Vukodlaci


vukodlaci

 

  1. U svakoj je crkvi na groblju trnov kolac (od crnoga trna) a da bi po potrebi proboli vukodlaka. Ako ti kane ciglo samo kap vukodlakove krvi, svakako ćeš se povukodlačiti, s toga treba na se navući goveđu kožu kad imaš probosti vukodlaka. Najbolje je znao zaklinjati vukodlake pop Marko iz Čičeva (kod Trebinja). On je i druge zakletve čitao iz svete knjige. U Cavtatu se puvukodlačio Vukota, te bi dolazio i k ženi, da je napastuje. Kad bi žena ostala zbabna (noseća) s vukodlakom, rodiće molo, što je samo krvuždina. Onoga su u Cavtatu zakleli, te ga osudili da je zagrađen ispod ploče u kući, te se čuje da tu tuče noćno čekićem, a po kući ne straši.

Pričao Ljubo Ljubić.

  1. Vidio mrca, poznao ga po novomu fesu na glavi. Niko mu nije verovao, a on, da bi uvjerio družinu, skinuo kapu s glave mrcu, pa mu nataknuo svoju. Uvjerio družinu, ali nikako nije mogao da skine onu kapu što je bila mrcu na glavi. Crvi mu se zakotili, po je valjalo da drži na glavi onu kapu do smrti.

Pričao Ljubo Ljubić.

  1. Umro sakristijan (crkovinar) i imenovali drugoga. Onaj pokojnik zazvonio u zvono u neznano doba noći i ostao onđe ispod zvona prekrštenih noga, a svako mu golemo oko kaonuti u tenjca. Otvorili greb, a onaj mrtvac stoji nauznak i uhvatio dva štuka. “Zar si ti Ivane?” Odmah ga proboli trnovim kocem.

Pričao Ljubo Ljubić.

  1. Stara Pavle iz Konavala zaputila se preko puklo podne a da obiđe brata na umoru. Peklo sunce, a Pavle se uklonila od sunca. Prikaže joj se visok čovjek, na ruci drži veliko bijelo platno. Pavle će mu: “Bog pomogao!” On se okosio: “Zahvali Bogu da si ga zazvala u pomoć! Inače bio bih te satro.” Nikako nije kazala što je viđela i što joj se dogodilo, sve se nećkala, a sutradan, kad je sunce ogranulo, sve je ispripoviđela. On je harao baštine, a kad su ga našli u grebu, onda su istom znali da čini potarice vukodlak. U grebu je bio kao naduvena mješina, pa su ga proboli trnovim kocem, da ne čini velike štete.

Pričao Mate Beusan, iz Dubrovnika.

  1. U Stonu će bogat muž ženi, kad se razbolio na smrt, da bi mu stavila u greb uza nj cekine, a imao ih izobilja. I on umre, a žena izvrši njegovu zadnju volju. To su doćukali susjedi i noćno će odvaliti ploču, da uzmu one sakete (kese) pune cekina. Kad ćeš ti viđeti vražjega posla: onaj pokojnik sjedi u grobu i broji novce, te će onim pustahijama: “Lupeži jedni, nećeti ni fendik (novčić), ovo je moje.” Utekli i umrli od straha.

Ivu Pećaru pričala starica u Dubrovniku.

Mačka da pređe preko mrca, zlo je i naopako: treći će dan doći duh u tijelo i na ono mjesto gđe je živio staniće se i strašiti kao lorko ili vukodlak.

Pričao Ljuba Ljubić

  1. Išao putnik iz Zadra do Splita, pa da će u Knin za poslom. U večer će do pazara u Splitu, kad mu se približio kočijaš, a uz kočiju mu upregnuta dva paripa, crna kao ugljen, jednaka. “Što hoćeš, prijatelju?” – “Hotio bih u Knin, umoran sam, idem da se založim.” I pođe da večera, a kočijaš ga čeka. “Hotio bih da se pospješi.” – “Možeš u Knin i poći i vrnut se u četir ure.” I on onako umoran sjede, kočija leti kao vetar, i eto ih u Knin u po ure. Iskrcao se u Knin, kad dućani zavoreni, ne može da obavi posao. Kočijaš će mu: “Mogu te čekati do ponoća, a drugo ne mogu, ako prođe ponoć, nije mi dopušteno. Ove crne konje što gledaš, jedno ti je pop Bijelić, a drugo je trgovac Jašara, te su se povukodlačili.” Sebe nije kazao. Onomu su putniku naježile kose i brže pobjegao, a kočije nestalo.

