Čas zec, čas priviđenje


Star sam pa više ne znam koja je to godina bila, samo znam da je bila lepo ponela, al, na Ivanjdan pobi grad da nije bilo ku’ruza ni česnica da se umesi, a o šljivama da i ne govorim, sav list je grad otreso. Na Lučindan krenuo ja na slavu kod mog prijatelja Dragomira Tomovića u Donju Crnaju, a kako u to vreme lovna sezona nije ni postojala, pušku sam nosio malo iz navike, a malo iz potrebe: da usput ubijem zeca ili fazana, da se deca malo omrse, jer te godine u celom selu niko svinjče za zimu nije imao čime uraniti – priča Sreten Jančetić iz Gornje Crnaje pod Maljenom. – Ni sto metara nisam prešao, a vidim ja na međi između moje i Drajine bašće, na ckladu, sedi zec i umiva se. A zec, da u životu većeg video nisam, ko jagnje, čini mi se. Baščar, mislim ja, kolko li si samo kupusa pojeo kad si takav, pa digoh pušku da nanišanim, a zec i dalje sedi, ne miče se. Ovog bar ne moram nositi u Crnaju, vratiću se kući pa ostaviti ženi da spremi deci ručak, da se i oni, jadnici, malo omrse, odavno i nisu. I tako u mislima podigoh pušku, nišanim, kad – na ckladu sedi devojčica u beloj rubinici i plače. Spustim ja pušku i opet pogledam: na ckladu – zec. A ja mlad-lud, opet podignem pušku pa nanišanim i kako pogledam na cklad – zeca nigde nema, nego devojčica sedi i plače. Opet ja spustim pušku i pogledam na cklad – na ckladu sedi zec. Podignem pušku i kako sam pogledao preko nišana a ona devojčica zaplaka pa lepo veli, nako kroz plač:

– Nemoj mene!

cas-zec-cas-prividjenje

Vratim se ja kući i ostavim pušku, pa krenem na slavu. Pogledam na onaj cklad gde je sedeo zec, ono nema ni zeca ni devojčice; prekrstim se pa nastavim dalje. Hvala Bogu, sve mi je dobro i zdravo bilo, niti sam odbolovao, ja, niti ko moj, al’ od tada nisam nikad nosio pušku sa sobom kad je crveno slovo. I išo sam u lov sve dok nije izašo onaj zakon da se u lov može ići samo nedeljom. I sad ja imam lovačku dozvolu, članarinu ne plaćam jer sam dve godine počasni lovac, ali u lov idem samo kad se desi da je lovni dan a nije ni nedelja ni praznik.

A opet, jedne godine pred rat – nastavlja Sreten po navici praveći pauzu kao da se priseća – poruči meni moja sestra Anđelija preko ljudi da dođem po njih, hoće čovek da je odbije. Ja ti odem kod brata, bili smo se izdelili tad, al’ on neće ni da čuje da je vratimo, i ja ti pođem sam po nju, ovuda, planinom. Sećam se, bila je licem Blažena Marija. Pred podne stigoh kod njih, a u avliju se skupio ceo komšiluk. Kako mene ljudi poznadoše, počeše se razmicati da prođem. Ja stadoh pa pitam jednog komišu, stariji je neki čovek bio:

– Je li, brate, šta je ovo bilo, nije valjda kakva nesreća?

A on ti meni veli:

– Vala, brate, i nije. Jutros Stanica digla graju, hoće da kupi seno, da ne pokisne, a praznik, niko na mobu nije hteo doći osim sirotog Muje, a i on došo da bi imo šta danas pojesti. Sadeno Mujo jedno seno i samo što je sišo i pogledo kako je sadenuo, veli da je na vrh sena video devojčicu da sedi, i reko Stanici šta je video. A ona ti priđe bliže da i sama vidi. U tom iz vedrog neba udari grom, zapali ono seno što je Mujo danas sadeno i na mesto ubi Stanicu.

– Pa gde vam je taj Mujo sad? – pitam ja njega, a on mi odgovori: – Eno ga u onoj njegovoj potleušci, trese se ko da su ga tri jovanjske groznice uvatile, daj Bože da siromah samo odboluje.

