Kal juga – deo III


III

 

 

„Kal juga“ je inspirativna hronika starih srpskih jezovitih verovanja i legendi, i antologija naših senovitih mesta.

(Dejan Ognjanović, autor romana „Naživo“, „Zavodnik“)

 

 

Detaljan raspored austrijskih položaja pod Beogradom, podaci o broju vojnika, kao i njihovom borbenom stanju, bili su dobro skriveni u malenoj vreći od osušene ovnujske hurde, koja se grejala u nedrima Abaza, jednog od zapovednika turske izvidnice i uhode od iskustva. Protekle su skoro dve hefte otkako se neopaženo uvukao u tabor nevernika, tobož vodeći računa o zalihama i poslujući oko komore. Izgledalo je da niko od austrijskih vojnika, zauzetih danonoćnim ukopavanjem i pripremama za predstojeću bitku, nije sumnjao u naizgled ubogog i umobolnog komornika, čiji je zadatak bio da budno motri, pamti i beleži raspored hrišćanskih trupa, njihov broj i snagu. Nije mu bilo teško da otrpi i poneku psovku ili udarac koji su, po nekom nepisanom ali podrazumevajućem pravilu, sledovali odrpanom i prostom slugi, kakvim se on predstavljao. Dobro je znao da će uskoro, ako valjano obavi ono po šta je došao, moći da seiri i da će neprijatelj dobro osetiti njegovu osvetu, kao nagradu za sve dušmanluke preživljene u đaurskim redovima. Ipak, više od osvete Abaz je želeo da dozna šta se dešavalo sa turskim uhodama koje je u prethodnih nekoliko nedelja slao među nevernike. I ranije se dešavalo da u redovima obeju zaraćenih strana s vremena na vreme bude otkriven pokoji špijun. Ipak, uvek bi se vratio barem neko ko bi bio u stanju da posvedoči o snazi kojom raspolaže druga strana. Ovoga puta to nije bio slučaj. Nijedan od osmorice njegovih podređenih, koji su od početka opsade uspeli da pređu austrijsku kontravalacionu liniju, nije se vratio u tvrđavu. Abaza je čudila brzina kojom je neprijatelj uspevao da prepozna tuđine u svojim redovima. Izgledalo je kao da su iznenada došli u posed nekakve tajne koja im je omogućavala da razotkriju uljeza čim bi zašao među njih. Bio je rešen da upotrebi sve svoje znanje kako bi se već jednom stalo na rep zahuktalom hrišćanskom pasjaluku. Radovalo ga je što su Austrijanci usled iscrpljujuće višemesečne opsade bili na izmaku snaga. Stanje na njihovim položajima nije moglo da se uporedi sa čeličnom disciplinom i voljom Abazovih saboraca, koji će se boriti do poslednjeg insana kako bi ovu jabanu, kao i njen utvrđeni cvet Dar Al Džihad, sačuvali pod okriljem islama.

Hrišćanski stražari su tiho razgovarali, ne obraćajući pažnju na zakukuljenog poslušnika koji se približavao. Usporivši hod, Turčin samo kratko prosikta:

„Nosim poruku sa taš-majdanskog na savski redut.”

I ne pogledavši ga, jedan od stražara samo mahnu rukom.

Kako je verovao da je obavio ono po šta je došao, Abazu nije bilo teško da se, prošavši stražu, sa prvim akšamom neopaženo iskrade, rešen da se što pre domogne Beogradske tvrđave, u kojoj je spremno čekalo tridesetak hiljada turskih janjičara i askera.

Plan je bio više nego jasan i naizgled izvodljiv. Valjalo je ponovo pronaći put do utvrđenog i opsednutog Beograda i predati poruku sa detaljima napada lično zapovedniku tvrđave Elhač Mehmed-paši. Po zapovesti velikog vezira Halil-paše, trebalo je izvesti sinhronizovani napad obeju turskih vojski kako bi se napokon zaustavio osvajački niz princa Eugena Savojskog, za koga se, zahvaljujući njegovim nedavnim vojnim uspesima kod Varadina, Temišvara, Pančeva i Nove Palanke, govorilo da je nepobediv. Činilo se da ovoga puta nikakva taktika, iskustvo ili ratno lukavstvo nisu mogli da spasu princa od sigurne pogibelji. Njegove desetkovane i umorne trupe, iscrpljene dvomesečnom opsadom Beograda, iznenada su i same bile opsednute. Stešnjeni između tvrđave i Halil-pašinih jedinica, hrišćanski vojnici nalazili su se u gotovo bezizlaznoj situaciji.

Staza je vodila preko jednog nevelikog uzvišenja iznad Save, odakle je trebalo nešto više od pola časa gacanja po žitkom blatu i visokoj travuljini kako bi se stiglo do tvrđave. Ostatak puta je dobrim delom vodio kroz napuštenu cigansku mahalu, ispresecanu bataljenim buzalacima i naherenim straćarama, koje su već mesecima nastanjivali samo psi i suvonjavo močvarno rastinje. Staza je bila poznata. Jedini problem pravila je sve gušća magla, koja je iznenada počela da prekriva beogradsko priobalje, šireći se sve dalje ka budućem bojištu. Iskusnom turskom uhodi nije preostajalo ništa drugo nego da baza po zaraslim putohodinama, vođen više sećanjem nego očima. Iako je važio za dobrog poznavaoca Beograda i okoline, magla ga je primoravala da sve češće zastajkuje kako ne bi zabazao dublje ka glibovitom savskom tlu. Trudio se da što bolje osmotri teren oko sebe, sve češće čuljeći uši i piljeći u nevidicu pred sobom.

