Cerski dvoboj


Trećepozivac je stražario u svom rovu. Desetak metara dalje, jedni na druge ređaše se neprijateljski izviđači koje je pobio svojim bajonetom. Svakog dana odvlačio je po jednog i pridruživao ga gomili, ostavljajući istu vranama da je kljuju. On se gostio slaninom i čekao sledećeg plivača skriven u rastinju, baš na mestu kuda je ovaj morao proći, dok su se ptice gostile mesom njima omiljenim. Drugi starac je spavao u šatoru i čekao smenu.
    Blago se počešao nožem ispod šajkače, osluškujući. Nijedan nije preplivao, evo već treći dan. Bio je zabrinut. Teško da se neprijatelj uplašio, a uvek je imao izvidnika za bacanje. Odrezao je još jedan komad slanine i zamišljeno ga žvakao. Nije mu se mililo ništa u ovom zatišju. Odlomio je malo svoje pogače i poželeo da mu kćerka uskoro donese još hrane. Nećete nijednog od mojih ubiti na kućnome pragu, dok mene prvoga ne uklonite, rekao je sebi onoga dana kada se javio da kao dobrovoljac stražari kraj Drine. Neko može da ih čeka u svome domu, al mi moramo sprečiti da do njega dođu, makar to značilo da ćemo skončati u šumi, daleko od ognjišta, gurnuti u neznanu rupu. Majku im jebem švapsku… Rečeno mu je da signalizira i povuče se ako neprijatelj krene u ofanzivu, ali on nije dao svoju kuću, smeštenu previše blizu reke. Planirao je da pošalje poruku i ostane ovde da umre, baš kao što je i familija planirala da ostane i čuva svoj dom. Proklet bio ako ne pokuša.
    „Ima l’čega?“
Drugi starac se probudio i došunjao se između stabala, pa se nadvirio u rov.
    „Nema, majkeimga…“
    „Ne čuje se ništa sem žubora,“ nadoveza se ovaj. „Čak su i ‘tice utihnule…“
    „Ne čupaj brk, uteruješ mi pundravce kad to činiš…“
    „Pst!“
Obojica podigoše pogled. Silna se halabuka dizala s druge strane reke, i mastiljavi oblak se velikom brzinom valjao od obzorja. Vode Drine postadoše crne. Stud je grizla kožu, mrznući kapi znoja koje je na njima vreli letnji dan ostavio kao svoj potpis. Tmuša prebrzog oblaka se zgusnu i uvrtložena se sruči ka zemlji.
    „Šta je ovo, sunacti…“
    „Mileta, beži!“

Brkati starac ga je bolno pogledao. Znao je ipak šta je to – nije se juče ispilio.
   „Beži i reci nekome! Upozori selo! Pošalji signal! Ovaj što prelazi neće puzati ka šumi ko… oni,“ reče mu i pokaza ka gomili iskljuvanih leševa. „Požuri…“
Smradni vetar zaduva, a na mestu gde se kovitlac spustio stajao je austrougarski kaplar. Mileta potrča, a njegov sadrug pomisli na svoj dom, i požele da neko natera njegove da se uklone.
Prekrstio se nožem za jelo koji je držao. Druga mu je ruka već bila zauzeta dugačkim bajonetom. S bolom u kostima se ispeo preko ivice rova i ukazao se dušmaninu.
    „Hej, ti!“
Kaplar mu uzvrati vučjim osmehom.
   „Poginuh…“, reče sebi i zakorači kroz smrdljivu i studenu oluju ka neprijatelju, dok su ga stare rane žigale. Koleno mu je samo jednom zaklecalo.