Nađem ti ja Anđu i zeta, porazgovaram sa njim, ali zet ni da čuje da se Anđa vrati u rod. Veli, nisam je ja ni terao, nego moja pokojna mati Stanica; šta je sve od nje pretrpela, ni Isus se na krstu nije toliko namučio. A ni Anđi se ne vraća, veli ostaće pa dokle može. Pređem ja preko puta i uđem Muji u kuću, a on, jadnik, leži pokriven nekom ponjavicom i drhti sav u groznici, ali poznade me pa mi ispriča isto što i onaj čovek. Ispričam ti ja Muji šta je sa mnom bilo na Lučindan, opišem mu dete, a on ti meni veli:

– Omrko a ne osvano ako isto tako video nisam!

Bolovo je Mujo devet nedelja, pa kad je usto iz kreveta i malo se oporavio dođe jedne nedelje sa mojim zetom kod mene i veli:

– E, vala, Sretene, da ti ne dođe i ne ispriča mi šta je s tobom bilo na Lučindan, umreh ja od straote.

Ma, svega ima pod ovom kapom nebeskom, – reče i Krstivoje, Sretenov stariji sin. – Ja godinama radim u prosveti, prvo sam radio kao nastavnik, a sada sam direktor jedne škole u Loznici, i već godinama sam lovac. Tu ljubav od oca sam nasledio. Prve sezone stvarno sam imao sreće, nijednom se nisam vratio prazne torbe, a to svakom lovcu početniku mnogo znači. Jedne nedelje, fazanima je bila prošla sezona i već smo valjda neke dve nedelje išli na zečeve. Krenuli mi po nekim kukuruzištima i strništima, podelili se na grupe po pet ljudi, pustili pse, ali ni jednog jedinog zeca nismo videli sve dok nije izgrejalo sunce. Kako izgreja sunce spazih ja da prema meni trči zec. Već je bio na nekih tridesetak metara, ja samo podigoh pušku i pritisnuh obarač, nisam ni nišanio. Odskoči zec od zemlje i poče da plače kao dete. Što kaže naš narod, pola sam smrti tad doživeo. Zar na pet kilometara od sela ja da ubijem dete?!

Skupiše se oko mene lovci, ja osećam da hladan znoj lije niz mene i samo drhtim. Ispričam im šta se desilo, oni pretresoše pola kilometara u krug, ali nigde ni zeca ni deteta. Ja se posle nekoliko minuta smirih, lovci počeše pričati o nečem sasvim devetom, i jedan od njih reče da mu se približava slava, ne sećam se koju je slavu spomenuo, i pozva nas da mu dođemo u goste. Kako je on izgovorio reč “slava” ja se trgnuh: setih se da tog dana moj otac Sreten u Crnoj Crnaji slavi svog svetog Jovana Milostivog, i da, otkad sam počeo da radim, nisam nijednom bio na slavi.

Pade mi na pamet da bih sad mogao otići, imao sam i tada auto, ali pomislih: zar da zbog jednog ručka pređem gotovo dvesta kilometara? I tako ne odoh.

U kući umeto porodice nađoh poruku da su u bolnici jer je mlađi sin slomio ruku. Krenem odmah u bolnicu da vidim šta se desilo, i samo što sam koraknuo na ulicu udari me neki auto. Proveo sam u komi osamnaest dana, a kad saberem sve svoje tadašnje ležanje u bolnici – prvi put sam iz kreveta ustao posle devet nedelja.

Da, striče, svega ima – reče Slaviša, sin Sretenovog mlađeg sina Manojla. – I ja sam lovac i čuo sam od ljudi priča i priča. Prošle godine, kad je počela sezona zečeva, jedno popodne krenusmo uz planinu. Svaki uhvatio po rt i dozivamo se praznim patronima, i to s vremena na vreme, da ne uznemirimo divljač. Kad, na jednom retkom proplančiću – srna, oslonila se prednjim nogama na bukov panj i doji lane! Vetar duva ka meni, nije me osetila, a meni đavo ne da mira, pomislih kako bih je lako odstrelio samo da je sezona, pa podigoh pušku da tobože nanišanim. Kad sam pogledao – imao sam šta i da vidim: nigde ni srne ni laneta, a na onom panju sedi žena u beloj haljini, raskopčala nekoliko prvih dugmadi na grudima i doji dete! Odmah sam se setio da je priviđenje, prekrstih se, očitah u sebi “Oče naš” i vratih se nazad, pa uz drugi rt požurim da stignem lovce.

