Nenad Smiljković


Nenad-SmiljkovicNenad Smiljković je rođen 1983. godine u Skoplju.

Nakon završetka vranjske gimnazije, diplomirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu, na odseku biologije sa ekologijom. Učestvovao je kao saradnik u izradi nekoliko naučnih radova iz biologije, vezanih za faunu i floru pčinjskog kraja, kroz brojna terenska istraživanja u kojima se upoznaje živopisnost krajnjeg juga Srbije. Nastavnik je biologije u osnovnoj školi. Živi u selu Buštranju, dvadesetak kilometara južno od Vranja.

Inspiraciju za povremeno pisanje kratke proze i ilustrovanje pronalazi u divljini koja sve više zahvata sela u odumiranju, ali gde još uvek egzistira mentalitet prosečnog čoveka koji prihvata prirodu takvom, začinivši je tradicionalnim shvatanjima, legendama, običajima i negovanjem istih do natprirodnih sfera što život oplemenjuje maštom u borbi od neizbežne prolaznosti.

Kroz umerenu dozu strave, sporadičnog sarkazma i labavog saspensa, nastoji da piše o relativnoj sadašnjosti, učmaloj u ruralnim, polupustim mestima na rubu nedovoljno istraženih, retko fiktivnih prostora, lišenih urbanog meteža i društvenog naboja gradske teskobe. Na sadašnjost utiču drevni uzroci koji se mogu kratko javiti da u ljudskom umu stvore šok koji um pripisuje natprirodnom. Piše o neobičnim entitetima koji vode život, provlačeći se ili parazitirajući neopaženo kroz prividnu sličnost sa organizmima koje je nauka već popisala, tako što materija koja je nekada imala životni oblik, zadržava neku vrstu memorije nakon smrti i biva ponovo upijena i ugrađena u tkiva novog života. Atavizam je čest motiv u njegovim neobjavljenim prozama, na ljude deluje nešto što ih spusta da hodaju na sve udove i gube humane osobine, a životinje dobiju inteligentni impuls da hodaju na dve noge i artikulišu svoj zov nalik ljudskom govoru u gluvo doba noći, kada su čula najnapregnutija a tišina najezivija. Suština autorovih pojedinih dela nije mizantropija, već sagledavanje čoveka kao trenutke karike u nesvrhovitom lancu evolucije koja ne daje čoveku da shvati duboku podsvest, gde tavore mnogi odgovori za kojima celoga života tragamo. U njegovim delima nepoznati oblici životne energije stanuju ispod vodenica, starih temelja, starih drveća, dolina, stena, uspostavljajući kontakt sa zadešenim životom, ali ga ne demonizuju, već zbune njegovu svest, odakle kreće strava i problematika prenošenja i poveravanja tog iskustva na skeptičnu zajednicu ili vlast koja nema metode niti zakonske aršine za sankcionisanje nejasnog. Do sada nije publikovao svoje eseje.

Dodatni podstrek za pisanjem vidi kroz čitanje dela odabranijih književnih velikana koji su se proslavili u svom žanru, poput H. F. Lavkrafta, A. Blekvuda, M. R. Džejmsa, B. Stokera, V. Igoa, E. Birsa, G. Mopasana, M. Glišića, ali i savremenijim domaćim piscima koji natprirodno umeju da  odmereno i majstorski smeste u realnost koje smo uobičajeno svesni.