Uspavanke


uspavanke

Pojam dečije pesme suštinski obuhvata širok spektar poetskih tvorevina kakve su poznate svim narodima sveta, tako da sama uspavanka predstavlja samo jednu podvrstu ove kompleksne, ali proučavaocima narodne religije, kulture i tradicije uglavnom nedovoljno interesante oblasti porodičnog života i verovanja.

Za razliku od tradicionalne uspavanke, koja predstavlja obrednu lirsku pesmu izrazitog magijskog karaktera, savremene uspavanke, u skladu sa opštim trendovima sekularizacije i racionalizacije svakodnevice, teže da u centar interesovanja smeste uspostavljanje emotivne bliskosti između majke i deteta čiji je psihofizički razvoj na prvom mestu. Na taj način, one predstavljaju jednu sasvim novu usmenu formu u velikoj meri nekonzistentnu sa tradicionalnom narodnom uspavankom, kojoj nije jedini cilj da prizove san i tako omogući detetu da mirno raste i napreduje. Zapravo, tradicionalna uspavanka je ritualna pesma, takoreći bajalica, u kojoj se na zaprepašćujuće prirodan način prepliću iskonske ideje o mraku i jutru, dobru i zlu, smeštene u kolektivno nesvesno, kao i želje i potrebe određene zajednice čiji je dete rođenjem postalo član i lična majčina osećanja. Majčina „privatna“ ljubav i briga, verovatno je jedini element savremene uspavanke koji je opstao iz ranijih vremena

Racionalizacija uspavanke u potpunosti menja odgovor na pitanje zašto se uspavanka peva. Namera tradicionalne, kao i moderne uspavanke da uspava dete nije sporna. Svim društvima je poznata činjenica da zdrav san predstavlja vitalnu potrebu deteta, a neka istraživanja su pokazala da odojče samo „padanje u san“ doživljava, usled stepena razvijenosti nervnog sistema, kao napuštanje stvarnosti, opasan gubitak veze sa vremenom i mestom življenja. U tom smislu, od suštinske je važnosti da majka, koja sa detetom ima najprisniji kontakt i najdublju emotivnu povezanost obezbedi detetu da spokojno i bezbedno utone u san. Shodno tome, intonacija, melodija (karakteristično silazna, često tugaljiva ili duboko setna, usled majčinog straha i strepnje za detetovu budućnost), taktičnost (pesme najčešće zasnovane na dvodelnom taktu), sadržaj i emotivni naboj pri pevanju uspavanke podređeni su detetovom snu uvek, čak i kada se kao uspavanka peva pesma koja to zapravo nije. Uspavanku peva majka, vrlo retko sestra, kao majčina zamenica i to najčešće muškom detetu, premda su zapisane i uspavanke u kojima se samo spominje „čedo“, dakle, dete rodno neodređeno.
Međutim, pored svega navedenog, obredni element usmene uspavanke takođe je i njen neotuđivi deo, očigledan i pri letimičnom pregledu najpoznatijih narodnih uspavanki.

Ljulju sine, san te prevario,
Ljulju sine, u šikali beši.
Duško mi se u gori rodio,
U gorici đe se legu vuci.
Vučica mu i babica bila,
b’jela vila ml’jekom zadojila.

Ili:

Buji, paji, čedo materino,
uspavaj se u šimšir-besici.
Besa ti je na moru kovana,
kovale je do tri kujunđije.
Jedan kuje, drugi pozlaćuje,
treći meće od zlata jabuku.
San u besu, a nesan pod besu,
Nesanka ti voda odnijela.

