Đavolji svatovi


Pripovedanje Borisava M. Matića iz sela Ljubičevca kod Stragara, Rudničkog, rođenog 7. oktobra 1907.

Još nešto da ti ispričam. Išo sam jednom, imo sam druga u Crnući. Zvao se Milenko Krasojević. Sa njim sam onda lepo stajao. Ja sam bio kod manastira Vraćešnice, pa sam išo ozdo putom. Kad sam bio ozdo, naišli svatovi, noć je bila. Naišli svatovi; to je uka, uka – pesma, samo vri. Pošo sam iz Vraćešnice kasno. Pesma niz put, svatovi, samo juri – fijakeri, i jašu konje ljudi, i pesma – nema, samo lomi.

I ja sam stao sa strane, a taj moj pobratim – ide na konju, i mene veli: “Otkud ti tu… odakle ideš?” Reko, ja pošo kući. “Pa, de si omrko?” Reko, bio sam u Vraćešnici. “Ajde, kaže, sedi pored men, jaši.” Ja uzjaša i sedo. “Drž se dobro”, veli. Ja ga uvati za leđa, vako. “Nemo da se upuštiš od mene. Drži se dobro, inače – oćeš da ostaneš.” Da l’ leti, da l’ ide? – ni ja ne znam.

djavolji-svatoviDokle smo išli, šta smo radili? Išli za devojku. Sedeli smo svud. Otišli domaćinskoj kući – u Lipovac, i sedeli za sovrom. A on mene (pobratim) kaže: “Sedi ti pored mene.” Ja sam sedeo malo pored njega, pa sam se, nako – i uplašio. Ne znam, ne poznajem nikoga sem njega. Dok smo uzeli devojku, sve to, i ručali. Al’ idu neki ljudi oko sovre, igraju, i vako vele: “Ovaj da se ubije.” Vako rukom na mene: “Ovaj da se ubije.” Jedan, pa drugi, pa treći. A onaj moj pobratim: “Slušaj, ti samo, kaže, ćuti. Ništa nemo da govoriš. A ja sam ćuto. Ćuto, dok je to prošlo sve.

Ajde uzemo devojku – krenemo. “Ajde, kaže, napred.” Pojašaše oni svi. “A ti, pobratime, sa mnom. Al’ se, kaže, drži dobro.” Tako, kud smo išli, de smo? – ne znam ni ja. Kad je rasvit bio, nije svanulo još, petlovi pevaju, ja na jednoj kruški. Boga pitaj čija to kuća bila. Ja na onoj kruški. Jaoj, sav sam bio poderan, onako. Od čega sam bio poderan, ni ja ne znam.

I, kud ću ja – da vičem domaćina, oni spavaju. Viči ja, viči, ne mogu da se skinem. Dok, iziđe jedna žena gologuza iza kuće, radi sebe – da mokri. Nije ni znala da sam ja na kruški. Kad me je ugledala ona se prekrstila pet puta: “Šta ćeš tu… i ko je ovo?” Pa viče ljude: “Iziđite ovamo – da vidite šta je ovo?” Gledaju ljudi: “Štaćeš tu, i odakle si?” Reko, nemo da me pitaš, daj lotru. I ona donese lotru, i ja siđem polako. Ne smem ni da pričam de sam bio. Skinem se, sav icepan. Tu sam se malo odmorio kod nji. Dadoše mi neko odelo te se preobučem. Dali mi posle malo da jedem. To bilo u Gornjoj Crnući, od Erića. Te dođem polako kući.

Kažem ti, ja opet jedva čekam da vidim mojeg pobratima. Al’ taj čovek moj pobratim, živio u Milanovcu. Jedva čekam ja d idem u Milanovac… A onda, odem ja u Milanovac, pa ne smem da ga pitam odma. Kao, ne znam ni sam – da l’ je to tačno on bio. A on gleda u mene pa veli: “Šta me gledaš, pobratime?” Pa, gledam te – reko. Kaže, veli: “Slušaj, ti si srećan, što sam se ja potrevio te noći da idem. Inače bi ti nagrabusio – kud si naišao i ko je te sreo.” I tako to, kaže: “Srećan si koliko si težak.” I ja više tog pobratima ne vido. Tako ti be’a. Ja proturi tu svadbu lepo. Jedva sam osto živ.

Pribeleženo po osnovu nekoliko kazivanja, negde koncem leta 1996. u Ljubičevcu, negdašnjoj Bušnici.

Vladeta Kolarević