Zmajevi, vile i vilinski svetovi


Intervju sa Milenom Stojanović

 milena-stojanovic-intervju-1

Milena Stojanović  (Paraćin, 1988.) je srpski pisac iz podžanra epske fantastike. Pisanjem se bavi od malena. Pisala je pesme i priče, a inspiraciju nalazi u muzici i slikama. U slobodno vreme, pored pisanja i čitanja knjiga, svira bas gitaru. Poslednjih godina se veoma interesuje za slovensku mitologiju i religiju, i često o tome piše u pričama.

milena-stojanovic-intervjuNa ovogodišnjem Sajmu knjiga, na štandu izdavačke kuće Otvorena knjiga,, u prodaji će se naći njen prvi roman  Petruški zmaj, epska saga o vojvodi iz Petrusa i Petruškoj oblasti.

 

Uostalom, evo i teksta koji krasi korice Mileninog romana:

 

”Iako prvenac, roman „Petruški zmaj“ je vođen veštom rukom pripovedača koji odlično vlada podžanrom epske fantastike. Odmerena kombinacija elemenata mitskog i istorijskog, nenametljiv stil i bogat jezik, samo su neki od kvaliteta ovog sjajnog dela. Ukoliko ste ljubitelj slovenske mitologije, mitskih bića i vilinskih svetova – obavezno pročitajte ovaj roman.”

-Časopis za folklornu fantastiku Omaja-

 

 

Kada si i kako sebe prepoznala kao pisca?

Ne mogu baš izdvojiti tačan trenutak. Od kada sam bila dete volela sam da pišem, uvek sam imala gomilu papira oko sebe, uvek neke blokčiće, rokovnike, sveske i olovke. Zapisivala sam šta mi se dešavalo, pisala o vremenu, ljudima oko mene, događajima, pa je verovatno to doprinelo mom odrastanju i početku pisanja o konkretnim temama. Kasnije sam počela da učestvujem na tematskim konkursima, više zbog želje da vidim mogu li ispratiti temu, pa je to doprinelo želji da napredujem, da istražujem žanr epske fantastike, i vidim kuda će me mašta odvesti, a i nagrade su bila dobra motivacija, jer su se uglavnom dobijale knjige.

Koga od domaćih i inostranih književnika smatraš svojim uzorom?

milena-stojanovic-intervju-2Uh, teško je izdvojiti. Nisam od onih koji kažu da postoje loše knjige. Volim da čitam sve autore pa mi se nešto manje svidi, nešto više. Svakako volim bar jednom godišnje da pročitam serijal o Harry Potteru, obično zimi, nakon Božića, to mi je nekako postalo tradicija. Veoma cenim Donata Karizija, Terry Goodkinda, Stivena Kinga, Ursulu Legvin, J. K. Rouling, Stivena Irvinga, Tolkina, koga nikako ne smem da zaobiđem. Od domaćih pisaca mogu da odaberem Uroša Petrovića, Aleksandra Tešića, Miloša Petkovića, Branislava Jankovića, Nebojšu Petkovića, Ivana Brankovića, Vladu Arsića, Ratka Adamovića. Teško je odlučiti se, imamo dosta dobrih pisaca, potrajalo bi kada bi nabrajala, a svakako ako imam prilike prvo volim da čitam domaću literaturu a onda stranu. Volim da čitam sve, ne obraćam puno pažnje da li je neka knjiga popularna ili ne, jednostavno ako me privuče pročitam. Sada sam više fokusirana na serijale knjiga, pa ako ima više od dva ili tri dela, obavezno uzimam na čitanje. Sreća pa je i naša gradska biblioteka bogata literaturom, kako domaćih, tako i stranih autora, i svakom bi preporučila da one knjige koje ne može sebi da priušti, potraži u bibliotekama, iznenadićete se šta se sve može naći.

Na ovogodišnjem 61. Međunarodnom Sajmu knjiga u Beogradu, biće predstavljen i tvoj prvi roman „Petruški zmaj“. Možeš li nam reći nešto više o romanu?

Priča je smeštena u srednjovekovnu Srbiju sa fokusom na Petrušku oblast, kojom je u to vreme vladao župan Vukoslav. Dečak Crep, sin slavnog župana Vukoslava, saznaje da ima još dva brata razdvojenih po rođenju. On za rođendan dobija vilinski mač, ali i moć preobražaja u obličje zmaja. Uči tajne magijskih veština od Vujina, starca kome niko ne zna broj godina, a koji je ceo život proveo uz Crepa, čekajući dan kada će krenuti u potragu za braćom i ka ostvarenju drevnog proročanstva, izrečenog od samih bogova. Slovenska boginja smrti i zime Morana, na sve načine pokušava da osujeti Crepa u planovima, sklapajući saveze sa mračnim silama, a sve s razlogom da se Trojstvo braće ne okupi i ona zauvek ne bude uništena.

U svojoj nameri da pronađe braću upoznaje veliki broj ljudi, koji su svojim sudbinama vezani za staru pagansku veru, ali i on sam preispituje svoja učenja, a sve se to događa na pragu hrišćanstva, i neposredno pre kosovskog boja. U potrazi mu pomažu starac Vujin, druid stare vere, otac Vukoslav, tadašnji župan, Lazar Hrebeljanović, i mnoga magijska bića:  žar ptica, vile, patuljci, mađionik, krilati pegazi i divni jednorozi, koje će čitaoci imati prilike da upoznaju, na Crepovom putu da nađe braću.

Potraga, na kojoj glavni junaci preispituju sebe, postupke, veru, prijatelje, upoznaju mnoštvo likova što iz raznih priča, što tokom same portage, dovodi ih do menjanja njih samih.

