Koledari


Ledeni dan matorog januara. Sve je bilo dogovoreno još u crkvenim odajama, dok je prošlogodišnji kum davao gozbu za okupanim krstom, a novi kum ponosno sedeo na čelu stola, odmah pored lanjskog, pre nego što su se seoski pijanci ponapili i pričali one priče o vampirima i duhovima koji im ugase ćibrit kad krenu da zapale duvan u mrkloj noći, zapitkujući razgovetnog popa o raznim bićima koja se motaju njihovim glavama. Rešeno je – družina od sedamnaest seoskih dečaka i momaka kreće u pet popodne od prve kuće na periferiji sela. Okupljanje kod najstarijeg seoskog bresta, odakle će krenuti urlikanje, zveketanje, udaranje u limene kante, sve ono što pokondireni deo civilizacije smatra divljačkim i prostim, ali danas je ta paganska svetkovina i to je dozvoljeno i tolerantno.

koledari

Hladnoća sa poslednjim zracima je sve snažnija, ali neće preterati, jer je još danas počela umerena vejavica; dubina snega koja je danas bila do visine nožnih prstiju, sada udvostručuje svoju visinu na svakih pola sata. Pola šest, a sneg je već visine prosečne domaće mačke bez podignutog repa. Družina se okuplja.

Nakon pregleda vreća i mešina za prikupljanje domaćinskog beriketa, prvi urlici se već provlače kroz tarabe oko prve kuće na početku sela. Srdžba golemog psa u prvom domaćinstvu je već dostigla kritični nivo i najmlađi koledar razmišlja koliko mu još treba snage da pokida debeo zarđali lanac ispod vrata. Srećom, domaćin ga oskudno hrani pa nema te snage koja bi pokidala najslabiju kariku. U jednu od vreća upadaju prve komadine suvog mesa, slaninjavog što više, jer neki domaćini su mišljenja da se najgoreg treba otarasiti dajući ga koledarima. Ima i kvarnijih, sipaju petrolej u rakiju samo da napakoste; zbog toga je neophodan njuh posebnog koledara, majstora za rakije koji nadgleda sva pretakanja u mešini za rakiju.

“Pođi u sirovari i će vidiš Srbiju.” – reče mi jedared stari koledar. Domaćin je namćor, na ivici tolerantnosti za ovom tradicijom koju je i njegov predak vekovima unazad osnovao iz želje za totemom i traganjem za nečim neshvatljivim koje neprestano zrači iz nas. U mešine padaju prve kapi vina i rakije. Domaćin nas ispraća ledenim pogledom kako nas je i dočekao – ima neke topline u ledenom januarskom sumraku naspram njegovih očiju.

Nastavljamo dalje, pregledavajući usput maske od ovčje kože i kozjih rogova – pre bih rekao da ličimo na plašila u vinogradu nego na demone koji u kućama ulaze da ponesu sa sobom veštice i vampire i domaćinu donesu rodnu godinu. Koračamo po moru snega koji je sakrio crne oranice i loše drumove; ima nas svakojakih u družini, kreacionista, evolucionista, agnostika, nosimo razne brade zvanja i neznanja, ali svi smo ovde zbog tradicije, imajući osećaj da nam vetar u leđa daju drevni bogovi Peruna, pomireni sa miroljubivim hrišćanstvom na današnji dan Vodice, pa čak i oni bogovi koje ne pamte ni paganski bogovi. U magnovenju zimske noći mi se učini da ugledah Radgosta kako stoji na vrhu visoke jele i pokazuje nam put do naredne kuće. Tamo na krivini puta, iza zavejanog žbunja kupina kao da videh stravičnu Moru kojoj Crnobog objašnjava da nas ne dira noćas, a iza glasova poslednjih laveža pasa Stribog bičevaše severac koji se malo primiri i dopusti da sneg mirnije pada na nas. Do naredne mahale našeg razbijenog sela treba preći dve doline.