*

cerski-dvoboj„Ilija!“
    „Šta je, Jovane?“
    „Kud si krenuo? Idemo ka Lešnici, da ih izvlačimo…“
    „Ti ideš. Ja idem na Kosanin Grad.“
  „Koji ćeš andrak tamo?! Razneće te topovska mina, čoveče!“
    „E, briga me!“
   „Striče Ilija, znam da živiš sa strinom i izbegavaš nas ostale, al’ dozovi se pameti, molim te!“
  „Dozv’o sam se odavno, Jovanče,“ promrmlja Ilija sučući brk. „Idem na Kosanin Grad da spasem šta se spasti dade,“ podviknu glasnije.
    „Striče, zaklaće nam ostatak familije u Lešnici,“ zavapi Jovan. „Kome ćeš pomoći mrtav, čereka rasutih po lišću?“
   „Jovane,“ pokuša prgavi starac da bude strpljiv, „na tebi je da ih spaseš. Na meni je da branim ovu grudu i tvoju mučenu strinu.“
    Hodili su u tišini. Jovan nije hteo da napusti starca, a starac je ostajao tmuran, i dok su Cer rovarili topovi, stupao je hladnokrvno poštapajući se motkom. Kad se nisu čule eksplozije u daljini ili u blizini, zbilja se čuo njihov muk dok su strpljivo savladavali planinu.
Popevši se na utvrdu, Ilija prvi progovori:
    „Vidiš, Jovane, s one strane će naša konjica da ih iznenadi kroz nekoliko dana.“
    „Otkud znaš?“
    „Eto,“ reče Ilija i skide medveđi kaput sa sebe pa ga prostre po ono malo kamenja što čine utvrdu.
    „Šta ćeš sada da radiš?“ upita mladić.
   „Da spavam,“ odgovori njegov stric. „Snom pravednika.“ I tada razvuče široki osmeh koji unese nespokoj u mladića. Očnjaci su mu blesnuli.
    „Srbija gori, a ti spavaš!“ zavapi Jovan. „Zar si ti striče, toliko poludeo? Ili si možda kukavica? Lepo sam ti don’o pušku i rek’o da idemo da spasemo naše iz Lešnice, a ti me ovde zajebavaš…“
Starac je ćutao, i polako se sagnuvši, poče razmotavati zavežljaj koji je nosio. Unutra je bila nekakva stara i prašnjava odežda. Bacio ju je preko kaputa od medvedine. Na obzorju je nicao stravičan oblak.
    „Kakav je to šinjel, striko? Iz kog je doba…“
    „Dušanovog.“
    „Cara Dušana?“ upita mladić gubeći strpljenje. „Ma, nije valjda?“
    „Jeste. Idi!“
    „NEĆU! Kog vraga izvodiš?!“
    „Jovane…“, poče ovaj.
    „Nema ‘Jovane’! Kakva je to uniforma? Šta radimo?!“
    „Ti ništa. Nisi mi od koristi ovde. Idi spasavaj naše!“
    „Kazuj!“
Njegov se stric namrgodi i porumene. „Naša odežda, porodična, iz Dušanovog doba, pizda ti materina zelena!“
    „Pošto smo mi od Obilića, je li, od sestre Miloševe s kojom je odrast’o ovde i slučajno je ubio topuzom sa dvesto kilometara rastojanja?“
    „Jeste, tako je. Gubi se sada!“
    „Da bi ti mog’o da spavaš?“
    „Jovane,“ reče Ilija usporeno, „krvi moje krvi, ako ne utuliš, pregrišću ti grlo pa da si mi triput rod.“
Jovan pođe, gunđajući. Ilija je legao na stari „šinjel“ i gledao u nebo praznim pogledom. Halabuku novonastale mračne oluje u daljini zaglušivala je druga halabuka, ona od topovskih granata. Stari čovek je bio miran poput svetitelja. Mladić je, niže na putu ispod utvrđenja, ponovo izgubio strpljenje, okrenuo se i doviknuo za starcem koji se spremao da pogine počivajući na rodnoj grudi.
    „Strikane? Zar se makar ne bojiš da će te ujesti šarka ili poskok, pa da ćeš umirati satima?“
    „A je l’se ti bojiš svoje familije?“
Jovanu u glavu uđoše misli o sagovorniku i reče:
    „Ponekad.“
  „’Ajde, idi već jednom. Izvuci ih pre no što ih Ugri zatru,“ reče drčni matorac, ovoga puta zvučeći pomalo dobrodušno.
    I zaspa.

