Čika Rača iz Stalaća


Nikada nisam bio sujeveran i pristalica misticizma, sve dok nisam upoznao Čika Raču iz Stalaća. On me je prvi pokolebao i pod  sumnju stavio moje socijalističko vaspitanje i moje najdraže učitelje – roditelje, Marksa, Lenjina, Tita i prvu učiteljicu – Ružu, u Osnovnoj školi “Narodni heroj Siniša Nikolajević”.

cika-raca-iz-stalacaKada sam upoznao Čika Raču  bio sam student-diplomac na istoriji umetnosti. Moje dve nerazdvojne koleginice, Sanja i Staša, i ja, uzeli smo diplomske teme kod istog profesora, doktora Vojislava Koraća, iz predmeta “Srpska srednjevekovna arhitektura”. Pošto smo se sve vreme studija lepo družili i gotovo sve ispite zajedno spremali, zamolili smo profesora da nam da teme iz iste oblasti, kako bi smo mogli zajedno da idemo na terenska istraživanja tokom priprema za diplomski. I on nam je uslišio molbu. Teme su nam bile bliske, iz oblasti srednjevekovne “Moravske arhitekture”.

Spremismo se i krenusmo u avanturu istraživnja starih građevina, u slivu triju Morava, mojom tek kupljenom »Citroen – Dianom“. Jedna od tema bila nam je malo poznata, čak zastrašujuće zagonetna: “Crkve na brdu Mojsinju kod Stalaća”.

Preturili smo silnu literaturu i jedva smo pronašli dva kratka terenska zapisa naših poznatih pionira-istraživača sa kraja XIX veka – M. Milićevića i M. Riznića. Ali, ni iz njihovih zapisa nismo mogli da saznamo bogzna šta. Jer, crkve na brdu Mojsinju, u njegovoj neposrednoj okolini i u Stalaću, zbunjivale su i naše mnogo uglednije istraživače, kako svojom brojnošću i oblicima, tako i hronologijom nastajanja. Dotadašnji pokušaji da se reše neka osnovna pitanjam vezana za broj, poreklo i stilske odlike ovih crkvica, nisu davali zadovoljavajuće rezultate. Praktično, Mojsinjem se niko do tada ozbiljnije nije bavio, niti su na Mojsinju sprovedena temeljnija arheološka istraživanja.

Prvi tragovi evidentiranja crkvenih spomenika na ovom području nalaze se kod M. Milićevića (1876), ali su podaci koje on navodi bez istraživčkih ambicija, a u datiranju, čak, veoma proizvoljni.

M. Riznić (1891) objavljuje obimniji tekst u beogradskom “Starinaru” u kome opisuje sedamnaest crkava i crkvina, navodeći podatak da ih je bilo i više, ali da su ostale potpuno porušene. Riznićev tekst je značajniji zato što je prvi izvršio detaljne tehničke opise arhitektonskih oblika i stanja ovih crkava, a zatim i po tome što se prvi upustio u odgonetanje njihovog porekla i starosti. Ali, Riznić nije mogao tada da ima uvida u ozbiljniju naučno-istorijsku grđu, pa se oslanjao prvenstveno na narodna predanja i priče seoskih sveštenika.

Već prvi čovek koga smo sreli na prilazu Mojsinju, ne tako visokom brdu, koliko prostranom i prilično divljeg izgleda, posavetovao nas je da ne rizikujemo i ne idemo sami u tu “prašumu”, kako se izrazio, već da se vratimo do Stalaća i kod Železničke stanice potražimo Raču. – “On je jedini – rekao je – s kim nećete zalutati u Mojsinju“.

Nije bilo potrebe da se mnogo raspitujemo za Raču. Svi ga tamo znaju. Našli smo ga u omanjoj neomalterisanoj kući na kraju Železničke stanice, uz sporednu prugu na kojoj nevažni vagoni i po nekoliko godina čekaju da ih prikače za neka kompozicija i odvezu nekud gde će biti korisniji..

– ‘Oću deco, kako ne bi’! – uskliknuo je Čika Rača, kada smo mu ispričali ko smo i zašto smo zapucali baš na Mojsinje.

Imali smo utisak da se čak i obradovao našoj ponudi da nam bude vodič po nepoznatoj šumi. Kao da je priželjkivao i tražio povoda da tamo opet ode.

Naredio je ženi da mu donese čistu košulju i nove čakšire, da se dotera, jer tamo ne može u starom i prvljavom. Čak se malo i ljutnuo na nas, kada smo mu uzgred natuknuli da ćemo mu trud platiti.

