Avet na putu


Momčilo Prijović iz Valjeva ispričao nam je nedavno svoj neobični doživljaj koji, kako kaže, i da hoće da zaboravi, ne može.

Bilo je to u jesen 1990. godine. Tek što se vratio sa posla, javiše mu da je njegovom stricu Milutinu, u rodnoj Mionici, iznenada pozlilo, i da ne znaju hoće li živ zoru dočekati. Ne gubeći ni časa, Momčilo sede u auto i ode u Mionicu. Uskoro se ispostavilo da je panika bila bezrazložna i da je čiča Milutin, kome je čašica inače bila draga, toga dana jednostavno preterao u dozi, pa se, onako “mrtav pijan”, preturio sa stolice nasred dvorišta, a nesrećna strina Stanimirka, ne mogavši da ga probudi i verujući da joj je čoveka strefila kap, nadigla kuknjavu i okupila komšije. Stigla je i hitna pomoć, ali lekaru je odmah bilo jasno da to čiča samo tvrdo spava, pa su ga prebacili u krevet i dobro pokrili. Negde oko ponoći starac se probudi, čio i veseo, čudeći se tolikom narodu u vlastitoj kući. A onda, baš kao da je iz mrtvih ustao, žene iznesoše jelo i piće, te nastade slavlje i veselje.

Oko dva iza ponoći, Momčilo krenu za Valjevo. Snega još nije bilo, ali je duvao vetar i padala je ledena kiša. Put je znao napamet, ali vozio je polako jer je kolovoz bio klizav, a uz pečenje popio je i neku flašu piva. Međutim, negde na pola puta između Divaca i Valjeva kola iznenada stadoše. Pokušavao je da ih upali, zagledao pod haubu, sve je bilo uzalud. Golf, benzinac, star samo dve godine, na kojem nikakvu popravku nije imao, odjednom je sasvim otkazao. Gluvo doba, nigde nikoga. Samo vetar šušti kroz krošnje borova, a kiša pada, sitna i ledena. Momčilo umota glavu u šal, navuče kabanicu i krenu peške. Brzim hodom, računao je, eto ga za sat u Valjevu, a onda će rano ujutru pozvati kuma i sa njim doći po auto.

Ne seća se tačno koliko je puta prešao, kad mu se učini da ga neko prati. Zastane, okrene se, ali ne vidi nikoga. Pošto nije strašljiv čovek, put nastavi mirno, verujući da mu se samo učinilo. Ali, nije prešao ni sto koraka kad jasno začu šljapkanje čizama iza sebe. Opet se okrene i opet nigde nikoga. Mrkli mrak, izlokani put pun bara i vetar koji mu dosadnu i upornu kišu baca u lice. Osetio je kako ga podilazi jeza, pa još dublje zavuče glavu u kabanicu i ubrza korak. Ne prođe pet minuta, a on ugleda nepoznatog čoveka kako korača pored njega.

Momčilo se trže, nazva mu dobro veče, ali ovaj ništa ne odgovori, čak se i ne okrenu, već samo nastavi da hoda. Bio je visok, mršav, zagrnut dugačkim crnim kaputom. Lice mu se nije videlo od podignutog okovratnika, već samo gusta seda kosa. Momčilo se zapita odakle li je ovaj iskrsnuo, baš kao da je iznikao iz same zemlje. Ipak, ne reče ništa, već samo ubrza korak. Ali, što je on brže koračao, brže je koračao i neznanac. I dalje su hodali uporedo. Momčilo opet pokuša da zapodene razgovor, ali je onaj uporno ćutao. Išli su tako dobar deo puta. Nelagodnost, jeza i prvi put strah obuzeše Momčila. Po naravi prek, on naglo stade, okrete se i reče:

– Aman, čoveče, šta hoćeš? Idi svojim putem, šta si se za mene prilepio!

avet-na-putuNeznanac se odjednom izmače, kao da odskoči, i stade desetak koraka od Momčila. Tada on sa zaprepašćenjem vide da čovek nema lica, već da iz kaputa viri samo lobanja, obrasla gustom sedom kosom. Spodoba poče da se cereka nekakvim hrapavim i dubokim glasom, koji na pustom putu odjeknu još strašnije. Prilika se zatim nađe na suprotnoj strani, baš kao da preskoči Momčila. Ovaj se unezvereno okrete, a avet nastavi da se kikoće, jezivo i zastrašujuće.

Momčilo potrča putem koliko ga noge nose, ali je avet uvek bila ili pored njega ili ispred njega, ne prestajući da se cereka. Obuzet užasom, i sam je počeo da vrišti. Danas ne može da kaže koliko je ovo ganjanje trajalo, koliko je dugo pokušavao da pobegne. Čini mu se da je to trajalo beskonačno jer čovek izbezumljen od straha nema osećaj za vreme. Dok je trčao, sapleo se i pao. Odrao je dlan i podlakticu, pocepao kabanicu, izgubio šal. Nije primetio ni da mu krv curi, niti je od užasnoga straha i panike osećao bol. Avet je bila čas blizu čas daleko, čas ovde čas onde… U jednom trenutku snažno ju je gurnuo, a ona se vešto izvila i odskočila, kikoćući se još glasnije.

U neko doba Momčilo ugleda farove. Ne znajući još da li sanja, pojuri pravo ka automobilu koji mu je išao u susret i baci se na haubu. Šokirani vozač i još dvojica saputnika jedva u kola primiše izbezumljenog i krvavog čoveka koji je govorio nepovezano, preklinjući da ga spasu. Verujući da se radi o obračunu kriminalaca, ljudi ga sa strahom ubaciše u auto i pojuriše ka valjevskoj bolnici. Tamo su mu previli ruku i dali nešto za smirenje. Jedva se setio svoga imena, pa su mu ženu Zorku pozvali tek oko pet ujutro. A kada je stigla, muža nije prepoznala. Čovek koji je prethodnog dana iz kuće otišao zdrav, crne kose i veselog lica, sada je ličio na starca i bio potpuno sed.

Momčilo je u bolnici zadržan još nekoliko dana, uglavnom je ćutao i lekare molio da ga puste kući. Na njihovo pitanje šta mu se desilo ponavljao je da se ne seća.

– Odlučio sam da ćutim, jer da sam im ispričao šta mi se desilo strpali bi me u ludnicu – priča dalje Momčilo.

Njegov kum je po auto otišao istog dana. Golf je radio kao sat, a Zorka je pronašla muževljev šal nekoliko kilometara odatle, zakačen za žbunje.

Momčilo je potpuno siguran u to da one noći nije sanjao, niti mu se pričinjavalo. Spodoba je bila stvarna, jer ju je nekoliko puta dodirnuo. Ali, ko je to bio, ili bolje, šta je to bilo – ni danas, posle toliko godina, ne može da odgonetne. I to što mu se dogodilo ne može da zaboravi.

Njegova seda glava podseća ga svakodnevno na strašni susret i jezivu noć, krajem oktobra 1990. godine.

Aleksandra Gazivoda-Matulić