Ili:

Vučica ti pupak otkinula
a pčelica medom zadojila.
Bjela vila zlatu baba bila
u svilene pelene povila.
Muškijem te opasala pasom
dala zlatu kapu vučetinu
vučju kapu i od orla krilo…

Ovim nerealnim slikama detinjeg rođenja majka teži da i sebe i dete izmesti iz svakodnevice i da detetu obezbedi moćnu onostranu zaštitu i takve zaštitnike. Ona tačno zna sa kojim bićima iz mističnih sfera (mračne tajanstvene gore ili daleke vode) sme da uspostavlja kontakt bajalicom i, praktično, da ih priziva i podseća na to da su zapravo u nekakvom srodstvu sa njenim detetom. Majka nikada ne komunicira sa bićima koja mogu direktno da ugroze dete, jer je očigledno nesigurna u to da bi mogla da ih umilostivi. Tako se, na primer, ne obraća dušama predaka ili neupokojenim dušama druge dece, već vilama i vukovima, stvorenjima koja nemaju interes da naude detetu. Ako ih majka uveri da je dete zapravo rođeno kod njih, ono im postaje drago i blisko, te ova bića dobijaju i motiv da paze na njega tu, gde vrebaju mnoge domaće opasnosti i potencijalno opasni domaći duhovi. Zanimljivo je i to da se u uspavankama najčešće spominju šuma i voda, inače mesta na kojima nije poželjno biti u noćno doba, kao i vile i vukovi, stvorenja sa kojima pošten i kršten svet načelno ne komunicira.
Dakle, tu su uočljiva dva nivoa drugosti. Prvi je onaj koji nastanjuju duše preminulih, noćni demoni koji tumaraju oko taraba, milosnice, nekrštenci, vampiri. Majčini strahovi nisu samo racionalni – noć je opasno vreme i odsustvo sna u periodu kada su otvorene kapije svetova može po dete biti kobno. Kako bi uspela da zaštiti svoje dete, majka mora da traži pomoć moćnijih, opasnijih stvorenja. Zato priziva i pominje one koji obitavaju u okviru drugog stepena drugosti i koji nemaju gotovo nikakve odnose sa svetom čoveka jer ne potiču iz njega i ne pripadaju mu. No, ako je, kako majka u uspavanci opisuje, samo rođenje njenog deteta bilo posebno, atipično i prožeto mitskom simbolikom, tada su i inače zabranjene ili opasne zone njenom detetu bliske, te su mu i moćna bića iz narodnih verovanja naklonjena, kao sličnom sebi. Isticanjem posebnosti rođenja majka u stvari ubeđuje nadljudske sile da njeno čedo nije sasvim obično dete i da ima pravo na njihovu zaštitu jer je posebno. Logično, na to se nadovezuje i drugi česti element narodnih uspavanki – majčino predviđanje, odnosno zamišljanje idealne detetove budućnosti. Majka ubrzava vremenski ciklus i već opisuje svoje čedo kao junaka ili ženika. To je ispravno zapazio i Mihail Ljermontov kada je pisao svoju „Kozačku uspavanku“:

…Kozak ćeš se majci zvati,
junak ćeš mi biti,
ja ću poći da te pratim
mahnućeš mi i ti.
Koliko će suza vrelih
potom da mi line,
spavaj, anđele moj beli,
buji, paji, sine.
Uvenuću sva od tuge
do kraja tog rata.
Moliću se dane duge
a noću da gatam.“

U srpskoj narodnoj uspavanci, majka svog sina već vidi kao mladića i pesmom od njega tera nepoželjne udavače:

Prođ se, divo, Jova moga
mnoge su ga mome brale,
ma ga njesu odabrale.
Za Jovu je šćer u cara
Jovu slična i prilična.

Bajanju o budućnosti i prizivanju moćnih zaštitnika treba dodati i često metaforično opisivanje sna. San se doživljava kao osoba, on dete ljubi ili vodi za ruku. Njegov je oponent nesan, nejasna mračna individua koja teži da dete rasplače, razboli ili oslabi. Nesan se, kao urok, tera u goru i u vodu, a sa druge strane, dete potiče otuda. Očigledno, majka iz bezbedne kolevke i sna, svojim bajanjem i iskonskom verom u magijsku moć reči, dete izmešta u kategoriju stranog, mračnog, opasnog, a sa njim i potencijalne domaće opasnosti, zato što tamo vladaju zakoni nekih drugih, moćnijih stvorenja, koja su već usvojila njeno dete. Vile, kao demoni ženskog pola, i same se neretko percipiraju kao majke (iako je o tome, čini mi se, malo pisano). U planinskim oblastima centralne Srbije sredinom prošlog veka bilo je rašireno verovanje da neobjašnjivo padanje u postelju, najčešće žena, predstavlja kaznu za osobu koja nepažnjom, hodajući šumom, zapne nogom i prevrne vilinsku kolevku. Ima puno logike u tome da majka potraži zaštitu od druge, mnogo moćnije „žene“ kojoj su poznati majčinska briga i ljubav.

