VAMPIRI U SRBIJI – DEO TREĆI


PETAR BLAGOJEVIĆ, VAMPIR IZ KISILJEVA

(ili misterija carskog provizora Frombalda)

               Nastavak feljtona o istoriji sprskih vampira pišem u svetlu nekoliko novinskih čalanaka, koji su predhodnih desetak dana podgrejali ovu temu u našoj javnosti. Pojedine dnevne novine su na svojim stranama prenele priču o prvom svetskom vampiru, poreklom iz Srbije – Petru Blagojeviću. U pitanju je srpski seljak s početka osamnaestog veka, koji je ušao u svetsku literaturu kao prvi zabeleženi slučaj vampirske manifetacije. Veoma je važno da se o tome piše i priča u javnosti, jer je sama tema srpskih vampira nedovoljno poznata i ekploatisana.

                 Veruje se da je za razliku od vampirskog slučaja u Medveđi, kojim smo se bavili u predhodnim delovima ove feljtona, slučaj vampira Blagojevića znatno  jasniji i bolje opisan tako da, vezano za njega, ne bi trebalo da imamo neka nova gledišta. Oh, kakva predrasuda.

               U želji da dostojno odgovorim izazovu koji je pred mene stavio urednik Omaje, pokušao sam da uradim jedno ponovno sagledavanje slučaja Petra Blagojevića, i bio sam prijatno iznenađen količinom podataka i novih informacija koje su nekako same dolazale i pojavljivale se pred mojim očima. Baveći se ovim slučajem, koji u našoj tradicionalnoj (onoliko koliko se zna) i popularnoj kulturi slovi za opšte mesto, primetio sam izvestan broj pitanja na koja tek treba dati odgovor. Kao neko ko se godinama bavi ovom temom, potrudiću se da na ta pitanja i odgovorim.

                  Beč, 21. jul 1725. godine, u Wienerischen Diarium-u (iliti Bečkom Dnevniku) osvanuo je članak koji nije imao posebno interesantan naslov: „Kopija jednog spisa iz Gradiškog distrikta u Mađarskoj“. Međutim, ono što je usledilo nakon naslova, verujem da je bilo prilično šokantno za prosečnog bečkog čitaoca, nenaviknutog na ovu vrstu senzacionalizma:

„Deset nedelja posle smrti podanika po imenu Petar Blagojević, nastanjenog u selu Kisiljevo u Ramskoj oblasti i sahranjenog u skladu sa srpskim običajima, ispostavilo se da je u istom mestu za sedam dana umrlo još devet osoba, što starijih što mlađih, i to nakon dvadesetčetvoročasovne bolesti. Svi oni su izjavili još za života, istina na samrtnoj postelji, da im je gorepomenuti Blagojević, koji je preminuo deset nedelja ranije, dolazio u san, spuštao se na njih i davio ih, pa su morali da pokleknu pred ovim duhom. Ostali podanici su bili veoma uznemireni, čemu je posebno doprinela činjenica da je žena pokojnog Blagojevića izjavila da se njen suprug vratio i tražio opanke ili cipele, a da je onda napustio Kisiljevo i otišao u drugo selo. Pošto se ovakvi ljudi (koje oni nazivaju vampirima) mogu prepoznati po različitim znacima, kao što su telo koje se ne raspada, boja kože; kosa, brada i nokti koji i dalje rastu, podanici su jednoglasno odlučili da otvore grob Petra Blagojevića, i da provere da li se na njegovom telu mogu videti gorepomenuti znaci.

U tom cilju došli su kod mene i zatražili, nakon što su me informisali o ovom slučaju, da zajedno sa lokalnim popom, ili parohijskim sveštenikom, prisustvujem pregledu grobnice. Iako sam se u prvom trenutku usprotivio, rekavši im da bi najpre trebalo savesno i ponizno obavestiti cenjenu Upravu i sačekati njeno uzvišeno mišljenje, oni se nisu uopšte sa tim složili, nego su mi samo kratko odgovorili da ja mogu da postupim kako želim, ali da će oni, ako to ne bude u skladu sa njihovim običajima, morati da napuste svoja ognjišta i domove jer zloduh, dok stigne milostivi odgovor iz Beograda, može da uništi celo selo, što se već dešavalo u turska vremena, a oni to ne žele da čekaju.

