Kal juga – deo II


II

 

 

„Kal juga“ nije bezdan koji počne da gleda u vas ako vi predugo gledate u njega – i poželite da skočite. Ovaj roman je ambis koji će skočiti u vas.

(Branislav Janković, autor romana „O vukovima i senkama“, „Suze svetog Nikole“)

 

Težak vazduh donosio je miris vode, zemlje i smrti. Nepregledni i bezlični dani, nedelje i meseci u kojima su se smenjivali periodi nesnosnih vrućina i velikih kiša činili su vazduh neprijatnim za disanje, a zemlju gotovo nemogućom za kopanje. Žitke i smrdljive gomile blata glibile su noge zadihanih vojnika, koji su danonoćno kopali ili popravljali već iskopane rovove, nadajući se čudu. Činilo se da je vreme stalo. Sećanja i lica pretvorila su se u vojske koje će, pre ili kasnije, ponovo postati zemlja, kal i ništavilo. Povremeni pozivi na uzbunu razbudili bi i pokrenuli duhove, nakratko prekidajući monotoniju. Ipak, nakon nekog vremena ispunjenog zveketom oružja ili mirisom baruta sve bi se opet vraćalo u blatnjavu svakodnevicu. Nade je bilo sve manje, jedino je mrtvih bivalo sve više.

Iznenada, snažan krik prolomi uzavreli avgustovski vazduh. Bio je to jauk zarobljenog špijuna koji je odjekivao duž nepreglednih rovova, lebdeći nad glavama zamišljenih i umornih vojnika. Stariji ratnici su, poučeni iskustvom i bezbrojnim preživljenim borbama, mirnije podnosili užase. Trudili bi se da, naizgled neometeni ratnom atmosferom i stradanjima, deluju zaposleno. Kako bi prekratili vreme, neizvesnost i muke, izmišljali bi brojne razloge samo da, makar i na trenutak, budu što dalje od rovova i jauka zarobljenika. Sećanja na prvu bitku, ranu ili ubijenog neprijateljskog vojnika odavno je prekrila rutina, a zvuke oružja zamenili su zveckanje vojničke plate, kao i slatka maštarenja o kući, porodici i toplom telu žene. Prva puzanja kroz telesa, krv i blato sada su bila samo neprijatna sećanja koja bi se, tek ponekad, javljala poput povremenog žiganja stare ali davno zarasle rane. Trebalo je ostati živ ili pasti mrtav, samo ne biti zarobljen. Nema vojnika, bilo da je u pitanju veteran ili neko ko se prvi put obreo na bojištu, kome nisu bile poznate jezive priče o sudbinama zarobljenih. Svi su znali da se mučenju uhoda i neprijateljskih vojnika, naročito pred samu bitku, pristupalo sa posebnom surovošću. Zarobljenici su bili živi drani, čerečeni ili nabijani na kolac, prilikom čega se naročito vodilo računa o tome da se sve odvija sporo, što sporije. Mučenja su izvođena tako da vojnici u neprijateljskom taboru mogu jasno da čuju šta ih čeka ukoliko i sami budu zarobljeni, ali ne i da to vide. Iskusni turski dželati znali su da je strah veći ukoliko je naslućen. Viđeni užas se, potisnut u tamnije kutke sećanja samom svojom težinom, tu i završava. Naslućeni tek počinje, proganjajući do kraja života. Stariji vojnici bi se u trenucima mučenja svojih saboraca pretvarali da nešto rade. Proveravali bi oružje, pušili ili zamišljeno gledali negde u daljinu kako ne bi razotkrili strah koji je, uprkos iskustvu i brojnim preživljenim bitkama, ipak opstajao i opsedao. Što se tiče mlađih vojnika, samo oni znaju šta se u tim trenucima dešavalo u njihovim dušama.

Još jedan krik, ovoga puta snažniji i duži, naglo prekinu Frombaldove misli.

„Prokletnici”, reče neko iz gomile, „samo nam je još ovo trebalo posle dva meseca u blatu.”

