?

Poručio bih im da budu uporni, čak i kada ta upornosti deluje kao čisto teranje inata ili ludost. Kao i da vole to što rade i veruju u svoj rad jer onda sve prepreke i nisu problemi već samo koraci koje moramo da pređemo do cilja.

Sa Mikijem razgovarao Mladen Milosavljević