– Taman posla, deco – rekao je – pa to je moja dužnost od Boga! – Al’ da znate – dodao je kasnije – to ne možemo da obavimo za jedan dan. Tamo je nekada bilo sedamdeset crkava.

Bili smo zgranuti brojkom koju nam je pomenuo, jer nigde nismo naišli na takav podatak.

– Otkud sedamdeset? – pitao sam, misleći da se Čika Rača nešto prebacio, ili da sam ja pogrešno čuo.

– Sedamdeset, sedamdeset! – potvrdio je samouvereno, dok je vezivao nove gumene opanke – Sad ih ima oko dvadeset, ali ja znam sva mesta gde su nekada bile crkve.

Niskog rasta, mršav, ali kočoperan starac, od preko sedamdeset godina, Čika Rača je perjao prema Mojsinju, dok smo mi, tri puta mlađi, zadihano kaskali za njim. Prosto je grabio ne bi li se što pre dokopao »svog carstva“. I zaista, kako smo ušli u gustu šumu, tako je Čika Rača otpočeo svoje neverovatne priče. Govorio je, na primer: “Ovim putem…”, tamo gde nikavih puteva nije bilo i gde je rastinje bilo toliko gusto da smo se jedva provlačili; ili, “Na ovom raskršću…”, tamo gde se osim gustog granja i šipražja ništa drugo nije ukrštalo… Ali, nepogrešivo nas je uvek odvodio do mesta koje je želeo da nam pokaže.

Najpre nam je pokazao Svete Arhanđele, malenu kamenu crkvu srušenog svoda, sa nešto očuvanih fresaka. Bila je lepih proporcija, ali u nju nije moglo da uđe više od desetoro ljudi.

Nije veća ni crkva Svetog Stevana iznad sela Stevanca, koja je bila cela i pokrivena dvoslivnim krovom, i začudo zaključana. Nikoga nismo mogli da pitamo za ključ, pošto u Stevancu više niko nije živeo. To je bilo avetinjsko selo sa nekoliko praznih kuća duž neverovatno bistrog potoka.

Prisetio sam se da su u tom selu, nekoliko godina ranije, živeli samo baba i deda, pa kada se baba razbolela i odneli je u bolnicu, novine su objavile članak o umiranju naših sela, a jedan poznati filmski dokumentarista snimio je kratki dokumentarac sa naslovom “Razbole se pola sela”.

Do crkve Svetog Marka u Jakovcu, kako se naziva usek između dve padine, probijali smo se nekoliko sati. Mislio sam da nikada tamo nećemo stići. Ali, stigli smo, a veličanstvenost prizora vratio nam je izgubljenu snagu i volju da nastavimo istraživanje.

Preostali delovi nekdašnje crkve, iako u korovu, odisali su učenošću i visokim ukusom. Skladne proporcije, uravnoteženost zidova i otvora, šestougaone keramičke ploče na podu, tanki stubovi sa jabučastim kapitelima i bezbroj drugih detalja rasutih svuda naokolo, govorili su nam o majstorima koji su znali da, u skromnim uslovima, sa oskudnim materijalom, sazidaju crkvu visokog stila, kjoj se morao diviti svako ko bi joj se približio.

Sutradan, obišli smo “Svetu Nedelju u planini”, pa “Svetog Duha” ispod jedine sačuvane kule srednjevekovnog Stalaća, pa “Svetog Jovana” u  selu Maćijama. Sve su one bile sačuvane u celini, ili su ih seljaci nedavno renovirali.

Trećeg dana, Čika Rača nas je vodio na najzabitija mesta, tamo gde nije bilo ni crkava ni ruševina, samo trgova paljenih sveća i kandila. Mesta su se zvala neobično. Na primer: “Sveta Marica na jakovačkom potoku”, pa “Sveta Marina u šumi”, “Petrovdan u Šugavoj dolini”, “Sveta Petka trnjanska”, “Sveti Ar’anđeo u Crkvinama”, “Đurđevdan u Ravno Buče”, “Sveti Vrači na potoku Damniću”, “Jovan Krstitelj, Delovi kod Skoruške”, “Sveta Petka kod Solila”, “Sveti Ar’anđeo na Stražarcu”, “Ognjena Marija, takođe na jakovčkom potoku”, “Sveta Trojica na Srednjem brdu”…

