Đavolja vodenica


Planina Povlen, na zapadu Srbije, poznata je po raznim tajanstvima, u koje njeni seljaci veruju ništa manje nego u leb i so koje jedu i gositma nude.

Za pola časa vožnje makadamskim putem stigli smo u jedno od najzabačenijih mesta valjevskog kraja, selo Mravinci pod Povlenom. A tamo, na nadmorskoj visini od oko hiljadu metara, “mirisalo” je na sneg. Oko dvesta stanovnika u četrdesetak kuća pripremalo se za dugu zimu, kada je selo, po rečima njegovih žitelja, od sveta odsečeno puna četiri meseca. Verovatno je i ta izolovanost doprinela nadaleko poznatoj gostoljubivosti stanovnika ovog, pejzažima predivnog, ali zato za život surovog kraja zapadne Srbije…

djavolja-vodenica-1Za vodenice potočare u Mravincima je vezano mnoštvo jezivih priča. Seljaci su uvereni da se tu noću skupljaju razni demoni, posebno đavoli, ali i druga zla bića. I sam postanak vodenice narod vezuje za đavola, jer čeketalo koje odskače od vodenog kamena i istresa zrna iz koša po predanju pripada đavolu. Đavo zaustavlja vodenice ili ih ruši, od njega zavisi da li će neka vodenica da promelje.

U zaseoku Jošanica kod Komova i danas se priča o nesrećnom pomeljaru Jagošu, koji je jedne tmurne večeri omrkao i ostao da spava u staroj vodenici, a ujutro ga više nije bilo. Samo je njegov preplašeni konj nađen kilometrima odatle, u dnu uvale, sa iskopanim očima.

Povlenski seljaci kažu da đavo ima lik čoveka, male rogove na vrhu čela, izbuljene i krvave oči, runjav je po celom telu, u licu crn, sa šiljatom bradicom povijenom unapred kao u jarca, sa retkim brkovima, a nos mu je dugačak i povijen kao u orla. Uši i noge u đavola su kao u koze, a prsti na rukama sa orlovskim noktima. On može da se pretvori u ljude i životinje, samo ne u ovcu i pčelu, jer su one blagoslovene od Boga.

Kada sve ovo znamo o vodenicama i raznim avetima koje ih vole, onda nam se i priča koju smo čuli u selu Mravinci čini istinitom.

Naime, Dragiša Paunović je sa stokom sišao do reke Gradac, koja se uliva u Kolubaru kod Valjeva. Na toj reci nekada su postojale brojne vodenice, ali ih poslednjih decenija ima sve manje i manje. Kritične večeri zanoćio je u jednoj napuštenoj potočari. I tek što je pao mrak, na vratima vodenice se pojavila nepoznata žena. Bila je umotana u krpe i s torbom na ramenu.

U vodenici je vladala tama, samo su na ognjištu svetlucali ugarci pod pepelom. Žena promuklo pozdravi Dragišu i sede na drvenu klupu u uglu. Seljak poče da je ispituje, a žena mu odgovara škrto, više mrmljajući nego govoreći. U ženinom držanju seljak je zapazio nešto neobično, čudno, što izaziva podozrenje i hladnoću u srcu. Izgledalo je kao da se žena skriva u zasenjenom i mračnom uglu napuštene vodenice. Njen glas bio je nalik na – uzdah vetra. Seljak oseti kako ga obuzima nelagoda i nespokojstvo. On poče da sluti da to stvorenje uopšte nije žena, već neko ko pripada zagrobnom svetu.

djavolja-vodenica-2Na ognjištu je blago tinjala vatra. Dragiša je bio bled i uplašeno je, oborenih očnih kapaka, tek s vremena na vreme pogledao u nepoznatu ženu. Ta “žena”, njemu neljudsko stvorenje, i dalje je ćutala, oči su joj svetlucale u mraku. Najedanput, seljaku se učini da je ispod ženine haljine ugledao – kozju nogu. On se još bolje zagleda i skoro se onesvesti od straha – ispod haljine je, zaista, virila kozja noga! Kao u nekom polusnu, seljak se suoči sa groznom istinom – bio je sam u vodenici usred planine, licem u lice sa đavolom. Kako do tada nije imao prilike da vidi đavola, njega obli hladan znoj i umalo ne vrisnu od straha.

Pošto se malo pribrao, seljak pomisli: “Bre, čovek jedanput umire.” Na um mu padoše sve priče njegovih starih o tome šta treba preduzeti u ovakvim okolnostima. Iz tog razloga nesigurnim glasom zapovedi nepoznatoj ženi:

– Deder, ženo, založi taj oganj…

Glas mu je podrhtavao i pokazivao nepodnošljivo uzbuđenje. Ali, praveći se da ga ne čuje, “žena” se nije ni pomerila s mesta.

– Deder, ženo, podloži taj oganj kad velim! – ponovio je sada već okuraženi Dragiša, kome je srce tako tuklo da je sve odzvanjalo.

Tek tada “žena” polako ustade, priđe vatri i tako je divlje prodžara da iz nje počeše da lete žiške. Potom nekoliko puta dunu u nju da bi se vatra razgorela. U tom času seljak opazi – potpuno jasno kao na dlanu – da su ženini zubi potpuno crni, uši kao u koze, a nokti na rukama i nos kao u orla. Više nije bilo sumnje – pred njim je stajao đavo, pretvoren u ženu. Prestravljeni čovek odmah je shvatio da je nastupio onaj strašni i kritični momenat kad mora krenuti u akciju ako želi da ostane živ. Zato skoči na noge, dograbi ugarak i tresnu njime užasnu prikazu po zubima. U taj mah đavo se besno iskezi, poče da koluta očima, a iz grla mu se ote rezak i bolan krik.

– Udri još jedanput, udri ako smeš! – krkljao je đavo u ženinom obliku, držeći se obema rukama za gušu. Njegovo lice bilo je izobličeno i odavalo je muku i grč.

– Ja udarih, pa šta bude! – napokon reče Dragiša, jer je iz priče znao da đavola ni po koju cenu ne sme udariti dva puta. Tek što je to kazao, vrata se uz škripu i tresak otvoriše, unutra navali strašan vetar, podiže kovitlac i užasna spodoba nestade u vrtlogu prašine i zaostalog memljivog brašna. Napolju je pljuštala kiša, pucali su gromovi, odjekivala je zaglušujuća tutnjava, dok su se u zavijanju vetra jasno čuli neljudski krici, žalosni jauci i isprekidano jecanje. I tako čitave noći…

Ova priča Dragiše Paunovića se, na žalost, ne može proveriti… Dakle ostaje nam da, sve do trenutka kada se i sami ne suočimo sa đavolomu nekoj napuštenoj vodenici, u ove tajanstvene pojave verujemo ili ne…

Srđan V. Stojančev