Avetinjski konj


Zabeležio sam tri svedočanstva o susretima sa nečistim silama. Prve dve priče ispričao mi je oronuli starac iz Velike Kruševice, koga u selu svi znaju kao deda Antu. Evo njegovih priča:

Kad sam bio mladić, išao sam na zanat u Rekovac. Voleo sam posle završenog rada kod gazde da se malo zabavim. Znaš kako, ja mlad, voleo sam malo u kafanu sa društvom i tako to. Ostajao sam neki put do kasno, ali me nikad nije bilo strah. Koliko sam se puta vraćao u gluvo doba, pa ništa.

Jedared, beše već dockan, rešim da krenem kući, no me mrzelo da idem okolo drumom, nego odlučim da idem preko Drenjaka, pored kruševičkog groblja. Idem tako sam po mrklom mraku, jedva vidim putić, izađoh na brdo, pa ispod groblja krenem dole ka selu. Već sam prošao groblje i kad stigoh blizu reke, odjedared začujem kuknjavu. Zastanem pa slušam: Boga mi, neko kuka na sav glas, ali nekako jezivo, strah da te uhvati. Ko to može sad da kuka u nedoba, pitam se ja, i to ide niz reku odozgo od planine! Rešim da vidim ko je, pa požurim dole ka reci i sakrijem se iza vrzine. E, tad mi nije bilo svejedno. Gluvo doba, nigde ništa živo ne mrda, samo taj što se dere. Napregnem oči i zagledam se u mrak. I vidim čoveka, na ramenu mu motika, prođe blizu mene kukajući i ode dole niz potok. Da l’ je bio čovek ili nije ne znam, ali znam da niko pametan ne bi u gluvo doba išao iz planine derući se i kukajući kao nezdrav.

Drugi put, omrknem ja opet u Rekovcu, pa krenem u selo, ali ovaj put idem drumom. Kad sam već došao u selo, skrenem onde kod mosta, pa uz šljivare udarim putićem da pre stignem kući. Pada neka sitna prolešna kišica, al’ se ipak od mesečine dobro vidi. Zamislio sam se nešto, kad odjednom iz one visoke trave samo se nešto skrpeta na putić pored mene. Nešto veliko, crno, nekakva gomila. Ja se uplaših, pa stadoh. Gledam, šta ovo može da bude? Bi mi krivo što nisam poneo onaj moj pištolj. al’ ovo samo leži, ne mrda. Kao da je baš mene čekalo. Nisam mrdao ni ja, ali kad mi posle nekog vremena dosadi da stojim rešim da prođem pored ovog čuda pa kud puklo. Zagazim u rosnu travu pa okolo, polako, a sve gledam onu crnu gomilu, izađem gore na putić pa pravo kući.

Dragan Minić, mladić iz planinskog sela Dobroselice, ispričao mi je svoj doživljaj:

Bilo je proleće 1992. Ustao sam rano, oko dva sata, jer je trebalo da idem za kragujevac na pijac, da prodajem sir. Morao sam peške preko planine do sela Dulena, da tamo čekam autobus. Noć, svud tama, a ja peške kroz planinu. Kad sam došao kod Minićkih kuća, poče magla da se diže. Tu u stvari nema nijedne kuće, samo temelj nekad velike kuće u kojoj su živeli moji preci koji su pobegli pred Turcima iz Crne Gore. Zastanem tu da se odmorim jer sam nosio dve kofe pune sira. Učini mi se da me neko posmatra. Polako okrenem glavu na levo. Kad tamo, stoji lep, beo konj, neosedlan, samo mu šareno ćebe prebačeno preko leđa. Lepo sam ga video, obasjan nekom žućkastom mesečinom. Iz nozdrva mu kulja plavičasta para, meni liči na plamen. Gledao sam ga oko petnaest sekundi, a onda kao da mi neko reče da idem dalje. Zgrabim kofe i, ne okrećući se, nastavim put. Srećno sam stigao u Kragujevac. E, sad, da l’ mi je taj konj doneo sreću ili ne, ne znam, ali sir sam prodao dok si trepnuo okom, i prvim autobusom vratio se kući.

Boban Ljubas