U VRZINOM KOLU


Budući da se u istoriji domaće književnosti malo pažnje pridavalo pričama iz podžanra folklorne fantastike, izdavačka kuća “Strahor” nedavno je priredila jednu zbirku priča u kojoj dominiraju pripovesti sa prizvukom izvornog, običajnog i predačkog. Pred vama je odlomak jedne od 27. priča zastupljenih u zbirci, priče koja dolazi iz pera trenutno najčitanijeg domaćeg pisca fantastike u Srbiji, i tvorca kultnog književnog serijala “Kosingas” – Aleksandra Tešića. I ostali pripovedači su se, svako u skladu sa svojim senzibilitetom i tematskim opredeljenjem, upustili u svojevrsno žanrovsko „vrzino kolo“. Njihove će priče, u to se iskreno nadamo, čitaocima makar malo približiti duh nekih davno prohujalih vremena, običaja i bića, koja se još uvek mogu sresti samo u narodnim predanjima i vrzinom kolu.

Za kolo se, u narodnom verovanju našeg naroda smatralo da sadrži obilje tajanstvenih i obredno-magijskih značenja. Bilo da je u pitanju želja da se postigne sklad u zajednici, obezbede dobro zdravlje i rodna godina, ili da se stekne naklonost predaka i sveta mrtvih, kolu se nekada pristupalo sa posebnom pažnjom i motivima koji su nadilazili puku zabavu. Ipak, u narodu je ostalo sećanje i na takozvano „vrzino kolo“, u kome igraju nečiste sile, ali i oni koji bi od tih sila da izmame kakvo retko znanje, predskazanje ili lek.

Prvobitna zamisao priređivača bila je zbirka u kojoj bi svaka od priča nosila naslov nekog poznatog književnog dela, što bi pričama dalo novi ugao čitanja i svojevrsnu intertekstualnost. Na ovaj način bi se, eventualno, dodatno skrenula pažnja na priče iz podžanra folklorne fantastike, koji nisu bili naročito česta inspiracija domaćih pisaca i priređivača. Nažalost, zbog još uvek važećih autorskih prava pojedinih priča, morali smo da odustanemo od ove ideje. Ipak, u naslovima pojedinih priča, i dalje provejava po koja reč koja će čitaoce podsetiti na piščevu prvobitnu inspiraciju.

Uostalom, proverite i sami. Zbirke još uvek ima u knjižarama a može se naručiti i direktno od izdavača (više o uslovima kupovine, ceni i zastupljenim autorima možete naći ovde – https://www.strahor.com/u-vrzinom-kolu )

 

***

 

SUPA OD NEMUŠE

(odlomak)

U našem kraju, zmija koja se ubije u vreme Panađura, između Velike i Male Gospojine, služi da se u proleće, kad se sadi rasad ‒ recimo paprika, luk, paradajz ‒ kroz zmijsku glavu zaseje i seme bosiljka. Pošto iznikne, to ostalo rastinje se povadi, a ostavi se samo taj struk bosiljka da do kraja izraste. Naiđu li veliki oblaci, napravi se venac od tog bosiljka. Kad čovek pogleda kroz njega u te oblake, može da vidi svakojaka čuda koja gore obitavaju.

Bosiljak ti je čudo, sinko, iako u nas ima biljaka viđenijeg rasta, cveta ili mirisa. Bosiljak nas kroz čitav život prati. Od rođenja, kad se detetu kita bosiljka u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, pa do smrti, kad mu sestrina ruka struk bosiljka na grob posadi.

E, dedino, samo se ti smej! Vi, građani, izgubili ste dodir s prirodom, a sa njim i zdrav razum. Ovde na selu, mi moramo učiti od prirode da bismo preživeli. Vi u gradu ništa ne mislite, imate tehniku koja misli za vas. Zurite u ta mala sokaćala i radite kako vam ona zapovedu. Em, još ćete i da oćoravite. Pojedi ovu supicu koju ti je deka spremio, da što pre ozdraviš. Deder, prijaće ti, videćeš… Hoćeš da ti ispričam još jednu priču? Ajde, dobro, ali da je posle pojedeš?

Bilo je to pred drugi veliki rat, ovde u našem Merpelatu. Bili smo sirotinja, kao i svi na selu. Moji stari su okopavali neku malu njivu, držali jednu kravu, koja nas je posle hranila tokom rata dok je partizani nisu odveli. Imali smo i pet ovaca, njih su četnici još na početku rata uzeli. Švabe su mi odvele oca i starijeg brata u zarobljeništvo, zbog navodne saradnje s „banditima“, a partizani su mene posle rata odveli na Goli otok opet zbog „saradnje“ s četnicima. I tako, svi od seljaka uzimaju, kao da im je to bogom dano, a seljaka niko ništa ne pita. A da nama neko nešto dâ, bože sačuvaj!