*

„Ilija neće doći, oče,“ reče Jovan.
   „Znam, sine. Ovo nije njegovo breme, al nemoj da misliš da mu nije stalo, ili da se boji.“ Zapucao je ponovo u daljinu. „On želi da odbranimo porodicu, al on ima drugo što braniti…“
    „Oče, je l’stric oduvek bio takav?“
Paljba sa svih strana spreči Vuka, Jovanovog oca, da odmah odgovori. Malter i piljevina sa krovnih greda su ih zasipali pri udarima buke koji su dolazili spolja.
    „Nikola,“ obrati se Vuk čoveku koji je na poziv došao iz Lipolista pomoći im, „Izvodi nejač napolje! Vodi ih preko Čokešine i Bele Reke preko Pocerine i Posavotamnave – skroz gore do Zvezda, pa do Prova, pa pređite Savu i sakrijte se u močvari – jeste na ugarskome tlu, al’ vojske tamo ne zalaze. Letite!“
Nikola stade dočekivati i iznositi nejač kroz prozor sa zadnje strane kuće, izgovarajući bajalicu koju je naučio od familije Selenića iz sela Bukor:
    „Raviše đaviše, nađuniši pištolje, na srmi haljina, na vrata curu! Copa varinova glava! Ja sam ovde vojvoda prvi! Ovde vam nije postavljeno za ručak! Idite tamo na brda ona! Tamo vam je postavljeno! Tamo i ručajte!“
Krenuše bežati preko poljane, dok je po Lešnici tutnjalo. Nikola doviknu Vuku:
    „Neka je Iliji sa srećom!“ i uteče za ženama, decom i dvoje staraca. Ubrzo je utonuo u prvi šumarak.
    „Sine Jovane,“ okrete se Vuk ka njemu, te poćuta usled tutnjave, pa zapuca iz karabina na aeroplan koji prolete sa severa ka jugu, „on jeste oduvek bio takav. I on ti nije stric. Rod jeste, ali stric – jok!“
Jovan pogleda oca u čudu, pa zažmuri kada pucanj svali još praha po njihovim plećima.
    „Stariji je, Jovanče… mnogo stariji.“

