REČ AUTORA


 

Presudan događaj za nastanak ove priče bio je jedan moj povratak kući sa studija. Tom prilikom, u trenutku kada je voz ulazio u stanicu Velika Plana, po ko zna koji put pažnju mi je privukla velika kamena česma, koja i sada stoji na ulasku u pomenutu železničku stanicu. Iako sam je viđao nebrojeno puta do tada u tom trenutku me je, ni sam ne znam zašto, podsetila na jednu od ribolikih skulptura iz Lepenskog Vira. Kako sam u to vreme, kao student etnologije bio ponesen pričama o drevnim obredima, žrtvama, arhetipskim i mitskim slikama, počeo sam da se pitam o pravoj svrsi ovih neobičnih artefakata. Šta ako je njihova uloga bila da umilostive nekakvo vodeno božanstvo? Nešto što je u svakodnevnici lokalnog stanovništa izazivalo poštovanje i strah. Odmah sam se setio i takozvane „vlaške magije“, jednog oblika drevne šamanske prakse koja je najrasprostranjenija upravo u delu Srbije na kome se nalazi i Lepenski Vir. Setio sam se i brojnih priča iz naše folklorne fantastike, vezanih za verovanja u razne vodene demone i božanstva, i istog trenutka počeo da krojim priču.

 

Iako ne znamo odakle su došli, kuda su otišli, niti kakav je bio njihov jezik, naselje i zagonetne skulpture stanovnika Lepenskog Vira, pružaju obilje mogućnosti za multidisciplinarna tumačenja i zaključke. Tačnije, mogla su da pruže, da mesto na kome su živeli drevni Lepenci nije zauvek potopljeno zbog izgradnje hidroelektrane Đerdap. Iako su ostaci naselja preneseni na tridesetak metara višu kotu, u novoizgrađeni muzej, zemlja nad kojom je nastajala i razvijala se ova tajanstvena kultura, nestala je zauvek u vodama Dunava. Lokalno stanovništvo i ribari su godinama nakon potapanja, u neposrednoj okolini bivšeg naselja pronalazili brojne predmete i artefakte, koji su naknadno svrstani u približno isti kulturni kontekst, kao i predmeti pronađeni na potopljenom nalazištu. Ove činjenice bile su samo razlog više da nastavim sa pisanjem.

Prikupljajući materijal za priču, pažnju mi je privukao datum prvog objavljivanja vesti o pronalasku Lepenskog Vira. Bio je to 16. avgust 1967. godine. Kako se priča razvijala sve više sam shvatao da imam dovoljno građe za novelu, ali ne i za roman. Bio mi je potreban još jedan istorijski tok. Prelistavajući jedno starije izdanje istorije Beograda, pažnju mi je privukao datum jedne od najvećih bitaka koja je vođena na teritoriji glavnog grada. Ispod gravure nepoznatog autora bili su ispisani datum i godina. Pisalo je – 16. avgust 1717. Ova neobična podudarnost, kao i brojne druge koje su usledile nakon intenzivnijeg bavljenja ovim periodom, odredili su dalju sudbinu romana. Iako važim za relativno dobrog poznavaoca istorije, bio sam zatečen činjenicom da se na teritoriji Srbije, početkom osamnaestog veka nalazila država poznata kao Kraljevina Srbija. Verovao sam da nakon pada srednjovekovne Srbije pod tursku vlast, a pre proglašenja Milana Obrenovića za kralja, na teritoriji Srbije nije bilo drugog kraljevstva. Netačno. U periodu od 1717. pa sve do 1739. godine, Srbija je bila u sastavu Svetog rimskog carstva. Ova važna epoha, baš kao i u slučaju Lepenskog Vira, bila je gotovo potpuno književno neobrađena. Čitajući više o Eugenu Savojskom, princu Aleksandru Virtemberškom, nesrećnom fortifikatoru i obnovitelju beogradske tvrđave Nikoli Doksatu de Moretu, oberkapetanu Staniši Markoviću – Mlatišumi, pustopašnom kapetanu Teodoru Prodanoviću zvanom Čupa, shvatio sam da pred sobom imam galeriju istorijskih likova o kojima domaća javnost ne zna gotovo ništa. Ako ovome dodamo i činjenicu da je reč vampir, jedna od retkih reči koje su se sa ovih prostora uselile u svetske rečnike i enciklopedije, upravo zahvaljujući jednom slučaju iz sela Medveđa kod Trstenika, zabeležena i obnarodovana upravo u ovom periodu, imao sam sve preduslove za dalji rad na romanu. Radni naslov Vir, dobio je svoju konačnu verziju u romanu koji je pred vama a koji će, kako stoje stvari, biti prva od tri knjige posvećene Lepenskom Viru.

Ipak, ove priče ne bi ni bilo da nije nesebične i svesrdne pomoći prijatelja i saradnika, koji su rad na mom romanu prvencu učinili neuporedivo lepšim i lakšim. Hvala Jelici na pomoći oko odabira imena mojih neistorijskih junaka, Tanji na savetima i pozitivnoj energiji, kolegama iz knjižare na razumevanju i povremenom gledanju kroz prste zbog noćnog pisanja i kašnjenja, kolegama etnolozima Željku, Milanu i Mladenu na stručnim komentarima, kao i istoričarima Milanu Blagojeviću i Ivanu Nešiću na pomoći oko odabira adekvatne literature. Takođe, veliko, veliko hvala piscu i magu grafičkog dizajna Andriji Joniću, na pomoći oko naslovnice, lektorki Višnji Aksić na savetima vezanim za pravopis i jezik, mom dugogodišnjem prijatelju i saborcu na polju promocije folklorne fantastike Milančetu Markoviću, na prvom čitanju i pomoći oko preloma teksta, Vladimiru Petroviću, književnom kritičaru i vlasniku portala „Čitaonica“, na beskrajno korisnim komentarima vezanim za strukturu radnje, kao i Dubravki Dragović-Šehović na savetima vezanim za početak priče.

Naročito bih se zahvalio i svojim kolegama piscima: Goranu Skrobonji, Otu Oltvanjiju, Dejanu Ognjanoviću, Nenadu Gajiću, Vladi Arsiću, Branislavu Jankoviću, Pavlu Zeliću i Mladenu Markoviću na podršci i vremenu koje su odvojili za čitanje, kao i na brojnim savetima vezanim za žanr, jezik i dinamiku romana.

Posebno hvala Aleksandru Tešiću, piscu i tvorcu fantazijskog serijala Kosingas, kao i Ireni Tešić, vlasnici izdavačke kuće Strahor, na prilici da svoje prve ozbiljnije korake kao pisac, načinim u okviru njihove izdavačke kuće.

Hvala i mojim roditeljima Zoranu i Stani na bezrezervnoj podršci, bratu Milanu, prvoj žrtvi mojih pripovedačkih pokušaja iz detinjstva i sinovcu Andreju budućem piscu, nadam se.

Veliko hvala mojoj Sanji na ogromnom strpljenju, istrajnosti i pomoći oko završavanja rukopisa na vreme, kao i na ljubavi bez koje ne znam šta bih.

Na kraju, hvala svima vama koji ćete pročitati, pohvaliti ili pokuditi ovaj roman. Vaše mišljenje, ma kakvo da je, znači mnogo.

Mladen Milosavljević,

na Spasovdan, 2018. godine