Avet


 

avetNe beše prošlo mnogo vremena otkad sam se udala, možda godinu ili dve, a tada nekako beše i zimsko doba. Izađem ja napolje, a ono sneg, vidno i mesečina kao da je svanuće. I samo što otvorih vrata i zakoračih na one prve stepenice, kad vidim ja ide neka avet putem, pa uđe u naš obor, pa na kapiju i ide pravo u avliju.

Sve mu je ljudsko – i noge, i ruke, i trup, samo glave nema. Usturim se ja nazad pa sednem na prag, a samo još sedam metara ima od kapije do mene. Zakukam iz sveg glasa. Istrčaše iz sobe čovek mi i dever, pa kako otvoriše vrata a ja preko glave skotrljam se pravo u kuću. Jedva me tu povratiše, sva sam drhtala. Nisam imala kad ni da ustanem sa praga. Njima nisam ništa pričala dok nije svanulo. A nije nam se to dobro ni završilo. Imala sam devera u vojsci, pa kad je došao kući počeo je da bulazni, da beži i da priča kako ga juri bolničarka i kako ga zove da ide sa njom. Dolazio je kući pocepanih rukava i košulje jer ga je, kaže, ona vukla, a on je nju psovao i branio se.

Jednom su tako vukli drva iz šume. Beše tu i moj čovek i puno ljudi što su nam mobili. A veče tek što je palo. Kad dever poče opet da viče:

– Eno je, eno je, opet me zove da idem sa njom!

– Pa gde je vidiš? – pitali su ga ljudi.

– Eno je na onom vrhu, silazi odozgo niz Smonice – i rukom pokazivaše na brdo iznad njih. Psovao je i svašta izgovarao na usta, mnogo pogrdnih reči.

– Eno je ide, sad će opet onom prečicom da izađe ovde pred mene da nas sretne!

Svi ti ljudi gledali su u pravcu koji im je on pokazivao rukom, ali niko od njih ništa nije video. A posle nije prošlo ni mnogo vremena a on se, veselnik, obesi.