Završio sam četiri razreda kad me je otac dao za šegrta jednom starom pastiru iz Bučuma. Veli on meni:

„Sinko, džaba ti knjige, nego ti nama izuči pastirski zanat kod starog Mileta, i bog da te vidi! Sva okolna sela mu poveravaju svoja stada da ih ispase u Svrljiške planine. Poštuju ga više no popa ili uču, pred njim skidaju kapu. Ne samo što čuva ovce, nego ti ih u jesen vrati umnožene. A ne dao bog da ti se neko od ukućana razboli, svi prvo hitaju kod deda Mileta po lekovite trave i meleme.“

I tako sam ja odmalena učio kod čiče Mileta da pastirujem. Jes’, ti misliš lako je čuvati ovce, i da nije to nikakva nauka. Varaš se, bogami. Moraš naučiti da pričaš s njima da bi te slušale, moraš znati koja je ovca čija u stadu od dvesta-trista grla, kako ih lečiti kad se razbole gore u planini, koje trave su za njih korisne, a koje štetne. Da znaš koja su mesta za ispašu, a koja izbegavati zbog kurjaka ili guja. Vrste zmija moraš znati i u pola noći ako te čiča Mile propita. Koje su bele zmije koje žive ispod kuće. Koje su ljeskovne, koje prebivaju ispod leske. Pa prisojkine, koje najčešće žive u prisoju i mnogo su otrovne. Crnostrig putnica najviše voli da leži po drumovima. Rosinjača se rano po rosi izvlači iz zemlje. I bog te pita koliko ih još ima. Međutim, najvažnije od svega, moraš naučiti ovce da te vole da bi te slušale. A džabe ti sve ako si baksuz, životinje takve ne vole, i klone ih se.

Imao sam dvaestinu godina kad je čiča Mile umro. Bili smo iza Gulijana s ovcama. Ja čistim pojatu, a on sedi naslonjen na svoj kamen kao uvek, i rezbari drvo šljive za još jednu frulu. Kad bismo u jesen sišli s planine, Mile je punu torbu frulica delio deci po selima. Malo-malo, pa bih ga čuo kako u nju duva i isprobava je. Prođe neko vreme, a frula se ne oglašava. Provirim kroz prozor pojate, a ono čiča Miletu klonula glava. Pomislio bih da je zaspao, što je umelo da se desi kad čuva ovce pored pojate, nego primetih kako ovce stoje ukipljeno, kao da su se skamenile. Činilo mi se kao da gledam fotografiju, a ne živi prizor pred sobom. Prože me neka jeza, pa otrčah do njega. Prodrmusam ga, a on klonu na travu, i ispusti nož i načetu frulicu.

Sahranili su ga u njegovoj rodnoj Kremenici, blizu Bele Palanke. Nećeš verovati, dedino, ali kako je povorka ljudi išla za kolima ka groblju, tako su ovce iz torova pored kojih smo prolazili iskakale. Pratile su nas sve do groblja, i  sáme su se vratile kućama. Eto, toliko su one volele deda Mileta. Ovo ti sve pričam da bi bolje shvatio koliko je pastir važan za ovce i za selo.

Imao sam dvaestinu godina kad sam krajem tog leta, pred rat, bio u planini sa stadom. Čuvao sam trista dvadeset i dva grla. Za svako sam znao od kojeg je domaćina. Sve vreme je bilo mirno i lepo vreme. Nijednom nije zagrmelo. Doduše, nekoliko puta bi pala kiša u toku noću, ali samo da osveži livade i ujutru rasprospe šareni ćilim poljskog cveća. Sećam se da trava nikad nije bila zelenija i sočnija nego nakon tog vrelog leta.

Jedne lepe zvezdane večeri, sedim ti ja ispred bačije i uz vatricu deljem šljivu za frulu. Malo mezim stari ovčiji sir, malo ga zalivam rakijom, a ostalo vreme pevušim dok isprobavam instrument. Tad se uvek zagledam u zvezdana jata, pa im odsviram poneku melodiju. Ne zvuči to isprva dobro, niti može. Pomalo proširujem rupice kako bih ubo pravi ton, inače ako ne pazim, mogu da je bacim. Ovce se u toru već primirile, pa se ni jaganjci više ne čuju da dozivaju svoje majke. Sve oko mene već dubokim snom spava, samo ja vilenim i upijam lepotu oko sebe.

Odjednom, u daljini ugledah kao da tri svica lebde iznad zemlje. Možda bih u to još i poverovao da nije bio početak septembra, kad svitaca više nema. Tri fenjera su mi se polako približavala. Potrajalo je dobrih pola sata pre no što sam ugledao i tri ljudske figure koje su ih nosile.

„Dobro veče, domaćine“, reče zadihano prvi pristigli.

„Da je dobro i vama“, uzvratih im. „Kojim poslom ovako kasno, ljudi? Mogli ste polomiti noge u kršu ili skliznuti u Suvaju.“

„Ne može biti dobrim poslom, domaćine, samo neodložnim i hitnim“, reče isti čovek, pa mignu ostalima da spuste neke velike prazne torbe i ruksake s leđa.