Pričao Ljubo Ljubić, čuo od Kotaranina.

  1. Đuro Kulaš, s Vojevića, kod Popova polja u Hercegovini, susrio se na Miholju krstu, kod Čepikuća, u primorju, s vukodlakom. Na vukodlaka je zapalio iz kubure, a u kuburi bila tri zrna pšenice, svijeće krilate i tri Marije. Vukodlak oprućio niza stranu, na njemu gori stupa (vlakno), a iza njega uždio žestok vihar, da sve polomi. Ako se vukodlak sastane s vukodlačicom, kazao Kulaš, sve će selo pomoriti, pa ih valja probosti trnovim kocem u Veliki petak.

Pričao pok. Đuro Kulaš, Hercegovac.

  1. U Brsečinama (u dubrovačkomu) su u Svetoj Ani (do XVI veka Sv. Petki) čuvali mrce, pa kad bi se kogod imao povukodlačiti, prirezali bi mu žile ispod koljena, da ga ne mogu ti drugovi (nenalići, sotone) napuhati. Jednom je mrtvac ležao u odru mrtačkomu, a bile su mu prirezane žile ispod koljena. Oko ponoća dva gubertaša crni kao pakao, dođu iza otara na odar mrtački, usprave mrca, pa će mu jedan zataknuti kantulu (puhalicu od trsti) u grlo. Puha i puha, ali zaludu, sve zaludu, sve izdušuje kaonuti što je prirezano ispod koljena. Kad im se dodijalo, bace ga u odar mrtački: “Mrcina si, ne valjaš, smrade smrdljivi!” Po tomu bi vazda prirezivali mrcu žile ispod koljena da ne satire čeljad po selu. Ovo su viđela i čula dva čuvara. u Brdarima (Brsečine) prije toga, čovjek se bio povukodlačio, pa bi dohodio u noći k ženi i ona ostala bremeća s vukodlakom, svojim mužem. Kad je došlo vrijeme, rodila žena molo, a to je veliki komad krvuždine.

Pričao mi pok. Pero Đivović, s Petrovih vrata.

  1. Ljubo Ljubić kaže da nije potreba probosti vukodlaka, jer on ima pravo da stoji na svome mjestu četrdeset dana, a onda da ga se može skondžurati (zakleti) svetim knjigama, da bude osuđen u pustinju, gđe kokot (pijevac) ne pjeva, gđe ni jedna huda stvar ne može nauditi.
  2. Jednom se oko Sinja oglasio vuk, i svak je mislio da je to baš pravi vuk, ali, malo iza toga, šumar, onako sakriven, spazio ženu da s vučijom (buretom) ide na vodu, a tu je plandovalo desetak ovaca. Obazrela se, da je niko ne gleda, uzela ono uže što je vezivala bure, obiđe oko ovaca užetom, vukla ga za sobom. Šumar to gledao i skamenio se od čuda. Sada se provaljala po travi, pretvorila se u vuka, naripila i poklala sve one ovce. Iza toga pretvori se iznova u ženu, uahvati vode u vučiju i zaputi se. Šumar se poteži i presrete joj put: “Zašto si, krvnice, ono uradila?” Na to ona izbulji oči na njega, te će: “Nikomu za živu glavu ne kazuj što si vidio.” I teško mu zaprijetila. Dok je bila živa, šumar nije smio da pisne o tome.

Jovica L. Perović, po pričanju Ive Strižepa.