Ulazimo u kuću osamdesetogodišnjeg bračnog para, iznenađujuće vitalnog, a na našu viku rikom uzvraćaju krave u podrumu kuće. Nastaje opšte veselje, jer ovi ljudi viđaju samo poštara, zalutalog prolaznika i lovca. Stadosmo da vičemo i pevamo po kući, dve mačke se pogledaše ispod stola i jurnuše kroz vrata napolje, a jedan od šaljivijih koledara za njima da ih dodatno zaplaši. Baba zazvižda u prstima jače od bilo koje pištaljke. Gorostasniji koledar stavlja omalenog starca na leđa, a on, sav ushićen, u zanosu komanduje da ga nosi u krug po sobi, dižući obe ruke ka oronulom plafonu od blata i slame. Koledar krenu, pope se na krevet, malo zaljulja i pade, za njim se stropošta i starac, a preko njih ćunak i niz suvih paprika što behu pored dotrajalog šporeta. Kakav se samo smeh prolomi kroz čađe i zagušljiv vazduh. Odlazimo, a njima se plače što idemo. Ostavismo ih sa mislima na svoje potomstvo koje živi preko stotina potoka odavde.

Ima već neko vreme kako eho družine se vraća, ali nekim čudnim tonalitetom. Jedan od visprenijih koledara se uspentra na brežuljak koji se uzdizao iznad vijugavog puta, pa se još uspe na hrast koji je gospodario svojom visinom nad krajolikom ušuškanim snegom i mrazom. Ubrzo nam prenese da je ugledao drugu družinu koledara koji čine obred u susednom selu, u narednoj velikoj dolini sa svojim sporednim dolovima, južno od ove kojom koračamo. Reče da su brojniji bar dva puta od nas, ocenio je na osnovu baklji koje su nosili, povorka od četrdesetak ljudi. Mi smo bili bez svetla, vikom smo sklanjali mračne demone i gonili hladnoću ispred nas, mesečina se probila i posrebrivaše nam vidik. Tada pomislih na kazivanja starih koledara o godinama kada bi se dve grupe susrele na jednom mestu. Krenula bi prava bitka za otimanje plena, praćena rvanjem i galamom, poput susreta dva čopora vukova koji se nikada nisu sretali. Starije žene bi potom predskazivale da će godina biti nerodna, a samo mesto sretanja koledara su svi zaobilazili za vreme letnjeg nevremena, jer su bili gotovo svi iz sela ubeđeni da na tom mestu munja pogađa.

Čeka nas najduži put do krajnje mahale, pet dolina od nas i onda niz poslednju dolinu pravo u crkvene odaje na noćnu gozbu. Ima nekolicine polupijanih, ali i pridošlica u družini koji svako od njih broji preko pet decenija starosti. Torbu sa nekoliko sakupljenih jaja uvalih u ruke nekom detetu odeveno šajkačom i klašnjenim jelekom, verovatno njegovog dede, a iz ruke mu uzeh gotovo punu mešinu vina koju jedva da je vuklo po snežurini koja na momente nezasito padaše. Dug je put do zadnje mahale, u kojoj je samo jedna kuća, puna dece; najstarije od njih je među nama. Kreštimo, zviždimo, urličemo, mekećemo, lajemo, a zvuci pomahnitalo lete i odzvanjaju dolovima, terajući lisice, vukove i nevidljive stvorove u duboke, međuseoske šume i doline. Tek po koja hrabrija lisica zalaje na par stotinak metara od nas, a potom se otmeno povuče u svoju podzemnu dvoranu.

koledari-2Tek smo prešli dve doline, a već sam žedan. Iz mešine povremeno otpijam gutljaj vina, tu mešavinu seoskih vina, najboljih, dobrih i najgorih, i počinje da mi je sve toplije dok čula otupljuju. Samo pratim pričljive siluete koje gaze duboki sneg preda mnom, na šubari mora da mi je navejao čitav ped snega. Stigosmo i do te mahale, konačno. Kasna noć, ljudi se prenadali i polegali. Pale lampe, sanjiva deca radosno trče polugola po hodniku pred zavejanim pragom. Vičemo, ali vidi se da nam je snaga ostala po onim dolinama što do maločas gazismo. Među poslednjima se provlačim kroz klimave tarabe domaćinovog dvorišta, zaglavi mi se noga i padoh u plastu snega. Lepo mi od vina, ležim desetak minuta dok ostali završavaju obred u toj kući na radost dece; svestan sam svega, tek malo otupeo. Utisak u glavi kao da ležim eonima pred živom slikom malene kuće iza koje odzvanja eho naše vike beskrajima snežnog šumskog carstva.