*

Starac je, tonuvši u san na prašnoj svilenoj odeždi postavljenoj preko medvedine, zapravo postajao budniji. Oseti vonj uvek vlažne, a uvek žedne planinske zemlje, sladunjave mirise suva i natrulog lišća cerovine, oseti miris studi iz gujine jazbine, vreli otisak baruta u nosnicama, kiselkasto prisustvo i strah poplašene divljači koja beži ka ravnici i kužni smrad nečega u ledenom olujnom oblaku – što je prekrivalo uobičajene osete kiše i nepogode, kakve je često njušio za vekova.
    Iliji se nije sviđalo što je zalegao danju. Pun vreline, uglavnom je noću izlazio, videći poput zmije, risa i kurjaka, a dnevni mu se vid maglio od beline svega i po koži mu je izbijala vrućica. Svi su se čudili gde po noći cepa drva ili obavlja kakve druge poslove.
    Iliji se nije sviđalo ni što je ponovo morao menjati kožu. Jer, to je, umesto produžena ljudska života, značilo da se nadvila toliko moćna nečastiva sila da se bajanjem ili običnom bitkom ne može oterati, i da se moraju otpočeti megdani po nebesima.
    Ljudi bi rekli da se Iliji ništa nije sviđalo. Ne bi bili u pravu. Voleo je on svoju ženu, dvadesetu po redu, i svog sinovca – Miloša, četvrtinom zmaja, svoje roditelje i lozu predaka, i očevog polubrata Relju Ohmućevića i Miloševu nesrećnu sestru koja je menjala obličja mađilukom – i svo njeno potomstvo, svoja oba naroda, grudu nad i pod kojom je živeo. Zemlju je voleo najviše. Sviđali su mu se mirisi tla, drveta, lišća, zmija i divljači. Prek je bio prosto na osnovu svoje prirode, i naizgled uvek loše volje.
    Video je dane unapred. Video je i jedan od mogućih ishoda bitke i nove navale neprijatelja koji će potom uslediti, a slika mu se, u ovom snu viđena, ukazala i unazad kroz vreme, te je danima unapred znao kada će morati da menja kožu i napušta telo, ali i gde će se „veliki“ boj rešiti i kako – i koju će ulogu tu imati konjički eskadron Drinske divizije čijem je pripadniku, nekom Đuri Eriću, čak jasno video um u roju konjaničkih umova koje je osećao. U obličju zlatnoga zmaja je isplivao nagore, dok mu se telo opuštalo. Osećao je hrapavost kamenova utvrde vilinog grada i Trojanove utvrde, i grane koje su mu golicale svetlucavi duh dok je uzletao nad planinu i nad zahuktalu bitku. Telesnih očiju sklopljenih, stekao je novi vid kojim je gledao na sve četiri strane sveta. Čekao je pošast koja se u crnim oblacima valjala preko bregova i uvala.
    Aloviti junak je, na njegovu veliku sreću, bio jedan od usamljenih, sin onih koje su u običnoj tmini postajale to što su – i nisu pripadale ogavnim hordama Crnoga Boga. Zaključio je stoga Ilija, da će posao biti lakši. Međutim, vide i da mladi kaplar nije rođen u košuljici, no da je žrtva posedanja gadije koja je pobegla iz tela u kom se izlegla i da je u njega ušla kroz pupak. Tako je shvatio da će dušmanska sila biti upornija. Shvatio je i kako se provukla preko čuvanih područja, između dvoje njegovih srodnika, zmajevitih brata i sestre, koji nadgledaše tlo u Bosni.
    Vojske su pitanje vlasništva rešavale na svoj način, ali, pored pobede, starac Ilija je video i drugu jednu istoriju. Onu u kojoj gubi bitku, star i izmožden, u kojoj ga đavoli promeću u pogano obličje pošto mu odrežu krila, te povampiren sa alom i njenom gomilom pogibalaca i ostalih saveznika udara na zemlju koju je branio. U toj je istoriji ne mogu očuvati Nikola Stojković, Selenići i Jastrebačka Bratija – svi zduhači, vjedogonje i gradobranitelji sa manje od sedmine zmajevitosti u sebi, svi rođeni bez košuljice. Vojsku da ne pominjemo. Bio je to opaki ishod sa kojim je stari poluzmaj morao da se nosi. Bio je to razlog zbog kog će morati da upre većom snagom no što je inače upirao. Gvozdeni stroj neprijateljske armije nisu zaustavili ni Dvoje u Bosni, ali su makar zadržavali prodor alavih sila sa severa – a one ujedinjene sa mašinerijom smrti i razaranja ne mogu biti zaustavljene nijednom ljudskom metodom. Olakšavajuće je bilo makar to što ne mora da ima posla sa Crnim Hordama.
    Dođi, gradobranitelju, govorili su kužni oblaci valjajući se u stihijskim udarima. Dođi da ti pokažemo tvoga boga, čuo je i u odjeku topova i „maksimovih“ mitraljeza.
    Dođi nam, Ilija, dozivala su ga svetla nebesa po imenu – dole više nema ničega za tebe. Aeroplani Srbije i Austrougarske su rešetali jedni druge iznad Cera. Zveri su se povukle, utekle u ravnicu. Mogao je da namiriše njihov strah. Dođi, Ilija, zvao je njegov rod iz nebeskih gradova i dalje pokušavajući da ga odvoji od nedaća ljudskog roda. Svetlucavi zmajev duh je njušio i čovečiji strah, kiseo i gadan. Obuci svoje pohabano zmajsko ruho i dođi nam u punome telu, govorili su. Molimo te. Pusti ih. Oni su nas i oterali. Oni su pustili Tminu i pogani sviju vrsta u naše zemlje, koje smo sa njima delili.
    „Ne,“ reče vatrena stihija koja beše Ilija. „Ljudi sa Balkana nisu poput drugih. Nisu zaslužili da sami stoje pred udarima Stihije i onih koje je njena moć zavela ni ne ukazavši im se!“
Dođi, krvniče, govorilo je crnilo sipajući štetu iz svoje utrobe. Nema više mog i tvog jata, da se u bitkama gonimo. Sada smo ovde samo ti i ja. Starčevo telo se promeškoljilo na kuli Kosaninog Grada, duboko se ponadavši da će ga moć viline utvrde održati skrivenim. Topovske granate su padale kao da traže mesto na kome se on nalazi. Jadni, glupi Ugri, mislio je, sasvim sigurno ne znate ni koga nišanite svojim minama. Dođi i propadni, govorila je ala. Dođi. Dođi.
    „Crkni, pogani,“ odgovori zmajeviti junak i uzlete iznad najviših oblaka.