U tom kontekstu, čini se da uspavanka predstavlja hod po tankoj žici između majčine nežne, ljubavne potrebe i želje da dete spava ušuškano i bezbedno (otuda su uspavanke pune deminutiva, šuškanja, slatkih tonova i onomatopeja) i njene spoznaje o tome da sama svojim pevušenjem nije dovoljno moćna da ga zaštiti.

U skladu sa ovim zapažanjem, naglašavam svoje tek delimično slaganje sa zaključkom Ljiljane Pešikan – Ljuškanović, da je emotivnom angažovanošću i snagom povezanosti, toplinom i „magijom ljubavi“ tradicionalna uspavanka jasno različita i odvojiva od basmi i bajalica, uopšte ritualnih pesama, te da ta „naglašena neritualna toplina“ usmenu uspavanku približava duhu moderne pesme za decu. Nedić je tvrdio da uspavanka skriva majčinsku ljubav između stihova pesme – bajalice, te Ljiljana Pešikan – Ljuškanović zaključuje da „ vrednost i do danas neugasla estetska sugestivnost ove poezije počiva na stalnom preplitanju obredno – ritualnog sa iskonskom nežnošću i toplinom koju malo dete pobuđuje.“ Kako rekoh, sa ovim se slažem tek delimično jer ne smatram korisnim izdvajanje određenog elementa uspavanke (mislim na pomenutu neritualnu toplinu o kojoj ova autorka govori) kako bi se, kako ona čini, irelevantom učinila ranija kategorizacija prema kojoj je usmena narodna uspavanka svrstana u obredne pesme. Čini se da je, ukoliko nismo spremni da za uspavanke osmislimo neku posebnu vrstu ili žanr, njoj ipak mesto među porodičnim obrednim pesmama, premda se drastično, pre svega svojom emotivnošću, razlikuje od nekih drugih ritualnih formi i formula.
Ne smatram opravdanom potrebu da se uočavanjem ova dva bitna elementa usmene tradicionalne uspavanke ona sama definiše kao značajno drugačija od obredne pesme. Naprotiv, mislim da je svrsishodno napraviti distinkciju između tradicionalne i savremene uspavanke jer je majčina ljubav konstanta u svim pesmama koje se pevaju detetu ali ritualni element je ono što tradicionalnu, narodnu uspavanku čini tako složenom i posebnom formom. Danas se, kada je o uspavankama reč, najčešće naglašava njihova važnost za emotivni i psihički razvoj deteta. Majčin glas, toplina, ljubav izrečena tako da novorođenče može da je oseti i razume svakako predstavljaju savršen motiv za pevanje uspavanke u okolnostima i vremenima u kojima se više ne veruje u to da dete može, majčinim bdenjem i zalaganjem, dobiti zaštitu vila, vukova, orlova ili biti pošteđeno ukoliko se oko kuće vrzmaju nesan, nekrštenci, neupokojene duše, vampiri ili naprate.
Međutim, u atmosferi u kojoj se uspavanka najčešće peva ili šapuće, dakle, tokom noći, u tišini i potpunoj usredsređenosti majke na dete, a neretko i deteta na majku, u nemoj povezanosti i teško izrecivoj ljubavi, nije isključeno buđenje kolektivnih predstava, iskonskih strahova i zaboravljenih verovanja u pojedincu kome je u sekularizovanom svetu, u velikoj meri oslobođenom od verovanja u onostrano, i dalje potrebna zaštita. Iako je uspeo da se izbori sa nekim nedaćama i neznanjima koji su ga činili ranjivim, čovek i dalje prebiva u svetu kome nije gospodar, u svetu u kome nije sam, a to se najjasnije oseti onda kada mu je najviše stalo da ima vlast nad nečistim silama, bolestima i smrću i da zaštiti one koje voli.

Tajana Poterjahin – Antonović