Prelazeći prstima preko jedne davno zarasle ali još uvek vidljive rane na ramenu, Frombaldo se trudio da prepozna glas umirućeg. Činilo se da krici dolaze iz grla mlađeg od dvojice zarobljenih uhoda. Slušajući ga, razmišljao je o savetima koje je pre samo dva dana davao nesrećnom mladiću, pomažući mu da obuče uniformu turskog pešaka. Iskreno je verovao da će ozbiljnom i vazda zamišljenom tamnoputom momku, koji je više podsećao na agarenskog nego na hrišćanskog vojnika i kome su jezik i običaji neprijatelja bili dobro poznati, poći za rukom da se neopažen izvuče iz turskih redova.

„Vratićemo im sve”, reče, i dalje gledajući u pravcu iz kog su dolazili krici. „Neće ovo još dugo.”

Kao službenik carske administracije, u okviru koje je obavljao poslove tumača, Frombaldo je često bivao u prilici da savetuje špijune koji su bili određeni da se prebace u neprijateljske redove. Nakon godina provedenih u borbama za račun habzburških vladara, rat, poznavanje jezika i prerušavanje bili su ono što mu je najbolje išlo od ruke. Budući bistar i lak na sluhu, brzo je učio jezike krajeva u kojima bi se obreo, te su mu u prvo vreme poveravani uglavnom zadaci tumača i posrednika u pregovorima. Pored sluha, imao je dar i za prerušavanje, te je od tumača postao i jedan od najboljih carskih špijuna, učestvujući u bezbrojnim misijama za potrebe monarhije kojoj je služio. Zahvaljujući ovim veštinama, začas se pretvarao u zanatliju, dubrovačkog trgovca ili turskog vojnika. Bio je u stanju da postane bilo ko. Jedino se nikada nije prerušavao u srpske seljake, jer njih su obesni i osioni Turci tukli i ponižavali, kad god i gde god bi stigli. Dok je slušao krike zarobljenog saborca, nad Frombaldom se iznenada nadvi tamni oblak malodušnosti.

„Proći ćemo i mi isto”, reče nemarno mršavom grenadiru do sebe, koji je u taj čas čistio cev svoje puške, i ne okrenuvši se. Izgledalo je da nijedan od Frombaldovih saveta više nije bio od koristi nesrećnom mladiću koji je, sudeći po kricima, umirao u najstrašnijim mukama.

Austrijska vojska je već dva meseca bila ulogorena na potesu oko Beogradske tvrđave, zauzimajući široki pojas koji se protezao od Save do Dunava. Početna logistika i prvi koraci opsade osmišljeni su i izvedeni bez ijedne greške. Dok su se turske snage spremale za napad Austrijanaca, očekujući ga iz pravca Save, dotle su se austrijski grenadiri i dragoni primicali Turcima iza leđa, Dunavom, napredujući oprezno uzanim i teško prohodnim pančevačkim ritovima. Turski stratezi bili su uvereni da će se Austrijanci poslužiti istovetnim postupkom kao i prilikom ranijih pokušaja da osvoje Beograd. Osnovna taktika princa Eugena Savojskog, glavnog vojnog zapovednika austrijske vojske, sastojala se u strpljivoj i dobro sprovedenoj opsadi, praćenoj povremenim napadima i bombardovanjem sve dok se utvrđena strana ne primora na predaju. Bili su presečeni gotovo svi putevi za snabdevanje Turaka i pristizanje eventualne pomoći, a jedan manji odred vršio je danonoćnu topovsku kanonadu sa obližnjeg ostrva. Turci su bili dobro utvrđeni, odlično snabdeveni i spremni za jaku i dugotrajnu opsadu. U tvrđavi se nalazio garnizon od oko trideset hiljada vojnika, a turska armija je raspolagala i flotom sastavljenom od stotinak plovnih jedinica, opremljenih za brza i snažna dejstva na Dunavu, Savi i okolnim rukavcima. Zapovednik utvrđenog Beograda Elhač Mehmed-paša odranije je bio poznat kao odličan taktičar i hrabar vojnik, te se mogao očekivati žilav otpor vojnika iza zidina.

