Anđelko i oblaci


Pre nekoliko godina išao sam nećaki u Šabac na slavu. Na autobuskoj stanici ugledah jednog poznanika koji je bio sa mnom na vojnoj vežbi još 1954. godine. Pošto se upitasmo za zdravlje, upitah ga za Anđelka.

– Nije više među živima – reče mi, pa se zagleda u mene. – Znam zašto pitaš, – dodade. – I reći ću ti da sad retko koja godina prođe a da nas nevreme i led ne potuku.

Nismo imali više vremena za razgovor jer je njegov autobus polazio. Krenu i moj autobus, a ja počeh da razmišljam i prisećam se.

Te 1954, bio sam pozvan na vojnu vežbu u Šabac, a onda su vežbe trajale i po tri meseca. Bila je polovina jula. Sakupili su nas iz raznih mesta. Iz jednog sela podno Cera bila su njih trojica: ovaj moj poznanik Milan, drugi se zvao Dragan, a treći Anđelko. Taj je na prvi pogled delovao odbojno, nije voleo mnogo da priča, samo po potrebi.

Ja sam bio neka vrsta kurira, donosio sam poštu i delio je vojnicima. Jednoga dana dobi Anđelko sudski poziv, ja mu ga uručih. Na moje pitanje zbog čega ga traži sud, on samo odmahnu glavom. Kopkalo me je da saznam, pa se obratih Milanu.

– Ispričaću ti – reče, – samo te molim da on ne sazna, jer će da se ljuti.

Dadoh tvrdu reč.

– Pa eto, – poče on, – tužila ga partijska organizacija.

– Zbog čega? – bio sam radoznalo, – pa Anđelko je veliki siromah, selo ga izdržava.

– A zbog čega? To je duga priča, – reče Milan, i poče: – NJegova kuća na kraju je sela, na zapadnoj strani. Rano je ostao bez oca. Nakon očeve smrti dobio je brata kome dadoše ime Tugomir, pošto mu je otac umro pre njegovog rođenja. Bilo mu je desetak godina, a bratu oko osam, kad im se majka udade. Ostadoše sa bakom koja se starala o njima. Imali su nešto svojih ovčica, a pokraj njih čuvali su i tuđe. Kod nas nema nikakve reke, malo ko zna plivati. U polju ima jedna ogromna rupčaga u kojoj se nakupi vode i do tri metra visine. Jednoga dana čuvali su ovce u blizini. Brat mu Tugomir stalno se vrzmao oko nje, te se nekako omače i upade. Naglo je potonuo. Anđelko je počeo da zapomaže, ali nigde nikoga nije bilo. Video je brata sklupčanog na dnu. Uskoči on da ga izvuče, iako nije znao da pliva. Meni je kasnije tvrdio da je začuo nekakav glas: “Ne trebaš ti nama!” Kako se našao na obali nikad mu nije bilo jasno. Oko njega su bila tri čoveka kada se osvestio, naši seljaci koji su pošli da kose livadu. Kleli su se da njega nisu izvadili iz vode, samo Tugomira, i to čak sat kasnije, pošto su odsekli kuku od jedne grane i zakačili njegovo telo. Crkvena pravila ne dozvoljavaju da se utopljenik opoje, niti se može sahraniti u groblju. “Eto nam zla po selo”, govorili su starci i babe, “ne piše nam se dobro.” I stvarno, potuče led, sve u korenu. “To je Tugomir sa nečastivima naveo oblake na naše selo”, šaputale su babe i krstile se. Anđelko se povukao u sebe, tugovao je za bratom.

– Narednog leta zamolim ja Anđelka da mi pomogne da izvozimo stajsko đubre. Toga jutra bila je teška omorina. Kada smo krenuli sa trećim kolima, iza Cera pomaljali su se teški crni oblaci. Anđelko je bio uznemiren. Požurivao sam da što pre istovarimo, da bismo pobegli od nepogode, već se u daljini čula neprestana grmljavina. “Ne vodi ih ovamo, Tugomire”, reče Anđelko, skoči iz kola i potrča u pravcu te nepogode sa vilama u rukama. Vikao sam da se vrati, no on me nije slušao. Izgubio se u obližnjoj šumi.

– Ošinem konje da bih pobegao od nepogode. U blizini sela stadoh i pogledah u nebo i začudih se: oblaci se razdvojiše na dva dela kao da ih je neka nevidljiva ruka rascepila. Odoše levo i desno od našeg atara. Anđelko nije došao kući do samog sumraka. Odem ja da vidim šta je sa njim. Leži u krevetu sav izubijan, u modricama, i samo ćuti, a baka krpi njegove čakšire načisto iscepane, i priča sebi u bradu: “Ej, Tugomire, tugo naša, zar podiže ruku na brata!”

– Sutradan dočusmo da je susedno selo strašno potukao grad. Bolovao je tada Anđelko pet dana. I verovao mi ili ne, ima petnaest godina kako nas led nije potukao. On je pomagao svakome, a nikad nije tražio naknadu. Koliko mu ko da. A čim se iza planine pomole oblaci, on trči njima u susret, a posle odboluje nekoliko dana. I reši selo da u jesen prikupi ko šta može da da, a on nikada nije uzimao više nego koliko da preživi.

Dobi on petnaest dana zatvora, navodno zbog obmanjivanja ljudi. Trebalo je da odsluži posle vojne vežbe.

Nekoliko dana posle ovog razgovora stiže glas iz njihovog sela: vest da je grad uništio sve useve. Nije tamo bilo Anđelka da odagna oblake.

Milić Todorović