  1. Pričao mi proto Obren Lazarević, rodom iz Boke Kotorske, da u Bokama čine grdnu štetu vjedogonje. Kad se navrane na jedno selo, unište ga i krupom i poplavom, nanesu mu hiljadu jada. Vjedogonje vode oblake oluje, pa ako propadne radnik, to su ga hitili vjedogonje. Svako zlo čine, pa se rđavu čovjeku kaže “pravi si vjedogonja.”
  2. U Brsečinama ne poznaju vjedogonje, ali se straše od legromanata, koja će obiti i satrti baštine gradom (krupom), pa kad se približuje meljba, kad grom tutnji, onda zvone u neznano doba noći: kaže se, da krste, da se razmetne baraška (oluja), a sretno je zvono na Svetom Đurđu, jer se krsti i razmetne se šampitara (oluja).
  3. Bio zločest čovjek u Veloj Luci i obršio. Došao bi k ženi u noći i zvao je da otvori vrata. Potezao bi pokrivač i proždro večeru što bi mu ostavila. Tako nekoliko puta. Ona ga je dobro poznala i s njim govorila. “Što ti fali (manjka), moj mužu?” On je strahovito jaukao i nije ništa odgovarao. Ženi se dodijalo, pa će parohu sve po istini. I dala nekoliko misa, paroh blagoslovio kuću, i nije se više objavio.

Pričao Antun Berković, iz Vele Luke.

  1. Vojnik otišao u rat, a na domu ostala sama samcata žena; čekala ga, a muž ne dolazio. Jadala se, a neka će joj baba, da uzme mrtvačku glavu, da je kuha i ohladi. Kad se ohladi, ako joj je živ muž, doći će na vrata, a ako je mrtav, prikazaće se na prozoru. Kad je hladila glavu, što se duho kuhala, oko ponoći eto joj na bijelu konju prema prozoru muža. Ona će mu: “Mužu moj, uljezi unutra!” – “Ne mogu, nego skupi svoje stvari, pa da krećemo.” Nije mogla drugo, nego pokupila po kući ono robe, uzjahala konju na sape, pa će da jezdi s njime kao vjetar. I mnogo su milja prešli, a on će da pjeva:

“Mjesečina divno sja,
Je li tebe, draga, strah,
Kad ti mrtav konja ja’?”

Tako su dojezdili do velika trnja, a u trnju golema jama. Mrtvac će onda ženi: “Siđi, ženo, u jamu, a ja ću ti dodavati ruho!” – “Siđi ti, mužu, a ja ću tebi ruho dodavati!” I tako je bilo. Dodavala, a u zadnje ostalo klupko pređe, pa mu dodala samo nit pređe, ona pak s cijelim klupkom pobjegla, te se odmotaje, a žena uz to bježi i odmotaje. Tako došla noću na njivu i uspela se na drvo, a da prespava. U to eto ti muža i našao je na drvetu. “Molim te, draga, sađi s drveta!” – “Ne mogu ti saći!” A muž će ljutito: “Moli, draga, Boga da su ovu njivu uzorala dva junca prva što su se od krave otelila, s toga ti ne mogu ništa učiniti!” U to se svanulo i ona bježala do vodenice, gđe je našla mrtva čovjeka, a kod mrca pijevac. Ona počne da mu mrvi kruh i da mu daje. Eto ti u to muža joj i zovne onoga mrtvoga: “Pobratime, otvori mi vrata vodenice!” U to se mrtac podigao, a pijetao zapjevao. I pane ti mrtac kaonuti mrtac, mrtvo puhalo, a tako pokušao dva tri puta. Na to će joj muž: “Moli Boga da je pijetao kakukurijekao, inače bi poginula!” Bilo udanjilo i žena došla doma, pa joj u strahu zadjela noga; ona mislila da je muž uhitio, te je poteže. Nije mogla, odmah se srušila mrtva.

Pričao Ivo Pećar, iz Vitaljine, a on slušao priču od Srbijanca u bolnici, kad je bio vojnik.

Vid Vuletić Vukasović (iz Prizrijevanja)