Opsada je podrazumevala i temeljnu pripremu za dva potencijalna pravca borbe. Prvi front sastojao se od iskopanih i posednutih rovova, ojačanih topovskim baterijama, čiji je zadatak bio da tuku utvrđenu posadu i sprečavaju eventualne napade iz pravca tvrđave. Drugi front činila je nešto šira i znatno jača ofanzivna, takozvana cirkumvalaciona linija, okrenuta ka jugu, odakle se očekivao dolazak glavnih neprijateljskih snaga.

Čuvši za ogromnu carsku vojsku, najveću posle bitke kod Beča, veliki broj generala, velikaša i prinčeva, pripadnika nekih od najčuvenijih vladarskih kuća iz čitave Evrope, slio se pod Beograd. Želeli su samo jedno – da se bore uz Savojskog ne bi li time svome novcu, tituli i porodičnom imenu dodali i malo slave. Ipak, uprkos dobroj organizaciji i snabdevenoj komori, dugotrajna opsada, neizdržive vrućine i bolesti, učinile su svoje. Od oko sto hiljada vojnika, koji su početkom leta prešli Dunav kod Višnjice i započeli opsadu, broj se smanjio za trećinu. Deo vojske je nestajao usled iscrpljenosti i u neprestanim čarkama sa turskim konjanicima, koji su munjevitim i iznenadnim napadima iz tvrđave zadavali udarce najisturenijim odredima. Pored toga, veliki broj njih umirao je od mijazme i lošeg barskog vazduha, na koji austrijski vojnici nisu bili naviknuti. U papirima koje bi potpisivali carski lekari, za ovakve vojnike bi se govorilo da ih je ubijao kal juga, specifičan ambijent magle, blata i nekakvih zemljanih isparenja, koji je i ranije znao da bude koban za mnoge vojske koje su prolazile ovuda.

Najveću pretnju, ipak, predstavljale su trupe velikog vezira Halil-paše, koje je poslao sultan Mehmed Treći s ciljem da omete svaki pokušaj osvajanja Beograda. Iako su očekivali veliku i jaku tursku vojsku, Austrijanci su se nadali da će uspeti da istraju u svome planu i da će Beograd biti osvojen. Međutim, kada su prvog dana avgusta turske trupe stigle pred austrijsku opsadnu liniju, nade osvajača počele su da jenjavaju. Nepregledna vojka poslata iz Jedrena da satre nevernike ubrzo je načinila barijeru oko austrijskih snaga. Belina razapetih šatora, nesnosna buka i jak lojani zadah, uvlačili su se u nozdrve i kosti umornih Austrijanaca, postepeno im slamajući i volju i veru. Praveći opsadu oko garnizona u Beogradskoj tvrđavi, austrijski vojnici su se najednom našli u gotovo bezizlaznom položaju. Vezir je odmah nakon dolaska Savojskom ponudio da se preda, računajući da će njegovih dvesta hiljada vojnika uticati na konačnu odluku austrijskog vojskovođe. Turci su nudili naizgled povoljne uslove, koji su se sastojali u časnom i bezbednom povlačenju Austrijanaca, uz mogućnost zadržavanja do tada osvojenih teritorija. Čak su i neki stariji i iskusniji generali savetovali princa da ovakav predlog uzme u ozbiljno razmatranje. Međutim, Savojski je odmah odbio ponudu Halil-paše, ističući da će Beograd, kao trenutno najveći i strateški najvažniji vojni cilj carevine, uskoro biti ponovo u rukama hrišćana.