Pošto ni lepim rečima ni pretnjama nisam mogao da odvratim ove ljude od odluke koju su doneli, otišao sam zajedno sa gradištanskim sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa koji je delimično otpao, bilo u potpunosti očuvano. Kosa i brada, pa čak i novi nokti (stari su otpali) nastavili su i dalje da rastu; stara koža beličaste boje bila je zguljena, a ispod nje se stvarala nova. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava. Ukratko, bili su prisutni svi gorepomenuti pokazatelji koje takvi ljudi imaju. Kada smo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca, nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci (koje bih uz dužno poštovanje prećutao). Konačno, u skladu sa njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo in hoc casu do pepela, o čemu izveštavam najvišu hvale vrednu Upravu i istovremeno bih se usudio da zatražim, ako je u ovom slučaju učinjen neki propust, da se on ne pripiše meni nego rulji koja je bila obuzeta strahom.“

Frombald,

carski načelnik Gradištanske oblasti (1725)

          Ovakva vest nije prošla nezapaženo u visokim bečkim vladarskim krugovima, jer je već posle 4 dana, 25. jula Dvorski ratni savet doneo odluku da se po ovom pitanju mora sprovesti istraga, pa je naloženo tadašnjem namesniku Kraljevstva Srbije, princu Aleksandru Virtemberškom, da lično istraži ovaj neobičan slučaj. Šta se sa tim dešavalo ne možemo tvrditi sa sigurnošću, jer istražavivači koji su posetili bečke arhive tvrde da u istom arhivu postoji trag da je Virtemberški pod datumom 2. avgusta 1725. podneo svoj izveštaj, ali da tog izveštaja tamo nema, i da je crvenim znakom iks obeležen kraj dalje istrage.

          Veoma uzbudljiva situacija Pismo koje je nekako stiglo do tadašnjih medija dovelo je do rekacije najviše instance, koja je tražila dalju istragu od nadležnih. Do istrage je došlo ali su rezultati netali bez traga.

         Ono što istraživači bečkih arhiva ističu u svojim radovima, jeste jedno veliko čuđenje vezano za mesto na kome se nalazi Fromaldovo pismo u arhivu. Umesto da bude zajedno sa drugim aktima komorne arhive, ono se nalazi u delu koji se odnosi na dokumenta koja se tiču međusobnih austro-turskih odnosa. Situacija se malo komplikuje. Poznato je da su pedantni i praktični Austrijanci vrlo držali do sistematizacije svojih arhiva, te stoga i čudi jedno ovakvo kršenje strogo uspostavljenih pravila. Ono što se istraživačima nametnulo kao pretpostavka jeste eventualno ogrešenje carskog provizora Frombalda o hijerarhiju. Umesto da svoj izveštaj pošalje svojim nadređenima u Beograd, iz nekog razloga izveštaj je poslat pravo u Beč. Odmah nakon toga je mogla da se rasplete priča o provinciskom činovniku koji je tim svojim potezom hteo da dobije parče slave, tako što je sem bečkih upravnih organa obavestio i medije. Dokaz za ovakve pretpostavke daje nam i sam Frombald, oslovivši kao primaoca pismahvale vrednu upravu u Beču, umesto one u Beogradu kojoj je bio direktno podređen.

Koji mu je bio motiv da na jedan najgrublji način prekrši svoja ovlašćenja? Šta stoji iza njegove odluke da iz neke srpske nedođije piše pravo u Beč? Ni sam ne znam koliko sam puta pročitao Frombaldovo pismo. Znajući iz literature kako su se ponašali carski provizori u Kraljevini Srbiji (1718-1739), gde na više mesta možemo videti da njihov zulum nad srpskim stanovmištvom nije zaostajao za turskim, veoma čudi ton kojim je ovo pismo napisano.

