Trilerolika folklorna fantastika kao multižanrovski izazov


Intervju sa Zoranom Petrovićem

 zoran-petrovic2Zoran Petrović je rođen 1968. godine u Beogradu. U periodu od 1984. do 1986. aktivno se bavio muzikom kao vokalni solista “Bukowski band-a”, a od 1987. do 1990. kao vokal projekta “Psihokratija”.

Tokom devedesetih završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, tada pionirskom internet komunikacijom i online gaming-om kojim se, kao hobijem, bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova”, dobija 2012. godine.

 

Na književnoj sceni se pojavljuje 2009. sa svojom prvom zbirkom ljubavne poezije “Ženi koju volim”. Drugu zbirku, pod naslovom “Hvala što postojiš”, objavljuje 2010. godine. Njegov prvi roman, “Bulevar greha”, izašao je iz štampe 2016. godine. “Praznik Zveri” je njegov drugi roman koji je izašao u drugoj polovini januara, 2017

Upoznajte Zorana Petrovića…

 

Ko su pisci od kojih si se učio pisanju?

Ne bih mogao da kažem da postoje autori od kojih sam se učio pisanju. Međutim, kada zastanem i osvrnem se na ono što sam napisao, prepoznajem uticaje mnogih. U neposrednosti izraza i opisu međuljudske komunikacije vidim Bukovskog, u strukturi i dubini likova Dostojevskog, u opisima i naraciji Pekića i Crnjanskog. U formi rečenice pa donekle i humora, bliski su mi Peljevin i Pračet.

Na domaću književnu scenu si stupio nakon svoje 40-te godine, prvo kao pesnik a zatim i kao romanopisac. Smatraš li da postoji nekakav idealni period života za književni debi?

Pored talenta za pisanu reč, mislim da je za kvalitetnu književnost neophodna neka vrsta zrelosti, pre svega psihološke i duhovne, životno iskustvo, čak bih se usudio reći i mudrost. Zato ne bih mogao da odredim idealni period života već bih pre to pripisao individualnom razvoju svakog autora.

Tvoj roman prvenac „Bulevar greha“, žanrovski možemo definisati kao triler, dok tvoj drugi roman „Praznik zveri – žeteoci“ pripada žanru fantastike. Koji od ova dva žanra više pristaje uz tvoj autorski senzibilitet?

“Bulevar greha” bih prvenstveno svrstao u urbanu ljubavnu dramu sa elementima trilera. S obzirom na to da ima puno autobiografskih elemenata i predstavlja nekoliko burnih godina mog života, ne verujem da bih se ponovo otisnuo u tom pravcu, pre svega jer je izuzetno teško i zahtevno pisati o sebi. Ako želite da to bude autentično i iskreno, morate voditi računa o ljudima svojstvenoj tendenciji, da sebe pošto-poto prikažu u što lepšem svetlu, a kada je tematika “škakljiva” kao u Bulevaru, onda to postaje nemoguća misija. Sa druge strane, fantastika je moja ljubav od kako znam za sebe i sa njom u društvu, kao sa starim prijateljem, osećam se mnogo opuštenije. Ako bi trebalo slikovitije da opišem taj odnos, zamislite pisanje autobiografskih lascivnih i promiskuitetnih doživljaja kao hodanje u širokom šortsu koji ne smete dodirnuti ni onda kada se posle nekoliko koraka sasvim smakne na očigled cele plaže. Pisanje fantastike je, nasuprot tome, šepurenje u salivenom raskošnom odelu na manekenskoj pisti.

 

Novi roman obiluje atmosferom magijskog, paganskog i folklornog, u najboljem smislu tih reči. Kako bi ga, u nekoliko rečenica, predstavio svojim budućim čitaocima?

Ovo je možda najteže pitanje koje si mi postavio pa ću, kao pomoć, iskoristiti korelaciju sa prethodnim odgovorom. “Praznik zveri” neće na sve čitaoce delovati isto. Samo će od njih zavisiti koji deo višeslojne postavke romana će usvojiti kao sebi blizak. Iako je neosporno da se radi o fantastici, mnogi elementi romana doprinose univerzalnosti, pa ga samim tim može prihvatiti publika različitih afiniteta. Trilerolika folklorna fantastika čini suštinu romana, ali se ne zaustavlja na tome već se bavi i realnim porodičnim, kolegijalnim i međuljudskim odnosima, dodiruje ostvarene i neostvarene ljubavi, i mnoge druge elemente koje srećemo u svakodnevnom životu.

zoran-petrovic-knjiga

Roman „Praznik zveri“, zapravo, predstavlja deo istoimene sage na čijim nastavcima već radiš. Možeš li nam reći nešto više o čitavom konceptu?