Izdavač tvog književnog prvenca je „Otvorena knjiga“. Kako je došlo do saradnje?

Sasvim slučajno mi je preporučio jedan od kolega. Kontaktirala sam urednika, Petra Nikolića, poslala mu rukopis, i veoma brzo smo se dogovorili o saradnji. Svi iz Otvorene knjige su divni ljudi, odlični saradnici, veoma pozitivni u svakom smislu te reči. Izdavač su sa jasnim ciljem o produkciji kvalitetnih knjiga. Takođe, želja izdavača je da pored domaćih autora čitaocima pruže i izdanja ruskih klasika, fantastike, istorije.

Podžanr epske fantastike je prilično zastupljen u domaćem izdavaštvu poslednjih godina. Šta je tebe motivisalo da pišeš o epsko-fantastičnim svetovima?

Najviše me je motivisala želja da ljudima prikažem jedan svet, o kome malo znaju. Paraćin je mali grad. Čak i ljudi koji su odavde malo znaju o srednjovekovnom utvrđenju Petrus, njegovim vladarima, i njegovoj ulozi u periodu nakon smrti Cara Dušana, pa sve do posle Kosovke bitke. Takođe, želela sam da obuhvatim našu mitologiju, bića i božanstva, koja joj pripadaju, a naši ljudi su tako malo upoznati sa njima. Decu uče u školama, preko televizije i kompjuterskih igara o drugim mitologijama, ali o našoj jedva da ima pomena. A svako je nekada čuo za vampira, i verovatno nije pomislio da je to naše, i da su ostali narodi tu reč preuzeli od nas. Zahvaljujući ljudima koji se poslednjih godina bave ovom temom, između ostalog tu je i časopis Omaja, sve je više ljudi koji se interesuju za to.

Da li tvoje stvaralaštvo podržava neka lokalna institucija?

milena-stojanovic-intervju-4Uvek su mi izašli u susret članovi književnog kluba Mirko Banjević, Gordana Vojinović zadužena za književni program u Kulturnom centru, kao i Ex Diorama, spremajući poklone za prvih 100 kupaca knjige. Najveću podršku su mi pružili ljudi iz Udruženja za negovanje tradicije običaja i kulture ‘Petrus’, iz sela Zabrega, u čijem se ataru nalaze ostaci utvrđenja Petrus, i ostaci manastirskih i crkvenih kompleksa iz srednjeg veka. Često organizuju akcije pešačenja stazom Petruških monaha, pa svako ko želi može da obiđe te ostatke, da vidi prelepu prirodu, i oseti deo onoga što je u srednjem veku bilo deo jake pogranične Petruške oblasti.

Kao što znaš, Omaja je posvećena temama iz oblasti folklorne fantastike i tzv. strašnih priča iz naroda. Imaš li ti neku svoju omiljenu strašnu priču?

Omaja je oduvek bila interesantna jer neguje priče iz oblasti folklorne fantastike i na taj način ih čuva od zaborava. Ponosna sam što je moja prva objavljena priča, „Ukleta vodenica“, objavljena baš u časopisu Omaja.

Svakako mi je najstrašnija priča koju mi je baka pričala, a potiče iz okoline Ražnja.

”Kada su se uzeli momak i devojka, i nakon svadbe otišli na spavanje, strašan vetar je počeo da duva. Oduvao je sve čaše i tanjire sa stolova, i dok su ljudi već uveliko spavali, u jednoj kući gde behu smešteni mladenci, bila je upaljena sveća. Mlada se otimala koliko je mogla, ali pijani mladoženja je tražio da ona ispuni svoju dužnost. Uporno ga je preklinjala i molila da je ne dira, jer ne zna kakve mu se strašne stvari mogu desiti, ali on nije popuštao, i od umora ona je zaspala. Mladoženja je ležao pored nje, kada su ih ujutru našli njegovi roditelji. U sobi se osećao dim, i ako u ognjištu ne beše drva, ni pepela. Niko nije ložio, bilo je letnje vreme, ali kada je mladoženjina majka počela da oplakuje sina, shvatili su šta se desilo. Mlada se probudila, bleda i pocepane haljine.

„Jao sine oči majkine, uguši te onaj kog smo želeli da prevarimo. Sine, odnese te zloslutnica, na krilima njegovim, da na onom svetu tebe u zemlju stavimo, a da ona sa njima na nebesima leti. Kada rekoše da je s njime legala, mi ne verovasmo. Kada rekoše da mu je dušu darivala, mi se smejasmo. Ona će sa njime u visine pobeći, a ti sine nama, u zemljicu leći.“

Niko od njih nije verovao u priče da je mlada još pre nekog vremena bila posećivana od strane jednog zmaja, sve dok mladoženju nije umorio te noći.

U okolini Ražnja se za jedan bunar i dan danas priča da je mesto gde se pojavi zmaj i gde, s vremena na vreme, zasvetli celo brdo.

Savet kolegama piscima?

Budite istrajni i ne odustajte. Radite na sebi, čitajte mnogo, i dobro i loše, jer na taj način ćete imati uvid šta može i na koji način da se napiše bolje i lepše. Trudite se da prvo vi budete zadovoljni napisanim, svaka priča je dobra jer je deo piščeve mašte, deo njega koji je prenet na papir, poštujte svoj i tuđ rad, pre svega, i nemojte leteti u zvezde. Svi smo mi obični ljudi, koji čitaocima pružamo deo svojih osećanja, deo mašte, i deo onoga što zapravo jesmo.

 

Sa Milenom razgovarao Mladen Milosavljević