Olujni bedem – treći deo


3.

Emir Murat izađe iz šatora.

            Bol u leđima koji ga je mučio čitave noći je i dalje bio tu, podli podstenik na godine koje su mu se uspinjale uz kičmu. Hećim je probao sa nekim melemima, ali oni nisu ništa pomogli. Ljudsko znanje ponekad deluje tako ubogo kada se uhvati u koštac sa prokletstvom starenja. Ono što ga je najviše plašilo bila je upitanost koliko će moći još da jaše. Put od Pirota do Niša bio je za njega pravo stradanje. Ali nije pustio ni glasa. Niti se bilo kom žalio, sem hećimu. Znao je, gospodar koji ne može da zajaše konja ili ženu, nije gospodar.

            Tako je bilo oduvek.

            Tako će biti i sad.

            Onog trenutka kada više ne može da bude u sedlu, i sa visine posmatra svoje carstvo i svoje podanike, moraće to isto carstvo i tu istu marvu da prepusti drugom.

            Pitanje je samo kom?

            Bajazitu ili Jakubu?

            I jedan i drugi mu se ponekad nisu činili kao pravi izbor. Bajazit je hrabar ali svojeglav, odlučan ali plah. Jakub je sračunat ali previše oprezan, mudar ali nedovoljno odvažan. Bajazit će biti odličan vojskovođa ali loš vladar. Jakub će znati da vodi carstvo ali da li će znati da dobija bitke? U stvari, jedini brat koji je pokazao sposobnost da može da vodi državu, bio je onaj treći. Savdži Čelebija. Ali njega više nema. On je sada samo utvara bez očiju koja pohodi njegove snove i još jedna uboga senka u Džehenemu.

            Zato ni jednog ni drugog sina nije poveo u pohod na Lazareve zemlje.

            Jakuba je ostavio u Jedrenu da mesto njega svršava državničke poslove i brine potrebama carstva. A Bajazita… Bajazita je poslao u hodočašće na istok. Da svojom čeličnom voljom i čvrstom rukom ukroti pokrajinu za koju derviši tvrde da je posednuta zlim duhovima.

            Računao je na to da će se demoni, bilo da su stvarni ili samo nagvaždanje sujevernih meštana, uplašiti od princa koji je demon sam po sebi. Po sujeti i po rođenju.

            Ni sam ne zna koliko je mudro što je sa njegovim sinom u taj ukleti grad na obodu carstva otišao i Edhem. Ali Murat ne želi tog mračnog čoveka uz sebe. Baš kao što ne želi ni svoje sinove, jer slava pobede mora da pripadne njemu, kako bi svojim pašama, agama i spahijama, baš kao i svojim vojnicima koji ga smatraju božjim izaslanikom, dokazao da je još uvek sposoban da dobija bitke i osvaja tvrde gradove.

            Začuo je graju i viku kako dopiru sa mesta gde su bili založeni kazani pa se sa svojom pratnjom usmerio tamo. Kada je stigao, zatekao je ono što je i očekivao.

            Pešadinci i akindžije, strelci i konjanici, nemušti bašibozluk i grleni telali, svi su se oni tiskali u redu za večeru. Samo su janjičari od Crne zastave i njihov zapovednik sa srebrnom maskom stajali po strani, nemi, kao da im ni hrana ni voda nisu potrebni.

            Kako je to samo čudno, pomislio je, da vojska koja u savršenom poretku ume da maršira u rat i uspinje se uz gradske zidine, ne može taj isti red da održi kada treba da primi kutlaču tople čorbe. Zar to na vrlo rečit način ne opisuje nesavršenost ljudske prirode i onoga što rat i ubijanje iz te prirode znaju da izvuku? U redu za klanje, dok u kvrgavim rukama stežu koplja, handžare i sablje, svako zna svoje mesto, ali kad treba da se sačeka sledovanje govedine i povrća, hoće jedni drugima grkljane da povade.

            Zato je i došao i zastao kod najvećeg kazana.

            Kada su ge ugledali, vojnici su zaćutali i smirili se.

            Odvajkada se znalo, emir je onaj koji prima prvo sledovanje čorbe.

            To je red propisan od Alaha i čoveka podjednako.

            I proklet je svaki onaj koji se drzne da ga poremeti.

            Uzeo je zdelu sa čorbom u kojoj je bila drvena kašika i seo da jede sa sebi najbližim vojnicima, bila je to skupina akindžija iz Izmira. Nakon što je to učinio, ostali vojnici su u redu i tišini sačekali svoje sledovanje. Čorba je, začudo, bila ukusna, što nije očekivao jer je pre svega bila namenjena bašibozluku i pešadiji. Izdao je naređenje komorniku da kuvarima isplati duplu platu i, nakon što je obedovao, uputio se nazad u svoj šator. Tamo ga je čekao hećim, koji je, nadao se, imao rešenje za muke koje mu je zadavalo njegovo oronulo zdravlje.

            Bio je to poturčenjak poreklom iz bogate i ugledne carigradske porodice. Za razliku od većine poturica koji su na silu bili dovođeni na dvor kao roblje, ovaj se u Jedrenu obreo svojevoljno. To nije bila retka i čudna stvar, Osmansko carstvo je bilo u usponu i trebalo je učene i vešte ljude pa su mnogi hrišćani počeli da dolaze tražeći sebi bolje plaćen posao, znali su da će, kao takvi, mnogo brže napredovati u službi u Jedrenu ili Brusi nego tamo odakle su došli, bilo da je to Konstantinopolj, Venecija ili Kruševac. Trebalo je samo da promene veru, što nijednom od njih nije padalo mnogo teško, jer ni u onoj prethodnoj veri nisu bili mnogo postojani. Baš kao i ovaj mladić razdražljivo plavih očiju koji je stajao na sred njegovog šatora odišući samouverenošću koja se ne pokazuje pred jednim sultanom. Ali on to i nije mogao da zna, jer nije bio pravi musliman, zato je progovorio, brzopleto, ne izmerivši svoje reči pre nego što ih je prosuo pred njega.

            “Gospodaru. Znam šta bi moglo da ti pomogne.”

            “Šta?”

            Usledio je tren kratkog oklevanja, a onda je hećim rekao:

            “Vino.”

            “Vino?”

            “Da. Kauri ga piju kad hoće da ublaže bol.”

            Bilo je pomalo smešno što hećim pominje kaure. Na kraju krajeva, on je sam nekad to bio. Vidar u vojsci romejskog cara koji je prešao u islam lako kao da prelazi preko gaza na uskom potoku. Ruku na srce, njegove veštine u lečenju bolesti pokazale su se izuzetnim. Toliko, da je zapao za oko i emirovim savetnicima koji su ga i pozvali na dvor. Ipak, to isto nije moglo da se kaže za njegovu razboritost.

            “Na kraju krajeva…”, nastavi hećim ubeđeno, očigledno ne slutivši da sopstvenim rečima izgovara samom sebi smrtnu presudu.

            “Šta?”

            “Pije ga i tvoj sin. Bajazit.”

            “Pravo zboriš, hećime…”, složi se Murat. “I nećeš biti ni prvi ni poslednji koji je zbog reči izgubio glavu.”

            “Ali gospodaru… ja… ja…”

            “Vodite ga.”

            Dva krupna janjičara prihvatiše se hećima i izvedoše ga iz šatora.

            Emir ostade sam, zamišljen.

            Setio se jedne stare priče koju su pripovedali derviši po medresama.

            O čoveku.

            O drugom čoveku.

            Jednoj reci.

            I boci vina.