Omaja


U religiji starih Slovena imala je voda izuzetno značajnu ulogu; postojbina je njihova obilovala velikim močvarama, rekama i jezerima, pa je to odredilo i održalo odnos prema ovom elementu i po dolasku na Balkansko poluostrvo. Voda, verovali su naši preci, poput zemlje, vatre, kamena, drveta, bilja, poseduje magičnu moć. Naš narod zamišljao ju je kao živo biće – pre nego popije spuštao je na zemlju da se odmori, u mnogim obredima pozivao je i pozdravljao. Neke vode imaju za Srbe posebnu ritualnu važnost i simboliku; voda zaborava, zamrznuta voda koja poseduje moćnu snagu – onaj ko je pije ili se njome umije ničega se više ne seća; voda zastava, koja se kao rosa ili kišnica zadržala u šupljinama drveća i kamenja – rosa se nalazi između gornjih i donjih voda, pa ima posebnu stvaralačku snagu i najveći sakralni značaj u pravljenju magijskih sredstava; voda nenačeta, ona koju treba pre sunca zahvatiti i kojom se mese česnica i obredni hlebovi, boje jaja i kupa malo dete. Ima i voda čudotvornih sa izvora potajnica ili iz mračnih pećina što onoga ko ih ima uza sebe štite od demona.
Čudotvorna, ali može voda da bude i nečista, opasna, pa su sa njom u vezi i mnogi tabui. Voda korišćenu u posmrtnom ritualu, ona koja je u bilo kakvom dodiru sa pokojnikom bila, ma i ona samo zatečena u kući u času smrti, narod veruje, mrtva je, zamrla, prožeta načelom smrti. U toj vodi oprala je smrt svoj nož ili kosu ili, što je mnogo starije i izvornije verovanje, opoganjena je zato što se u njoj skrila pokojnikova duša. Voda je tako zamišljana ne samo kao biće koje poseduje dušu, nego i kao utočište neke druge duše.

omaja

Još jedan tabu poštovao je i gdegod još poštuje Srbin – vodu neće posle zalaska sunca da donosi, niti će noću da pije sa izvora, ne samo zato što je takva nečista, nego i zbog verovanja u postojanje demona i drugih natprirodnih bića koji borave u vodi i oko nje, kraj bunara, izvora i naročito … vodenica. Za vodenicu i sve što je u vezi sa njom narod je verovao da ima magičnu moć. Već sama predanja o postanku vodenice ukazaće svakome na njenu vezu sa onostranim svetom; u nekima kažu – vodenicu je stvorio Bog ili Sveti Sava, ali bez čeketala koje je đavolji izum. Ne samo da je pronalazak natprirodnih bića, nego je vodenica i mesto okupljanja noćnih demona što napadaju i more ljude, a često po vodenicama igraju i vile. Vodeničku ustavu obnosio je narod oko sela da bi odbio gradonosne oblake, vodenički kamen koristio u lečenju teških bolesnika, i ne samo u tu svrhu. Čuveni naš etnolog Veselin Čajkanović došao je na osnovu različitih kazivanja do zaključka da je vodenički kamen nekada zamišljan kao jedno od otelovljenja đavola, tvorca i žitelja vodenice.
Skoro da nema u Srba obreda bez vode, od rođenja, preko svadbenog do posmrtnog rituala. Nezaobilazna je pri čaranju, gatanju, bajanju, ali i u mnogim verskim ritualima. Uz njenu pomoć ljudi su se čistili od zlih uticaja, branili od demona, lečili ili rešavali svoje ljubavne probleme. Voda je naročito važan element pri ovakvom vračanju kada se rečima ili postupcima želi da izvrši bitna promena, a ne samo da predvidi budućnost. Zato je i koriste u ritualima čiji je cilj postizanje čarobne lepote i neodoljivosti – na Đurđevdan ujutru devojke je uhvate pa se njom kupaju ne bi li se momci okretali oko njih kao voda oko kola vodeničnoga.

Vodom omajom lečio je narod i bolesti, nerotkinje, ali najviše – ranjeno srce.