I tako, tri dana obilazili smo crkve, crkvine i crkvišta na ovom, naizgled malom prostoru, predvođeni Čika Račom, koji se neverovatno lako snalazio u toj mreži nevidljivih puteva, čija je “karta” samo njemu bila jasna. Jer, gustina rastinja, visokog i niskog, govorila nam je da ovde niko ne zalazi sem Čika Rače. Toliko su ta mesta bila pusta da nismo primetili ni jedan traga divljači, pa čak ni zmija. Ne sećam se ni da smo čuli cvrkut ptica. A kad upitate Čika Raču kako je saznao za sva ta mesta, on bi se za trenutak zagledao u neku udaljenu tačku , pa bi počinjao priču:

– Usnim ja, jednu noć, Svetu Maricu (Petku, Bogorodicu, Nikolu, Đorđa, Arhanđela…) i kaže mi: “Idi Račo  na Damnićki potok, pa mi kod one velike bukve, zapali sveću”. A ja, kad se probudim, odmah se obućem i odem tamo…

A ako ga zapitate ko danas na tim mestima pali sveće i čija su kandila, on stidljivo kaže: “Ja sam zadnji put bio na dan tog i tog sveca, a možda dolazi i još neko, samo ja to ne znam. Nikada nikoga nisam sreo”.

Razuman čovek mora da se upita: otkud njemu ti snovi, kad znamo da nije čitao ni Milićevića ni Riznića, kad znamo da je i njegova pismenost bila sumnjiva. A i ako je tada još uvek bilo tragova legendi i predanja, kako je otkrivao sva ta zabita mesta koja, po svojim obeležjima, potpuno odgovaraju zahtevima srednjevekovnih monaha: daleko od glavnih puteva, zaklonjenost od vetrova, potok ili izvor u blizini. Ni jedno mesto na koje nas je Rača odveo nije odstupalo od ovih pravila. A siguran sam da ni za ta pravila nije znao.

Zašto su baš njega i njegove snove pohodili zaboravljeni sveci? Da li zato što su oni verovali u njega, ili zato što je on iskreno verovao u njih?

A oni koji su imali sreću da ih kroz Mojsinje provede “narodni kustos” Rača i imali strpljenja da saslušaju svaku njegovu priču, mogli su gotovo sa sigurnišću da zaključe istinu: – Da je u smutnom vremenu, posle Kosovskog boja, pred osmanlijskim jataganima, veliki talas monaha sa Atosa, Epira i iz Male Azije, pohrlio u Srbiju da potraži utočište. U toj migraciji, jedna velika grupa monaha obrela se na Mojsinju i tu pokušala da osnuje svoju novu Svetu Goru, nalik na Atos ili Meteore. U brzini, a i nevični zidanju, podeljeni u manje grupe od po pet-šest monaha, podigli su za kratko vreme veliki broj malih jednostavnih građevina, dimenzija koje su odgovarale pojedinim grupama. Taj, uslovno rečeno, maleni kompleks i danas odiše duhom monaške skromnosti i privremenosti. Jedino se “Jakovac” izdvaja svojom otmenošču, i s pravom se može zaključiti da je baš on bio duhovno središte.

I, naravno, koliko je zagonetna pojva ove monaške kolonije, toliko su zagonetni vreme i razlozi prestanka njene aktivnosti na ovom prostoru.

Sudbina Mojsinja sigurno je vezana za sudbinu Kruševca i Stalaća, kao i za sudbinu srpskog naroda u celini, posle definitivnog pada Despotovine, 1459.

Ruševine koje danas nalazimo na Mojsinju, legende, obnovljeni manastiri i crkve, i Čika Račini snovi, jedina su svedočanstva o poslednjem periodu duhovne i graditeljske aktivnosti u Despotovini. Podrobnija ispitivnja i arheološka istraživnja rasvetlila bi mnoga pitanja i zagonetke srednjevekovnog Mojsinja, a verovatno bi donela i neke nove, značajne podatke o srpskom srednjevekovnom kulturnom i crkvenom životu.

Čika Raču nikada više nisam sreo. Jednom sam mu poslao čestitku za Novu godinu i Božićne praznike. Posle više nisam, jer nisam znao da li je još uvek živ. Danas, posle toliko godina, siguran sam da se Čika Rača odavno preselio u svet monaha koji su na Mojsinju osnovali Svetu Goru.

A, možda, i u snove nekog novog mojsinjskog „narodnog kustosa”?

 

Miroslav Bata Petrović