          Naš Provizor Frombald kreće da opisuje slučaj koji se desio, daje geografsko određenje, opisuje okolnosti smrti podanika Petra Blagojevića, a onda počinje sa opisima interakcije sa lokalnim Srbima koji su više nego uznemireni događajima, ne ponašaju se kao smerni podanici, već postavljaju uslove i prete svojom selidbom. Provizor, umesto da sa lakoćom umiri podanike pristane da im izađe u susret i da sa Gradištanskim sveštenikom prisustvuje nečemu što je na njega, kao svedoka, ostavilo dubok utisak. Ne samo u smislu strave koju je doživeo, već kao i bojazni da svojim delom nije možda narušio neki ustaljeni poredak delovanja. Ovo se vidi iz toga što traži da se u tom slučaju krivica ne pripisuje njemu već neukoj rulji, koja je je bila polu-luda od straha i koju nije uspeo da kontroliše.

         Veoma je interesantan i izbor carskog provizora Frombalda kao instance kojoj se stanovnici Kisiljeva u datom trenutku i obraćaju. Nizgled, čini se da je sve u redu, ali ipak nije. Kisiljevo je po austrijskoj admistrativnoj podeli pripadalo Ramskom distriktu, kojim je upravljao komandant tvrđave Ram na Dunavu. Ipak, Gradište je bliže a i Kisiljevo je bilo komorno selo, bez vojne posade pa su se seljani obratili civilnom administratoru pre nego vojnom. Moguće je da zbog hitnosti situacije meštani nisu imali vremena da biraju mnogo po administrativnim instancama, već se najvećom brzinom obraćaju onom ko im je u datom tenutku najbliži.

         Frombald se pred ruljom lomi, pristaje na zahtev da se ode do groblja, odlazi u društvu sveštenika, što opet celoj priči daje jedan interesantan pečat, budući da srpska crkva zabranjuje takvu praksu. Ekshumaciju i prizor koji je zatekao opisuje podrobno sa svim detaljima, a ta slika čini da on u trenutku čuđenja i straha, pravi neobjašnjivu grešku i preskače svoje direktne nadređene u Beogradu, obraćajući se Beču.

         Zna Frombald da je došao u nekakvu neobičnu zemlju, sa interesantnim ali nepoznatim i gotovo paganskim običajima, ali još bolje od toga zna kako treba da postupi. Praksa je da na lice mesta izađu doktori, da istraže tela pokojnika i da se uradi obdukcija. Uostalom, tako se radilo kasnije i u Medveđi, tako se radilo kasnije i širom Banata. Zašto on donosi odluku da sam istraži ovaj slučaj?

           Moguće da je Fombald znao nešto što ni do danas nije odgonetnuto. Nešto što se dešavalo upravo tih dana i meseci, kada se deo novoosvojene teritorije Srbije već uveliko pretvarao u zapadnjačku provinciju, sa baroknim Beogradom kao centrom. Šta ako su i princ Karlo Aleksandar i austrijski vojni hirurzi, kao i čitava vojna uprava iz Beograda, upravo tih dana bili preokupriani nekom drugom vampirskom epidemijom koja se dešavala negde u Srbiji?

         Znajući da je prepušten sam sebi i da ne može da računa na pomoć iz Beograda, on preuzima odgovornost, pa kako bude.

          Zapravo najveći problem vampirskog slučaja u Kisiljevu predstavlja utvrđivanje tačnog datuma dešavanja. Pomenuta je samo prva polovina 1725. godine, kao i kasniji datum objavljivanja u ”Bečkom dnevniku”, odn 21. jul. Međutim, posle dužeg vremena i prilične upornosti uspeli smo da kod jednog istraživača pronađemo odgovor na pitanje kada je tačno Frombald boravio u Kisiljevu? Radilo  se o 6. aprilu 1725.

Zamolio bih čitaoce da budu strpljivi. Upamtite datum, jer nas u sledećem nastavku očekuje objašnjenje čitave zaleđine slučaja Petra Blagojevića, carskog provizora Frombalda, kao i još jedan delić slagalice poznate kao – VAMPIRI U SRBIJI.

IVAN NEŠIĆ

istoričar

 Ivan Nesić je rodjen u Medvedji kod Trstenika 1976. godine, gde zavrsava osnovnu skolu. Gimnaziju je završio u Trsteniku, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Prištini. Od 1999. godine predaje u osnovnoj školi u Medvedji, a od 2013 i u trsteničkoj Gimnaziji.

 

Godine 2008. dobija prva saznanaja o vampirskim desavanjima u svom selu, vezana za prvu polovinu 18. veka, kada krece da ozbiljnije proučava ovu tematiku.