Sve je počelo van okvira fantastike, kao čist psihološki triler. Nekih ranijih godina, kada sam se opredeljivao za diplomski rad, a kasnije i za master studije psihologije, puno sam se bavio kriminalistikom i psihološkim profajlingom. U tom periodu napisao sam par teorijskih naučnih radova iz te oblasti po uzoru na prvog terenskog analitičara FBI, Džona Daglasa, pionira profajlinga koji je u rad policije i uveo tu reč. Jedan od radova je bio – Mogućnost primene FBI tipologije serijskih počinilaca teških krivičnih dela, silovanja i ubistva, na domaću populaciju. Bazična ideja koja je u početku stajala iza “Praznika zveri” bila je ta da nije potrebno izvore zla tražiti u onostranom i nadrealnom jer je za najveće užase već vekovima odgovoran sam čovek. Iako će ta premisa u nekom obliku tokom sage više puta biti oživljena i prezentovana čitaocima, već tokom pisanja prvih glava knjige, shvatio sam koliko je snažna i preplavljujuća moja ljubav ka fantastici i njenim neiscrpnim motivima, pa se u tom duhu priča dalje i oblikovala. Drugi deo Praznika zveri ovih dana finalizujem pod radnim nazivom – Grehovi Alijanse,  a uskoro počinjem treći sa podnaslovom – Bura Crvenog Mora. Pored mnogobrojnih poznatih folklornih motiva, u osnovi priče je vampirizam, predstavljen na poseban, moderniji način, a pre svega oslikan živopisnim romantičarskim bojama.

 

Kako bi opisao domaću književnu scenu, kada je u pitanju žanr fantastike, i koga bi eventualno izdvojio od autora?

Odrastao sam na Murkoku, Rejmondu Feistu, Pračetu i naravno Tolkinu, ali moram priznati da ne poznajem domaću književnu scenu fantastičara u onoj meri u kojoj bih to voleo. Zato se svojski trudim da je pratim i nadoknadim propušteno. Da budem iskren, za sada ne bih mogao da izdvojim samo jedno ime jer sve domaće autore koje sam pročitao, a tokom ove i prošle godine upoznao uživo, krasi nešto njima svojstveno i specifično.

Oba tvoja romana obiluju vrlo filmičnim i slikovitim sekvencama. Da li si razmišljao o njihovoj eventualnoj dramatizaciji?

Kada govorim o svom pisanju, često se može čuti reč “odsanjam” jer činim upravo to. Sve scene, dijaloge, psihološke karakteristike likova koje u sceni prezentujem, prethodno odsanjam pa tek onda prionem na prenošenje tih slika na papir. Verovatno zbog toga, sekvence koje pominješ imaju taj poseban, filmičan ton i veoma lako bi bilo moje romane predstaviti na taj način. Veoma sam zainteresovan za to pa ostaje da se za istu stvar zainteresuje i neko iz sveta filma.

 

zoran-petrovic1Po vokaciji si psiholog.  Koliko ti je profesionalno iskustvo pomoglo prilikom pisanja romana?

Čitaoci primećuju da su u mojim romanima čak i sporedni likovi, često bogati raznovrsnim psihološkim elementima, tj. psihološki uobličeni ili pak izobličeni. Naučnu bazu za to svakako su mi dale studije psihologije, ali izvesno je da u tome velikog uticaja ima i moje iskustvo sa ljudima uopšte kao i sklonost da prvenstveno psihološki i duhovno percipiram svoju okolinu. Upravo zbog toga, pogotovo kada je u pitanju moja fantastika, nećete naći maratonske unutrašnje monologe koji opisuju i nameću određene psihološke crte glavnih i sporednih likova već mnoštvo dijaloga kroz koje se njihove osobine otvoreno prikazuju u isto vreme nudeći čitaocima mogućnost njihove individualne interpretacije. Na taj način svaki čitalac postaje psihološki profajler čime je dodatno zabavljen i intrigiran romanom.

Kao što znaš, Omaja je posvećena temama iz oblasti folklorne fantastike, i pričama iz oblasti koje sežu u mračne i jezive kutke naše narodne tradicije. Imaš li ti neku omiljenu priču ove vrste?

Sve što ima veze sa navedenim motivima meni je izuzetno zanimljivo i inspirativno, tako da ne bih mogao da navedem jednu omiljenu priču. Međutim, neophodno je da navedem dela koja se izdvajaju, možda ne toliko po svojoj originalnosti koliko po maestralnom načinu na koji su predstavljena od strane nenadmašnog Đorđa Kadijevića. To su film “Sveto mesto” po Gogoljevoj pripoveci “Vij” i film “Leptirica” po pripoveci “Posle devedeset godina”, Milovana Glišića.

Savet mladim kolegama piscima?

Pored standardnih saveta da treba puno pisati i još više čitati, mislim da je neophodno reći još par stvari. Budite uvereni da koliko god kvalitetno pišete, uvek će postojati određen broj ljudi kojima vaš stil neće prijati. Ne pokušavajte da se dopadnete svima i po svaku cenu jer je to nemoguće. Ne pišite isključivo za publiku, namenski, unapred osmišljavajući ko će i na koji način vaša dela prihvatiti. Pišite radi svog literarnog i duhovnog razvoja, trudite se da budete svoji i da kroz reči čitaocima darujete sebe. Oni će tu iskrenost prepoznati i nagraditi.

Sa Zoranom razgovarao Mladen Milosavljević