Ljubavna magija posebna je i interesantna priča jer svoje značenje crpi iz šireg magijsko-religijskog sistema, ali i društvenih odnosa. Za razliku od drugih prelomnih događaja u životu čoveka kao što su rođenje i smrt, svadba i izbor voljene osobe nisu neminovne i nepromenjljive stvari. Moguće ih je odrediti, pa i kontrolisati. U patrijarhalnim uslovima dogovor između porodica i posrednika bio je presudniji za zasnivanje braka od bilo kakve ljubavi, pa nije čudo što se javila ideja a onda i konkretna praksa za ostvarenje sopstvenih želja. Upoznavanje, približavanje i spajanje samo je jedan vid opštenja sa suprotnim polom, ali prepreke na putu obeležavaju odnos između muškarca i žene u svim vremenima i na svim prostorima, pa su neuzvraćena osećanja i ljubavna magija u suštini univerzalna priča.

U našoj narodnoj religiji imala je voda i neka dublja, simbolička značenja. Po starom narodnom verovanju voda jednim delom otiče u pakao i gasi vatru jer bi potopila svet ako tamo ne bi oticala. Sve velike vode skupljaju se na kraju sveta gde se nebo naslanja na zemlju. Voda predstavlja neku vrstu mosta između ovostrane i onostrane realnosti, između sveta ljudi i sveta duhova. Već samim pogledom na površinu vode moguće je zaviriti u drugačiju realnost, obezbediti prolaz … u drugi svet.

Vode, valjarice i vodenice još su i mesta okupljanja mnogih demonskih bića. Tu navraćaju i omaje, ili osenje, sotonje ili prikojase, kako su ih zvali u nekim krajevima. Izgled ovih bića nije bio tačno određen, zamišljali su ih u raznim oblicima, najpre životinjskim. Omaje bi pred usamljene noćne putnike izlazile u obliku jareta, kokoši, mačke, svinje, a ako bi se pojavile u ljudskom obliku, bile su to devojke raspletene kose sa kozjim nogama. Biće ovo javljalo se samo noću, „u nevreme“ i nestajalo sa prvim petlovima. Kada bi se pojavilo zaprežna stoka bi stala i niko je nije mogao naterati da krene napred, a čovek bi, ako progovori bio osenjen, nesvestan kuda ide, kretao bi se kako to omaja hoće, pa je pri ovom susretu valjalo ćutati. Puškom se nije moglo savladati, jer bi se puška u njega uperena rasprsnula i ranila ili ubila onoga ko je hteo da je upotrebi. Ipak, nečega se plašilo. Kao i svaki noćni demon, užasavao se svetlosti, pa su noćni putnici sobom nosili kresivo ili šibicu, a trudili su se i da deo čela između očiju pokriju kapom, žene maramom, jer se verovalo da će biti osenjen onaj kome demon vidi krst na čelu. Dobra je zaštita bila i neki deo odeće obučen naopako, beli luk, glog, crni trn u odelu, detelina sa četiri lista u opanku, zmija u naramku drva, magične trave u naviljku sena ili balezi ili neki metalni predmet.

I danas ćete ponegde čuti o omaji, a reč ova ostala je, možda redak, ali posebno upečatljiv trag u jeziku. Jednom sam, putujući novinarskim poslom, upoznala čoveka koji živi od viceva. Zna ih mnogo, neke i sam smišlja, pa sa radijskih talasa i TV ekrana zabavlja narod. Reče u jednom trenutku kako je shvatio da „pričanje viceva može da bude njegova omaja za narod“. U meni proradi etnolog, pa se setih članka „Maštanije u Gorskom Vijencu“, čuvenog našeg etnologa, Tihomira Đorđevića. Kaže, ima ljudi koji su sposobni da osotonje, opčine, omaje, opsene i govori o „komendijašima“, vašarskim opsenarima u Tešici: „kada čovek ide u komendiju treba da prevrne kapu ili čarape ili ma šta od odela na sebi, pa se ne može omajati“.

Još jedan citat, za kraj: „Verovao je narod da u nekrštene dane ima puno zlih duhova, omaja koji zavode čoveka na pogrešan put ili da mu se neka stvar pričini sasvim drugačija nego što je“.

Postoji li omaja, ima li je danas, ko sve ima moć da narod omaje i učini da mu se neka stvar prikaže drugačija nego što je, nije toliko bitno. Bitnije je – ima li ovde osnove za dobru priču?

Ivana Vesić