Tintilini


Još je 1934. godine u izdanju Srpske kraljevske akademije – srpski etnografski zbornik, izašla knjiga pod naslovom “Prizrijevanje” od Vida Vuletića – Vukasovića. Autor je zapisao brojna svedočanstva i kazivanja ljudi iz Primorja, od Boke kotorske do Dubrovnika, koji su doživeli susrete sa vilama, vešticama, zmajevima, vukodlacima, raznim priviđenjima i ostalim natprirodnim pojavama.

tintilini-4Jedno poglavlje govori o priviđenjima dece sa crvenim kapicama. Ta bića tamo nazivaju tintilini. Postoji narodno verovanje da onaj koji noću vidi tintilina, ako se dočepa njegove crvene kapice može postati bogat. Tintilin će te moliti da mu je vratiš i učiniće sve što od njega budeš tražio. Ne daj mu kapicu već ga varaj, a on će ti donositi i u nju sipati zlatnike. Možeš ga namamiti da ti priđe na mantalu (hranu) govoreći: “Dođi, mali, isprigaću ti prikala (uštipaka).” Kad priđe ti mu digni kapicu i onda je tvoj, navodno sve što mu zapovediš učiniće.

Autor navodi jedan slučaj koji je čuo od radnika što su radili na probijanju tunela kad je pravljena železnička pruga kroz Ivan-planinu u Bosni. Priča glasi ovako:

“Kad su probijali u Bosni Ivan-planinu, radnici čuju da nešto tuče po noći. Nekoliko njih siđe, kad tamo probija dletom i tuče u montanji (brdo) malo dijete. Imalo je na glavi crvenu kapicu. To dijete je došlo samo odnekuda pa se između radnika šetalo slobodno, onako bez straha. Jedan od radnika bio je doneo hrane i pića za nedelju dana, “tintilin” (dečak) sve je izvukao iz torbe i pojeo. Kad su radnici bili na odmoru, onaj radnik sišao u jamu, oteo onom detetu crvenu kapicu, udario ga nogom, a kapicu u ljutini bacio u vatru koja je izgorela. Sutradan su radnici dubili rupe za lagume, potom ih punili barutom, a posle upalili fitilje. Mine su zatajile i nijedna nije upalila. Onaj radnik što je bacio tintilinu kapicu pođe u jamu da vidi u čemu je problem. Čim je sišao sve mine su odjednom sastavile (upalile) i njega svega raznele. Ostao je sav raskomadan, a uho je bio najveći deo njegovog tela.

– I treba mu tako kad je bio budala – uzviknuo je neki stari radnik. Kad je imao tintilinovu crvenu kapicu u ruci, da je umeo, tintilin bi mu doneo sve što bi od njega tražio i mogao je biti najbogatiji čovek. Onako, iz neznanja, on je hteo ubiti njega, pa je ubio sebe…”

Ovaj zapis sam po sebi ne bi bio toliko za čitaoce zanimljiv da nije u vezi sa jednim događajem iz novijeg vremena. Boraveći na odmoru u jednom selu na obroncima Zlatibora, upoznao sam Marka Ostojića, bistrog, otresitog i razumnog seljaka zašlog već u godine, koji mi je ispričao ovu čudnu priču:

“Bilo je to 1976. Slavili smo svetog Luku (Lučindan). Uveče kad se gosti raziđoše ostaše samo još dve starije žene iz sela, pa najposle i one odoše i u kući ostadosmo samo mi ukućani. Dok je raspremala sofru, žena mi reče:

– Marko, moraš ići da doneseš vode sa vrela, a i krava je žedna, povedi i nju te je napoji.

U to vreme nismo još bili doveli vodu u kuću. Nosili smo je sa izvora u Osoju, a tamo smo i stoku pojili. Voda za piće nošena je u “buci”, drvenoj posudi izrađenoj od drvenih duga opasanih obručima.

Stavim ja bucu na rame, uzmem lonče za hvatanje vode i povedem kravu. Vreme lepo, vedro i tiho. Mesec tek što se pomolio iz Kukutnice. Divota. Mesečina kao dan, a tišina kao u grobu. Izvor je na samoj ivici velike šume u jednoj strani. Voda izvire ispod velike granate bukve i otiče u drveno korito na kojem je pojena stoka. Da se ne bi zagađivao i da stoka sa njega ne bi pila vodu, izvor je bio od toga obezbeđen. Na njemu se nalazio drveni santrač od bukovih dasaka pokriven zemljom, sa četvrtastim prorezom na strani za zahvatanje vode.

