Sa noćnim silama


*

Jedne noći kad mesečina prosu svoju bisernu svetlost preko polja i njiva, a umor protutnji telom putnika namernika kao najbrži voz, na Prokića raskrsnici za trenutak se i vreme zaustavilo.

Ljubiša Mijailović, zidar, često je bio odsutan od kuće jer trebalo je raditi i zaraditi za život i sa deset prstiju hraniti porodicu. Jedne, mesečinom obasjane, noći vraćao se on iz Šatornje od gazde gde je zidao kuću, svojoj kući na spavanje.

– Nisam žurio – priča mi Ljubiša. – Išao sam nekim prekim putićima da bih što pre došao kući i da već umorne noge idući još više ne zamorim obilazeći okolo. Kad sam došao na Prokića raskrsnicu, odjednom oko mene stvori se neko svetlo sa bojama kao kad gledaš dugu. A onda to nešto poče da pišti i imaše zvuk kao motor kad radi i poče da pravi krug oko mene. Pokušao sam da iz tog kruga iskoračim, ali zapletalo me i nisam mogao. Kad je oko mene tri puta napravilo krug, odjednom ga nestade i ja mogoh da produžim dalje. Posle deset dana otišao sam da zidam u Topolu. Za ručkom, odjednom sam osetio neku muku i malaksalost, a ispred očiju mi se ukaza duga. Probudio sam se u bolnici.


**

O mom, danas već pokojnom Ljubomiru, komšiji rođenom u subotu 1896. godine, imala bi cela knjiga da se napiše. On je redovno imao neke susreta sa nečastivima i stalno je to pričao, a ja sam tu jednu njegovu priču dobro zapamtio.

sa nocnim silama– Vraćao sam se iz Jasenice – pričao je Ljubomir. – Bio sam u vodenici. Još kad sam pošao noć je već bila podobro odmakla. Idu moje kravice, ja na kolima malo dremuckam, a mesečina k`o dan. Kad sam izašo na Prokića put, ispade kapislo i spade točak. Stadoše kravice, ja siđoh sa kola. Ama čini mi se nisam se još ni okrenuo, kad ja pogledah preko puta u njivi sviraju svirači i kolo samo drma. Joj, majko moja, a devojke u kolu, kose im do pojasa pa se ne zna koja je od koje lepša. Gledam ja njih, a i oni videše mene pa me zovu u kolo. Ne mislim ja više ni o brašnu ni kravama, ja preko vrzine pa u kolo. Igram ja sa njima pa mi sve milo. Kad ona jedna veli:

– Ti ćeš sa nama noćas i ne plaši se ništa, samo ne smeš nikome da pričaš. Ako kažeš- veli mi,- gotov si.

– Odjednom, stvoriše se konji tu, a ona me poduhvati pa me baci na konja. Pevaju oni, vrište, sviraju svirači i ja letim sa njima. Teralo to tako, teralo, kad čuše se pevci. Kad oni zapevaše – ostadoh ja sam. Znao sam da sam u Proseni, al` da se vratim kući – ne umem. Poteram ja po onoj ravnici preko livada, kad vidim tamo u daljini sija svetlo. Kad sam stigao probudim domaćina, pitam kod čije sam ja to kuće, a oni vele kod kuće Božidara Andrića. Poznali oni mene, a ja ih samo molim da me izvedu do puta i pokažu mi kuda da idem. Pitaju oni mene, a ja ne smem ništa da kažem šta je sa mnom. Kad sam nekako došao sebi, a ja brže na Prokića put. Kad – onde moje krave i kola, sve stoji. Nađem neku paliju, podignem nekako kola, namestim točak i dođem kući.


***

Mnogo sam, kao dete i kao dečačić, slušao te priče. Dosta sam i zaboravio šta su sve ljudi pričali, a nešto sam i zapamtio. I moja majka Ljubica, rođena 1894. godine, pričala mi je šta je u gluvo doba doživela.

Išla je sa dve sestričine negde u Gornji kraj da suše šljive. Natovare se od kuće korpe sa probranim šljivama, pa se potera još i nekih panjeva za loženje. Moji su u to vreme imali dobre i jake volove, pa su žene smele da idu bez ljudi, jer za jake volove taj teret nije bio nikakav problem.

Kad su se vratile sedele su sve tri u kanatama, a volovi su grabili kući. Jele su poneku suvu šljivu i pričale. Kad su došle na Busaru, odjednom ispred volova i kola na putu leži ovca. Leži i nikud se ne pomera. Kad jedna od njenih sestričina povika:

– Eno ovce, leži nasred puta, zgaziće je volovi, teto!

– Ćuti – reče moja majka – i ne govori ništa.

I kako kola na nju nagaziše, sva četiri točka odjednom se ukočiše. Točkovi se ne okreću, volovi vuku nizbrdo i duvaju pod teretom. Klizaju zakočeni točkovi po travi i sve tako do potoka. Njih tri precrkle. Ne progovaraju više ni reč. Strah im u duši caruje, znaju da je sa njima nečista sila. Kad volovi siđoše do potoka, zapeva pevac. Kako on zapeva, tako volovi jurnuše uz ovu našu uzbrdicu, pa sve u kasu izađoše do kuće baš kao da su im kola prazna ili kao da ne vuku ništa.

Ta majčina sestričina koja je prva viknula `eno ovce na putu`, sutradan ne ustade iz kreveta. Razbole se i za nedelju dana svoju dušu preseli na onaj svet.

Branka Maksimović