*

Oni iz nebeskih utvrda su zaista želeli da im se priključi, ali ga nisu više uznemiravali. Sem jednog. Zmajevi i poluzmajevi su već u doba Dušanovo počeli da se povlače iz zemnog života. Mnogi su se tada, doduše, zadržavali da brane evropsko tle, pogotovo zemlje balkanske, pod kojima je bilo izrovareno najviše njihovih podzemnih hodnika i dvorova. Međutim, držali su se sve dalje od ljudi i polako odumiraše dok su vekovi odmicali… Oni koji su poslednji pretekli bili su usamljenici posebnoga kova.
    Drevni junak je razmišljao šta je sve preživeo njegov soj. Dugo su vladali pre doba ljudskoga i carstva im potom padoše mnogo pre prvog čoveka – ali ipak opstaše i kada se nebo urušilo, zajedno sa svojim rođacima među zmijama i pticama. Preživeli su i silna izopačenja i ratove sa dve trećine svoga preostalog roda, kada su ovi zaposeli propala kopna i poznije opadanje mnogih do nivoa aždaja i vodenih nemani. Pretekli su i vladavinu Crnog Boga, ratove sa njegovim nezamislivim hordama, dodire Onoga od-pre-stvaranja što je prodrlo među njih. Opstali su i pored Tmine koja im je izjedala podzemne gradove, i pored mora koja su im natapala poslednje države, preživeli udare silnih jata ala i Crva Severa – ogromne zlatoljubive žgadije koju su sami okotili. Izdržali su dolazak ljudi i nekako počeli da dele pećine sa istima, čak i da se s tim niskim sojem mešaju. Branili su kraljevstva koja ljudi nisu bili u stanju očuvati. Sve je preživeo Narod, dok sam nije odlučio izumreti ili se povući u visine. Neki od njih su potom silazili kao zvezde padalice, mučeni žalom za svojom rodnom grudom. Ilija ih je strpljivo čekao, međutim, znao je da razlikuje kišu običnog kamenja od svoje braće i sestara koji sleću ne bi li se još jednom uzalud borili za svoje parče planine ili za narod koji ih je zaboravio. Imao je povremeno društvo dalekih srodnika sa trunkom zmajske krvi, ali je znao da to ništa ne menja. Bio je svestan kako polako ostaje sam, ponekad jedino u društvu ljudske žene i uz posete pokolenja dalekih rođaka koji ga svi smatraju stricem.
    Morao je da skuje plan kako da istera neman iz neprijateljskog vojnika. Znao je da će se ova grčevito držati, uzevši u obzir da je pobegla iz svog rodnog tela. Ale su im ipak neki rod, a sećao se da je njegov otac, posle pogibije, uradio što i mnogi drugi zmajevi. Prebegao je u telo smuka, zmajskog rođaka i vekovne zmije-čuvarkuće, te je kroz pola veka ponovo ustao u boj, ne bi li na kraju završio na nebesima, odakle ga je dozivao. Dođi, sine, govorio je. Dovoljno si se mučio. Starac Ilija je ipak smatrao da nije dovoljno.
    Granate su padale sve bliže njegovom usnulom telu. Tri brda, dva, jedno… Počeo je da pije njihovu vatru. Planina Cer se ugasila. Pio je i plamen Sunca nad oblacima. Oganj ga je sasvim obuzeo. Udariće na alu silom saveznika kojima je prebegla. Uvukao je u sebe vrelinu i austrougarskih, a i srpskih topova, udahnuo je čak i zapaljeni barut, i obrušio se ka stihijskom mraku oblaka. Znao je da ala, dok je u visinama, ne može da gleda na gore zbog svoje ogromne glave. Baš kao i svinjče, pomisli.
    Nije pošteno, čuo je kaplara. Vratiću ti za ovo, krvniče!
   Hoćeš, hoćeš, reče plamen obrušavajući se u tminu. Studen alinog oblaka se sudari sa ognjem i bezbrojne munje nastadoše, te počeše da se spajaju u jednu. Razlegao se besmisleni vrisak Neee, dok je munja nad munjama kidala mrak. Sprženog tela, zver poče padati, postepeno se promećući u ljudski oblik. Još nije gotovo, znao je Ilija.