tintilini-2Kad priđoh blizu izvora, krava mi se skoro ote iz ruku i polete koritu da pije, toliko je bila žedna. Kad se napi ja je pustih da pase sočnu travu ispod izvora, sedoh na kamenu ploču i zahvatajući lončetom vodu napunih bucu. Začepih je i natovarih na desno rame, uhvatih povodac i povedoh kravu. Nisam odmakao ni dvadeset metara od izvora kad ispred sebe na putu spazih troje male dece kako idu držeći se za ruke. Na glavi im crvene kapice šiljaste u vrhu. Dok su išla začuh neke glasove, ali ne kao kad deca govore, već kao tihu i nerazgovetnu pesmu koja me je podsećala na zujanje pčela kad se roje. Ni danas mi nije jasno da li sam te noći čuo pesmu ili njihov razgovor, uglavnom, ni reči nisam razumeo. Ja zastadoh više iz radoznalosti nego od straha. Začudo, nisam se nimalo bio uplašio. Kako ja stadoh, stadoše i dečica. Odjedared se razdvojiše i njih dvoje pođoše meni sa gornje strane, a jedno zaobiđe iza mene sa druge. Krava se prokrivi i ote mi se iz ruku. Kad se okretoh, spazih kako jedno od njih sedi na leđima krave. Ona kao besna projuri pored mene i otrča putem prema kući. Potrčah i ja. Šta je dalje bilo sa mnom ne znam. Pitaj oca neka ti priča…”

Mitar Ostojić bio je tada već zašao u osmu deceniju života, ali je još bio živahan i držeći. Kad njegov sin Marko završi kazivanje, stari Mitar nastavi:

“Začusmo da se na kući otvoriše vrata, ali niko ne ulazi. Izađem iz sobe da vidim ko je došao, kad imam šta da vidim: na pragu leži Marko i ničim ne mrda. Dođoše i ostali ukućani, podignemo ga, a on sav mokar od znoja, oči mu zatvorene, kosa razbarušena. Vidim da diše. Unesemo ga u sobu i položimo na krevet. Izađem pred kuću i spazim putem iznad kuće ide Nikodije. Bio na slavi kod prijatelja pa se vraća kući. Kad je čuo plač i kuknjavu, misleći da se svađamo pokuša da skrene s puta. Ja ga zovnuh:

– Nikodije, oj Nikodije, dođi brzo!

On se napravi kao da ne čuje, ali malo zasta. Ja opet:

– Nikodije, dođi brzo, pomagaj! Nije svađa, već je Marko nagrajisao.

Dođe on i odmah uđe u sobu. Pipnu Marka po čelu i samo reče:

– Nečastivi ušao u njega, idem ja da nešto donesem od kuće, sad ću se ja vratiti.

I ode. Ne prođe mnogo, vrati se. Kad uđe u sobu iz nedara izvuče knjigu sa crnim koricama, zatraži kadionicu sa tamjanom i da se upali slavska sveća. Ja sam držao sveću, a on je kadionicom i onom knjigom sve unakrst kadio oko glave bolesnika izgovarajući neku molitvu. Utom Marko poče da se trza, da steže šake i da bunca. Potom se okrete na leđa, duboko uzdahnu, otvori oči, pa ih potom zatvori i ubrzo zaspa. I Nikodije, sav okupan u znoju, spusti knjigu i kadionicu i sede.

– Hvala Bogu i svetom Luci, nečastivi je izašao. Sveto pismo ga je spasilo.

Kad Nikodije ustade da ide, stavi onu knjigu u nedra i ja pođoh da ga ispratim. Kad on ode ja pođem do štale. Ugledam kravu gde stoji za jaslama i sva drhti kao prut. Mokra joj dlaka kao da je iz vode izašla. Svežem je, položim sena i pođem da tražim bucu. Morao sam, jer u kući nije bilo ni kapi vode za piće.

Kad stigoh na pola puta od izvora, ugledam na putu bucu. Stoji uspravljena, čepovi na mestu i puna vode. Donesem je kući, a Marko još spava. Tiho i odmereno diše i ne bunca.

Ujutro on ustade i reče nam da ga boli glava i da se oseća sav slomljen kao da je pao sa drveta. I leđa da ga bole kao da je cele noći nosio nekakav težak teret. Ispriča nam sve što mu se te noći desilo. Zaboravih da ti kažem da sam zamolio te večeri Nikodija da o tome ne priča nikome, a bogme ni mi nikome nismo ni reč progovorili. Imali smo onda verenu devojku u kući, moju unuku, a svet je svakakav, bojali smo se da neko ne skudi, da ne ispadne i ono što je istina i ono što nije.