Posedali su oko moje vatre, pa sam mogao da im vidim lica. Nisam ih sretao po selima, a po oblačenju bih rekao da su iz grada, iako su na sebi imali lovačku odeću. Suviše finu za nekog iz sela. Primetio sam kako uredne brade i brkove imaju. Kad su poskidali kape i obrisali znoj s lica, video sam im lepo zalizanu kosu i negovane ruke.

„Šta može biti toliko hitno da se lomatate po mraku?“, pitam ih ja.

„Jesi li ti pastir Pera, onaj koga je pokojni Mile učio?“

„Jesam. Vi ste ga poznavali?“

„Sarađivali smo više puta u prošlosti“, reče isti, dok me druga dvojica ukipljeno gledaju i ne trepću.

„Ako mi kažete imena, možda vas se setim“, rekoh osećajući se odjednom pomalo neprijatno jer su mi njihova lica potpuno nepoznata.

„Ko smo i šta smo, nije ni važno, Pero“, odmahnu mi ovaj rukom. „Iz velikog grada dolazimo, a Mile nam je pomagao u našoj potrazi.“

Osmotrih svu trojicu ponaosob. Lica im mrtva ozbiljna, bezizrazna. Sede kô ukopani, pa ni da mrdnu, ni da beknu.

„U kakvoj potrazi? Nije mi to pričao“, sumnjičavo ću ja.

„Naravno da nije, i tebe bismo zamolili da nikome ne pričaš.“

„Kako ste me našli ovde? Ko vam je rekao gde sam?“

„E bre, Pero, baš si ljubopitljiv“, reče on meni bez smeška. „Zar je važno ko nam je rekao gde si? Važno je samo da ti nama učiniš jednu uslugu, za koju ćemo ti izdašno platiti.“

„Kakvu uslugu, ljudi, možete tražiti od jednog neukog pastira?“

„Ono što samo ti možeš znati, Pero“, reče isti dok me ostali zanemelo gledaju. „Tražimo određene zmije.“

„Zmije?“, iznenadih se. „Jeste li neki zmijari ili im cedite otrove?“

Pogledam i u drugu dvojicu, ali oni ne daju znake da su živi. Zablejali se u mene, pa mi prosto neprijatno da ukrstim poglede s njima.

„Samo tražimo neke zmije“, ponovi prvi. „Treba nam jedna bela vračarnica i jedna ljeskovna. Ako te čiča Mile naučio zanatu, onda znaš gde ove guje možemo naći.“

„A vidim da se i vi razumete u svoj posao“, ozbiljno ću sad i ja, jer vidim da ova gospoda nisu obični gradski kicoši. „Zmija koja se ubije oko Panađura ima posebnu mađijsku moć.“

„Eto, prijatelji, rekoh vam da će nam Pera pomoći, a vi zapeli pa kukate kako je sve propalo bez Mileta!“

Druga dvojica samo nêmo klimnuše glavama i nastaviše da me netremice gledaju i odmeravaju.

„Dakle, Pero, ti znaš gde možemo naći te dve vrste zmija?“

„Kako ne bih znao, kod Velikog kamena“, odvratih.

„Odlično“, reče on mirnim glasom. „Moramo krenuti ujutru rano, pre sunčeva izlaska. Da ih utepamo pre no što ugledaju prvo svetlo, inače nam ništa ne vrede.“

„Kako vi kažete, ljudi“, snebivljivo ću ja.

„Slobodno ti, Pero, idi na počinak“, reče mi neznanac. „Mi ćemo ti održavati vatru i prenoćiti kraj nje.“

„Imate i vi vremena da odspavate malo“, rekoh im ja. „Veliki kamen je na samo pola sata odavde.“

„Neka, samo se ti odmori, ne brini za nas.“

Ostavih ih za vatrom, pa se povukoh u bačiju. Od pokojnog Mileta sam svašta naučio o zmijama i lekovitim travama, kao i o melemima, ali nikad nisam voleo da se petljam s gujama. Ja sam ti se specijalizovao, kako vi to sad kažete, za čajeve i meleme od trava. Znao sam da se ljudi leče zmijama uglavnom vračanjem, bilo da im jedu srca, bilo da ih raseku po dužini, pa se bolesnik provlači kroz rupu. Čiča Mile mi je pričao da su ljudi pred odlazak u prvi veliki rat običavali da zašiju u tkanice osušenu glavu zmije i šapu besnog psa. Tako se sticala divlja snaga potrebna za boj i ubijanje u ratu. No, kao što rekoh, nikad nisam voleo da se petljam sa zmijama, trave su mi milije. Dotad nisam sretao gospodu iz gradova, pa sam se zapitao da li su svi ovako uštogljeni i ćutljivi. Beše mi neobično što takvi kicoši dolaze da traže zmije oko Panađura, a to je nešto što retko ko zna, osim ako se bavi vradžbinama ili lečenjem.

Aleksandar Tešić