Vile


Dok su vile odale po svetu bila su bolja vremena nego sad što su. Beše prava blagodet i sreća, rodna polja i vinogradi, sve napredno i svega dosta…

Stari su znali šta vile vole, a šta ne mogu da podnose, pa su im ugađali. Znali su da mnogo vole gusle, da miluju i usrećuju onoga ko ume lepo guditi. Кad je nastao novi ljudski naraštaj, on je vile sve više vređao. Sve je više gudio baje i klanaret, pastiri su ceo dan oko vilinska stana nesnosno pištali u svoje piske. Vile najzad to više nisu mogle podnositi i – odoše za uvek. Sa njima i sreća narodu.

Dobro je po onaj kraj gde se vile zadržavaju, zato što ljudima pomažu i donose sreću. I danas su gdegod vile po gorama i vodama, ali od kako je došla na svet puška i druge makine, ne izlaze van.

vile-2A gospodarile su prostranstvima. Morima, jezerima, rekama, izvorima, šumama, pećinama, planinama, dolinama, ravnicama… Primorkinje, vodarkinje, jezerkinje, brodarice, nagorkinje, planinkinje, belogrlke, pešterkinje, oblakinje. U belim haljinama ili nage, gojne i snažne, dugačkih zlatorunih kosa koje pokrivaju čitavo telo, vitka i visoka stasa, provodile su svoj čudni život daleko od ljudi, na usamljenim mestima, u punoj slobodi. Mada su se sa smrtnima sretale i u mnoge odnose stupale, uvek su nad njima pokazivale i dokazivale svoju nadmoć. Po dobru ili po zlu. Кo je njima mio i prijatelj bio, video je mnogo dobra i sreće; vile bi ga mogle ozdraviti, obogatiti, pomoći u kući i polju, poučiti mnogom poslu; udovcu bi decu čuvale, pravom junaku u borbi pomagale, zaljubljenima kad u pomoć dozivaju priskočile.

Bile su pravične, ali i sasvim svirepe. Osetljive, ali i opake kad ih neko slučajno ili namerno uvredi. Neki su ljudi verovali da su vile po prirodi rđave, drugi da su po prirodi dobre i ne žele zla ljudima. Ipak, svi su znali – mogu da oproste i pomognu, da zapamte i kazne. Кo bi na njihovo kolo ili večeru nagazio; usudio se da ih u noge pogleda i primeti ono što ih ruži – konjska kopita ili kozje noge; osetio kako njihove divne, bujne kose zaudaraju, jer su volele uljima i drugim nekim mastima da ih mažu, pa se još tome začudio ili nasmejao; ako bi za njima tragao, posmatrao ih ili im se nekim čudom usprotivio – tome ne bi bilo leka.

Plahovite, kakve behu, mogle su se iz čistog mira naljutiti, a onda bi i pogled bio dovoljan da ustrele čoveka.

Sujetne, kakve behu, gledale su, ako bi koja devojka lepotom odskakala, da je na svaki način naruže kako ih ne bi nadmašila.

Zavidne, kakve behu, kažnjavale su one koji bi se drznuli da pevaju kroz njihove planine i još lepše od njih.

Rađane iz rose, na nekakvom čudnovatom drvetu odgajane, kao voćke ili cvetovi, hranjene medom, mlekom, maslom i mladim jaganjcima, u svake je bilo tri srca junačka. Snažne i jake, ničega se i nikoga nisu plašile. Volele su sve što je slobodno, razbludno i lepo – lepe ljude, lepu decu, igru, veselje, pesmu. A pevale su, kažu koji su čuli, tako milo i zanosno, da srce od miline boli i od tog časa više ne možeš slušati ljudskog glasa. Svojom pesmom mogle su potpuno da omaju i od čoveka rade šta hoće. Кraj voda, izvora, na stablima, u pećinama, pa čak i u oblacima behu vilinska saborišta, tu su one pevale i u kolu igrale do iznemoglosti. Vilinsko igrište moglo se, naročito na još nepokošenoj livadi, poznati. Na njemu je trava uvek zelena ili uvek utabana, a u sredini mesto gde je stajao gajdaš. Кatkad bi onoga ko slučajno nabasa na njihovo igrište izazivale na plesni dvoboj – ako bi ih uspeo da nadigra, pokoravale su mu se, obećavale i pružale pomoć u svakoj sreći i nesreći i počesto se sa njim se bratimile.

Ako bi vili kakvu dobrotu ili uslugu učinili, odmrsili im kosu kad se gde zaplete ili im načinili hlad dok spavaju, ljudi i žene zaista bi im postali bliski, sa njima prijateljevali, bratimili se i sestrimili.

Više od prijateljstva, želele su i ludovale vile za mladim i lepim ljudima. Toliko, da bi ponekada uhvatile i zarobile mladića, pa ga odnele u šumu ili u pećinu, živele i sa njim poroda imale.

Više od svega volele su da primame lepog, nevinog i čestitog momka, ali su takvu ljubav najbrižljivije krile i strogo naređivale svojim ljubavnicima da čine isto. Ovakvu, slobodnu ljubav cenile su iznad svega, a prema braku, koji lišava slobode osećale najveću odvratnost.

vile-1Vilu je mogao čovek da oženi samo nasilno, ako bi joj uspeo, dok se kupa ili kojom drugom prilikom, da ukrade krila i okrilje. Izgubivši tako svoju snagu i natprirodnu silu, ona bi postajala naizgled obična, kao i sve druge žene, a muž – njen gospodar. Naizgled samo, jer vila nikako običnom ženom ne može postati. Čim bi joj krila i okrilje oduzeli i tako je zarobili, postajala bi nevesela, gubila volju za životom i stalno čeznula za slobodom. Makar se prilagodila, radila, rađala i silno volela decu svoju, godinama i godinama mogla je da živi i živela bi sa jedinom željom – da se opet domogne svoje moći i ode za drugaricama. Prevarila bi na koji način muža da joj vrati ono što je oduzeo, pa kad se dokopa krila i okrilja, ništa je više nije sprečavalo da leti.

Deci svojoj vila, napustila ih ili ne, ostavlja od sebe u nasleđe. Muški vilinski potomci su najveći među junacima, najsnažniji među ljudima. Ženska deca najlepša. Ne samo svoju decu, nego koga god bi zadojila, darovala mu je vila nadljudsku snagu, sreću i radost u svemu.

Bili su ljudi sa vilama srodnici po mleku, pobratimi, posestrime. Mnogi je zvao majkom i pomajkom, a ona njega sinom i posinkom, pa su jedni drugima darovali ljubav, prijateljstvo, zaštitu i pomoć u svakoj nevolji.

Tako je bilo kada su žene mogle biti veštice i vile, kada su umele i smele da lete, kada su svetom hodali junaci, kada se znalo da prirodom ne gospodari čovek.

Vile nisu večne, mnoge pesme pominju smrt njihovu, ali nisu zato iščezle. Uplašile su se buke, struje, pušaka, novih makina. Možda i novih ljudi. Zato ne izlaze.
Ima i danas šuma, planinskih pećina, jama, izvora, jezera, reka, mora i oblaka, ali retko ko vile viđa, a još ih ređe traži. Možda će se same pojaviti. Кad svet opet bude bolji.

Ivana Vesić