Iako je važio za neospornog ratnog genija i najboljeg vojnog stratega svog vremena, princ Savojski je bio neobičan i ćudljiv čovek. Kao samotnjak i zakleti neženja, retko je dozvoljavao bilo kome da mu se približi. Svojim ponašanjem i načinom života predstavljao je nedokučivu zagonetku za sve oko sebe. Bilo je nemoguće predvideti i najmanji deo njegove taktike, bila ona ratna ili mirnodopska, i uopšte, odavao je utisak čoveka koji stalno kalkuliše i odmerava druge, stežući oko njih neki nevidljivi obruč. Kao aristokrata i potomak jedne od najstarijih vladarskih kuća u Evropi, gajio je urođenu odbojnost prema puku i seljaštvu. Na obične ljude, bili oni vojnici ili civili, gledao je samo kao na sredstvo, neophodno kako bi se osvojila određena teritorija ili dobila bitka. Čak se i prema slavnim srpskim kapetanima Tekeliji i Monasterliji, zahvaljujući čijoj pomoći je dobijeno nekoliko važnih bitaka, Savojski odnosio sa podozrenjem i primetnim prezirom, ne odstupajući od svog dobro poznatog i zvaničnog stava. Iako je gajio određeno poštovanje prema Srbima kao vojnicima, donekle ceneći njihovu lojalnost, hrabrost i ratne veštine, smatrao ih je divljim i svojeglavim i bio duboko uveren da je među njima nemoguće uspostaviti bilo kakav ozbiljniji red. Stoga je mnoge čudila njegova neobična prisnost i naklonost koju je pokazivao prema jednom od srpskih kapetana.

Niskog ali temeljnog torza, sa velikom glavom zaraslom u gustu i neurednu kosu, zbog koje je više ličio na nekakvog divljeg ratnika nego na vojnog komandanta, Teodor Prodanović, zvani kapetan Čupa, bio je jedini pripadnik pomoćnih srpskih trupa sa kojim je Savojski lično komunicirao. Iako slične visine, ovaj tajanstveni vojnik bio je sušta suprotnost u odnosu na elegantnog i otmenog princa. Delovao je pre kao nekakva nakaradna i groteskna senka, oličenje prinčeve nečiste savesti nego kao živi i govoreći stvor. Njih dvojica su često znali satima da razgovaraju, posmatrajući raspored vojski sa jedne uzvisine, prilikom čega je kapetan živo mahao rukama, pokazujući princu negde put budućeg bojišta. Čak ni oficiri koji su pripadali krugu najbližih saradnika Eugena Savojskog nisu mogli ni da pretpostave o čemu su princ i razbarušeni kapetan mogli da pričaju. Naročito su ih čudile prinčeva mirnoća i ravnodušnost kojom je dočekao vest o dolasku Halil-pašinih trupa. Turci su bili gotovo trostruko brojniji, a svojim levim krilom bili su opasno primaknuti isturenijem delu, na kome je bio smešten jedan austrijski pešadijski puk. Takođe, sa jednog uzvišenja prema Savi na kome su turski pešadinci već uveliko kopali svoje rovove, počela je da deluje turska artiljerija. Austrijski logor bio je neprestano bombardovan topovima i merzerima, što je nanosilo ogromnu štetu ionako desetkovanoj austrijskoj vojsci.

Umesto da prihvati predaju, odloži borbu ili iskoristi bilo šta drugo iz svog bogatog ratnog iskustva, Savojski je čekao. Vojnicima i podoficirima u rovovima ostajalo je sve manje snage, volje i vere u pozitivan ishod bitke. Iako se šaputalo da je car poslao savezničke trupe u pomoć svom slavnom vojskovođi, niko od oficira se nije usuđivao da princu lično postavi bilo kakvo pitanje vezano za napad, pomoć saveznika ili potencijalnu predaju. Znalo se za ugled koji on uživa kod cara i svi su bili svesni činjenice da ih samo jedan pogrešan korak može koštati čina, karijere ili čak glave. Sve se svodilo na ćutanje i čekanje.

Ipak, jedna uniforma krete put princa, koji je u taj čas stajao pred šatorom komande. Bio je to konjički general, grof Mersi, koji se obrati Savojskom sa izvesnom dozom lakonske oštrine, tipične za većinu starijih oficira.

„Uvažena ekselencijo, obaveštavam vas da je stanje u redovima sve lošije. Nećemo uspeti da odolimo ukoliko nas neprijatelj uskoro napadne sa obe strane. Nemamo vremena za čekanje.”

Slušajući, Savojski je neodređeno gledao u nebo, negde put zalaska, izustivši samo jedno kratko i siktavo:

„Ne brinite, generale. Vreme će biti naš saveznik.”

Rumeno avgustovsko sunce lagano je jenjavalo, obasjavajući vojnike obeju strana. Neke po poslednji put.

Odlomak iz romana „Kal juga“, Mladena Milosavljevića