„Doakaće vama ovaj kačkun, pasja tevabijo, samo da nabasam na pravi drum. Ama, pogubiću pašmage u ovom šejtanskom dumanu.”

Najednom, Abazu se učini da ispred sebe vidi nekakvu čovekoliku prikazu kako zamiče za jedno trulo vrbovo stablo. Istog trenutka turski uhoda se maši za bensilah, o koji je visio zadenut kratki jatagan. Uhvativši se za dršku sečiva, pod prstima oseti izlizanu gravuru polumeseca, prevučenu finim žutim sedefom, koja ga namah primiri. Stari jatagan bio je njegov najdraži tilsum i najodaniji pratilac mnogo iftara unazad. Bez njega nije išao ni u ćenifu, a kamoli na jedan ovako opasan i neizvestan put, na kome mu se, eto, pružila prilika da satre princa i njegovu neverničku ordiju. Bat u ušima nastao usled iznenadnog straha poče polagano da jenjava, te uhoda oprezano koraknu napred, ne skidajući pogled sa naherenog stabla. Tešila ga je pomisao kako se to magla, kao i strah da ne bude otkriven i uhvaćen, poigravaju sa njim. A možda je i neka sirota Cigančica, zaplašena neprestanim halakanjima, puškaranjem i topovskom kanonadom, uspela da ostane neprimećena, skrivajući se u visokoj savskoj travuljini. Okuražen mislima, uhoda napravi još nekoliko odlučnijih pokreta napred, rešen da što pre stigne do tvrđave. Ali tek što koraknu, učini mu se da iza sebe čuje slabašan i piskutav dozivajući glas. Osećao je svim svojim bićem da ne treba da se okreće. Znao je da su noć i magla staništa aveti i kondžolosa, i da se u ovakvim prilikama nikako ne treba osvrtati. Ipak, sakupivši svu svoju kuraž i čvrsto stežući dršku svog isukanog jatagana, Abaz se naglo okrete. U prvi mah mu se učini da pred sobom vidi samo tamu. Zurio je u mrak, pokušavajući da se pribere i nastavi započeti put ka tvrđavi. Iznenada, pažnju mu privuče nekakav nejasan magleni kovitlac koji tiho, gotovo neprimetno, stade da ga okružuje. Abazu se činilo da ga obavija lahor, lagani vetar čija je snaga oblikovala nejasne pramenove magle u sve jasnije čovekolike siluete. Ono što je do maločas zvučalo kao jedva primetni zvuk vetra, sada je sve više podsećalo na ljudski glas. Hrabri uhoda, naviknut na razna ovozemaljska iznenađenja, nije mogao ni želeo da razume ovaj šejtanluk. On brzo pljunu pred sebe, u maglu koja se još uvek kovitlala, pa najbrže što je mogao, onako naslepo, pohita u pravcu za koji je verovao da vodi ka tvrđavi. Iza sebe je čuo sve jasnije glasove, koji kao da su se pretapali jedan u drugi, zvučeći namah ljudski, namah životinjski. Zatrčanom i preplašenom uhodi se učini da do tada poznata i njegovim stopalima nebrojeno puta prepešačena staza najednom počinje da se stapa sa maglom, lelujajući pred njegovim takođe zamagljenim pogledom. Bežeći, Abaz više nije razlikovao put od stranputice, niti pravac koji vodi ka tvrđavi. Bilo mu je samo važno da pobegne što dalje od magle, glasova i šejtanovih slugu koji su bili negde iza njega. Najednom, uhoda oseti jak udarac u grudi koji ga odbaci nekoliko koraka unazad, izbivši mu dah i jatagan. Udarac trupa o tlo pratio je i jedan jak prasak, sličan pucanju suve grane. Nekoliko trenutaka kasnije oštar i pulsirajući bol koji je počinjao tik ispod kolena poče da se razliva čitavim njegovim telom. On još jedanput podiže glavu pokušavajući da nađe nekakav orijentir, ali njegov pogled dočekaše oči čovekolike sablasti, koja je stajala nekoliko metara dalje. Prilika pred njim bila je niska, i ni po čemu se nije razlikovala od vojnika koje je Abaz proteklih nekoliko nedelja viđao u neprijateljskim redovima, a koje su zvali hajducima. Glava sablasti bila je udaljena manje od pola rastega, sve više se približavajući licu uhode. Gledajući raščupanu pojavu prekrivenu ogromnom crnom kapom od jagnjeće kože, Abaz je polako počinjao da shvata kako više nikada neće napustiti ovu mračnu i zaraslu močvarnu udolinu, koja mu nakratko zamirisa na rodnu Smirnu.

Petnaestog dana meseca šabana, hiljadu devedeset i pete godine hidžrijskog kalendara, magla je nastavila da se kreće ka budućem bojištu, ostavljajući u savskom šiblju Abaza, zapovednika izvidnice Beogradske tvrđave, prvi put nezavršenog posla.

Odlomak iz romana „Kal juga“, Mladena Milosavljevića