Marko se brzo oporavi tako da je posle pet-šest dana bio potpuno zdrav. Malo kasnije odem ja kod neke Stamene vračare u jedno selo da pogasi ugljevlje. Ona je nadaleko po tome bila čuvena jer je mogla da pogodi sve što će se desiti u kući, a mogla je da pomogne i u lečenju od natprirodnih bolesti. Ponesem beleg sa Markovog odela koje je one večeri nosio i komadić slavske sveće. Stamena me nije ni pitala radi čega dolazim, već uze onaj beleg i komadić sveće i kad pogasi ugljevlje reče:

– Sin ti je bio ograjisao, ali ga je spasilo Sveto pismo i molitva. Eh, da je bio malo pametniji mogao je te noći da postane bogat. Da je znao da namami jedno od one dece i da mu skine kapicu sa glave, deca bi mu tražila da im vrati kapicu i nudila bi da mu donesu zlata koliko hoće. Da je samo umeo da ih namami i da kaže: “Dođi, mali, da ti dadnem uštipaka” i deca bi mu prišla.

Kad završi “gledanje”, Stamena sasu onu vodu u jednu flašu i reče mi da to ponesem kući i da se u toj vodi Marko okupa pre izlaska sunca u nedelju. Tako i uradimo i, eto, hvala Bogu, on je i danas zdrav. Krava je pet-šest dana davala upola manje mleka, ali i ona ubrzo prezdravi i bila je kao pre.”

Tako završi kazivanje stari Mitar Ostojić. Na moje pitanje da li je on pre toga nešto čuo da je neko priviđao decu sa crvenim kapicama i da li zna šta znači reč “tintilin”, starac odgovori: “Sinovče, ta reč ne znam šta znači i nikad je nisam čuo, a nisam ni čuo da je neko pričao da je noću viđao takvu decu. Ja sam samo jedne godine u noći čuo dečji plač, a bilo je ovako. Ima neka Jelisavka u našem selu, još je živa. Živi sa mužem, deca su im otišla u svet. Taj njen muž dobar je radnik i vredan, ali ima jednu manu: kad se napije, načisto poludi. Hoće da se bije, da psuje i vređa svakoga ko mu se nađe na putu. Tada bi i Jelisavku tukao. Na sreću, nije se često napijao.

Te noći došao je pijan sa nekog krštenja i nasrnuo da bije ženu. ona je pobegla ovde našoj kući, moleći da odem i da ga smirim, a bojala se da pijan neku štetu ne napravi. Ja iz istih razloga pođem njihovoj kući. Nije bilo mesečine, ali noć je bila vedra i svetla. Kad stigoh blizu kuće, u dolini gde se nalazi voćnjak začuh dečji plač. Zastanem i oslušnem. Čujem lepo kako plače malo dete. Prestane malo pa opet nastavi. Pomislih da nije neka ostavila dete. Imali su Jovan, tako se zvao on, i Jelisavka dva sina u Beogradu. Nijedan nije bio oženjen, pa pomislih da nije koji od njih prevario neku devojku i ona rodila, pa donela dete i ostavila u voćnjaku. Bi mi žao deteta i pođem da vidim. Kad sam stigao nasred voćnjaka, čujem dete plače na dnu. Siđem brzo dole i stanem. Kad ono poče da plače navrh voćnjaka, blizu kuće. Pomislih da sam prečuo pošto glas u dolini odjekuje, pa potrčim uzbrdo i brzo stignem navrh voćnjaka. Zastanem i oslušnem – dete poče da plače na dnu voćnjaka. Lepo i jasno čujem detinji plač, sve se zacenjuje i cela dolina odjekuje. Pomislim ja u sebi: Aja, ovo nisu čista posla. Kakvo dete, kakvi bakrači! Koja bi smela da u ovo doba noći donese i ostavi dete u voćnjaku!

Uputim se ja Jovanovoj kući, a i dalje se čuje detinji plač iz doline. Kad dođoh nadvirih se na prozor. Vidim gori svetlo u sobi, Jovan leži na krevetu obučen i spava kao top. Ne htedoh da ga budim već se vratih kući. Sve dok nisam zamakao iza brda, iz voćnjaka je dopirao dečji plač.

Kažem Jelisavki da Jovan spava, a ona da ga ne budi, neka prenoći ovde u kući, ja ću je ujutru odvesti. Za dete nisam ni njoj ni ukućanima ni reči rekao.

Ujutru odvedem Jelisavku kući. Nađosmo Jovana gde na kladi cepa drva. Trezan kao da rakije nije ni okušao. Dobro ga izgrdih, a on mi se pravdao da se ne seća šta je sve sinoć govorio i činio i obeća i da će ubuduće više voditi računa o svom ponašanju. U povratku udarim preko doline kroz voćnjak, sve dobro razgledam, ali nigde ništa.

Nije prošlo ni mesec dana, kad javiše da je jedan od Jovanovih sinova poginuo u saobraćajnoj nesreći. Bila je velika žalost da se ne pamti u selu” – završi svoje kazivanje Mitar Ostojić.

Vaso Pešterac