Drugog dana, čim je svanulo, dođem ja dedi u sobu i ispričam mu šta sam video. Deda mi reče da sam sigurno privideo i da, ako mi se to još koji put u životu desi, nikako ne progovaram, nego da se samo prekrstim i zaobiđem to mesto. I da nipošto iz puške ne pucam na to.

Poče tada da priča Milan Ignjatović iz istog sela:

Ti si, Slaviša, dobro poznavao mog rođaka Živomira iz donjeg Taora na Medvedniku. NJegov deda bio je lovac, a puška mu je bila šesneskinja, ručni rad pokojnog Draje Cvetanovića iz Osečine. Prošle godine u Ulcinju sam sa jednim postarijim Crnogorcem iz Rovaca razgovarao i on mi reče da su oni bili najbolji puškari za Vreme Kraljevine Jugoslavije.

I reče mi taj Crnogorac, sećam se svake njegove reči:

– Kad ti oni pušku naprave, znaj, na Boga da nanišaniš slagati te neće!

Na Živomirovoj pušci cev je gotovo za pedalj duža nego na današnjim lovačkim puškama. Ne moraš da nišaniš, samo pružiš pušku, promašiti ne možeš i da hoćeš.

Prve nedelje u novembru 1991. kod Živomira bila je svadba. Drugi dan, u nedelju, čekamo da dođu prijatelji, a nekoliko komšija lovaca pošlo iz lova, pa, po običaju, svratili na doručak. I tako, uz piće, počesmo o oružju. Što kažu ljudi: svaki Cigan svoga konja hvali; u svakog lovca najbolja puška. A Živomir se nasmeja pa reče:

– Hajde da se opkladimo da iz moje puške niko od vas na zeca ne ume pucati!

Lovci prihvatiše, a jedan dečak iz komšiluka donese pitomog zeca. Nišane lovci, povuku obarač, lepo čuješ kako igla udari u kapislu, ali puška ne pukne. Okrenu pušku na drugu stranu – pukne ko grom. Tek, posle svih njih uze Živomir pušku u ruke, nanišani na zeca, povuče obarač – puška puče a jadni zečić samo se prevrte na travu. Pogleda on u lovce, sleže ramenima i odnese pušku u kuću.

Učini se meni da ga zadugo nema, pa pođem da vidim gde je. Kad, u kući, nađem Živomira, obesio pušku o zid, skrstio ruke i gleda u pušku. Uopšte nije čuo kad sam ušao u kuću. Pitam ga šta mu je, a on mi reče:

– Šezdeset i devete, u septembru, izašao moj deda jedne noći iz kuće i video da nasred dvorišta sedi beli zec. Uzeo je ovu pušku, izašao na prag, nanišanio i opalio, ali zeca nigde nema. Sutradan stiže nama telegram iz Francuske da mi je otac poginuo, i od tada pa do danas ova puška pre bi pukla na Boga, oprosti mi, Bože, zbog poređenja – Živomir se prekrsti – nego na zeca. Ne kaže džaba naš narod da puška o klinu visi, a o zlu misli.

Na badnji dan, predveče, dođe meni kući rođak Tomica Protić iz Taora. Gledam ja – ide Tomica, al bez kape! A on je stariji čovek i kapu skida samo pred Bogom i pred mrtvacem. Izađem ja pred njega:

– Pomaže Bog, Tomo! Kojim si dobrom do mene krenuo po ovom ledu i snegu? Ulazi u kuću da se malo ogreješ!

– Preko tvog praga da pređem pa o nesreći da pričam. Ne valja – veli on. – Poslali su me tebi da ti javim da nam je jutros Živomir poginuo. Otkad je na drugi dan svadbe ona puška pukla u njegovim rukama, ni devet nedelja nije živeo…

Živomir je sahranjen na Božić 1992, iza njega ostalo je dvadeset šest godina života, dva meseca braka i stara lovačka puška njegovog dede koju od tada niko nije skinuo sa klina na koji ju je Živomir zakačio. Sudbina, šta li je; samo bi Bog to mogao da zna… – završi Milan i zagleda se kroz prozor u daljinu.

Milan Ivković Milaja