Konačno se vucaramo ka crkvi, tamo već čekaju pop i klisar sa još par veselih ljudi crvenih obraza i šarenih vunenih džempera, željnih da ova ludorija ne prođe bez njih. Pop nije ni išao kući, veli, ovo je za njega duboka vera i tradicija, jada se lukavom klisaru da će ga popadija sutradan grditi, smatra da žene duže žive od muževa, jer žena nema ženu. Celo popodne je održavao vatru sa klisarom, kazivajući mu najuzbudljivije trenutke njegovog službovanja, pričao je kako se najviše uplašio kada je morao da se noću vrati u selo preko brda putem koji je vodio kroz staro groblje na vrhu, opisivao je svu tu jezu dok mu je mantiju grebalo granje i ko zna šta ga je, kaže, još dotaklo u tom gustom mraku. Vole ga svi, sav je komičan i vragolast, stvor od krvi i mesa, kao i svi mi. Takvog popa bi poželelo svako selo.

Nadomak seoske crkve – groblje. Istina, po razuđenom selu ima usamljenih grobova koje ne pamti ovo vreme u kome živimo, gde su ljudi povremeno opažali priviđenja po dubokim noćima kako ispravaju, po nekima ispuzavaju, iz humki prekrivenih napuklim kamenim pločama. Jeza je proći i danju pokraj ovih humki nad kojima se nadvijaju guste, natrule krošnje starih cerova koje čine večiti hlad ovim prebivalištima drevnih duša. Seosko groblje je nešto kultivisanije, mada ima deonica gde ljudska noga nije kročila i po nekoliko decenija. Provlačili smo se između nadgrobnih ploča, dok upirasmo poglede u nevidljive okrznute natpise onih koji su nekada hodali, klesano kamenje koje je su pri slaboj mesečini imalo dramatičan izgled, živa slika nekog drevnog događaja koje proleće kroz podsvest i koju nikako da uhvatimo makar za jednu nit i razumemo je bolje, zamrznuta snegom i hladnoćom.

Ulazimo u kapelu, kako je ovde ime crkvenoj trpezariji za sahrane, parastose i praznična druženja, a sa nama ulazi i gomila snega koji se topi po betonu. Duhovi i ale koje pokupismo iz kuća ostaju napolju, ne prija im vatra i ne deluje na njih, treba neko jurcati bregovima i davati utisak svireposti nežnog snega, treba kvariti useve, jer da je sve savršeno ne bismo ni postojali.
koledari-1U starija vremena, bio je običaj da se, nakon pohoda, koledarska družina okupi u kući najimućnijeg koledara i da se na tom mestu održi gozba. Onda dođoše neka druga vremena, te crkva poče ustupati svoje prostorije za ovakve prilike, na polovično slaganje parohijana.

Na stolove isipamo sakupljenu zamrzlu hranu; vino i rakija se već znoje u sudovima na vreloj plotni. Uskoro im se pridružiše i sudovi sa jajima, mesom, kukuruzno brašno već krčka u vreloj vodi. Sipamo u hladna i vikom otečena grla tople napitke, kačamak, skuvano meso i jaja, dok se prostorijom rasplamsavaju zvuci gajda i družina veseli. Potom najmlađi koledari odlaze kućama sa svojim očevima koji su došli po njih. Sada je auditorijum punoletan, te kreće borba ko će da ponese zastavu, tj. najpijaniji otići kući. Dvojica starijih koledara nedostaju, tražimo ih u magli od pare iz polupraznih šerpi i nalazimo ispod stola, dobro su potegli pa su se kontuzovali. Dižemo ih na klupe i dok spavaju pevamo i veselimo se oko njih. Siluete naših tela, glave i nosevi raznih oblika, teturaju se po zidovima zdanja pri plamenu sveća koje su prilično izgorele po stolovima. Pop je u zanosu, nalik onom starčiću od sinoć. Svi smo pijani, i prvi petlovi javljaju da je vreme noćnih demona prošlo. Treba samo da odnesemo onu dvojicu kućama i da se smestimo u ledene postelje – žene nam sigurno neće dozvoliti da se ovakvi kakvi smo uvučemo pored njih. Klisar i još dvoje iskusnijih koledara se javilo da će se sutradan postarati za red u kapeli. Koledari, u zdravlje do sledeće godine, demoni i božanstva utisnuta u život i prirodu vas čekaju.

Nenad Smiljković