*

„Mire! Miroslave,“ vikao je jedan Mađar nevešto koristeći strani jezik.
    „Video sam!“
    „Mire, pao je s neba, bokcati!“ povika drugi vojnik. „Ko je to?!“
    „Ćuti, bolje ti je,“ reče Mire. „Ne želiš da ga razgneviš, čak i ako ste isti po činu…“
U tom se trenu razleže stravičan urlik, vrisak poput klanja hiljade svinja, poput struganja planina od čelika. Iz nagorelog kaplara poče da izbija tmina. Šinjel puče i iz pupka poče da se oteže nešto grozno.

*

Starac se vratio u telo sa vriskom. Svakog puta je sve više bolelo. Smotaj zmajsko ruho, brzo, nešto mu reče, i on ga savi u medvedinu još dok je ležao, začuvši glasove i korake u opancima. Kako ustade, vide da se neki srpski vojnici sa karabinima i puškomitraljezom u rukama nameštaju na utvrdu, i začuđeno ga gledaju.
    „Šta radiš ovde, čiča, pobogu?“
    „Eh…“ poče on. I ne dovrši.
    „Gubi se! Jesi l’ šen’o?“
Ilija se nasmeja i otrča. Nije ni očekivao hvalu za podvige koje teško da je ko primetio.
    „Videste li luda čoveka, braćo? ‘Oće da pogine, pa to ti je…“

*

Ilija nije ništa rekao ženi kada joj je predao smotuljak. Plakala je, ali on nije imao vremena da je teši. Koliba je drhtala od potresa. Potrčao je u proizvoljnom pravcu i video kako se uvrtloženo crno čudo koje je nekad bilo ala uzdiže na gore i potom obrušava prema jednom planinskom vrhu. Tu sam te čeko, reče u sebi. Imao je blag osećaj u kom će se smeru uzdići i srušiti, dok je bio izvan tela. Ala je urlala, a to je samo on čuo, kako je bitka tek počela, kako će njeni nadjačati svejedno, a i kako će i ona naći svoju zmiju ili novog Austrougarina da ga zaposedne. Hoćeš, hoćeš, ponovi starac i potrča kao mahnit ka hrbatu u koji se zavukla.
    Na svu sreću, ale ne mogu da se usele u bilo koga.
   Vidin Grad se nalazio usput, što je živahnom starcu odgovaralo. Tamo je, među kamenjem rasterao šarke i jedan mu smuk pokaza ono što je tražio. Podigao je tešku kamenu ploču kao da diže vrapca i uskočio. Pad bi ubio bilo kog čoveka, ali on je samo do pola bio čovek. Duboko pod Cerom, osovio se na noge i počeo trčati niz mračne hodnike. Posle dvesta otkucaja njegovog vrlo sporog srca nalazio se tamo gde je trebalo. Halabuka se uzdizala uz stepenice koje su silazile unedogled prema dole, a ono što ju je izazivalo je srljalo punom brzinom prema gore. Ilija je bio brži. Zalupio je kamenu kapiju kao da gura baštenska vrata i zamađijao je. Jedva je čuo neman koja se zatekla iza iste. Tvrdila je kako ne mora da izađe, i kako će vojnik kog je izjedala iznutra da se vrati, živ, i poždere svet.
    „Hoće, hoće, jašta,“ odgovorio je Ilija glasno i otišao kući da zagrli ženu.

*

Starac poslednji put pomilova kameni stećak koji je stajao na grobu njegove pokojne žene. Oprosti, Vido, pomislio je i nastavio da trči. Krug oko njega se sastavljao, a tri patrole sa tri različite strane su dolazile. Ovaj, drugi Veliki Rat, zaista više nije njegova stvar. Ide u šumu i neće se vratiti. Nije žalio što nije sakrio svilu iz Dušanove ere u podzemlje. Tamo gde je duh ale boravio je morao sve da zapečati, a kroz druge hodnike i dvorane sada puže tmina gušća od tmine. Žalio je što su mu ženu ubili ONI, kada se vraćala iz šume gde je zakopala ruho.
    Bilo ko da se domogne toga, moći će da ga obuče. I loše će biti.
    „Halt!“, odjekivalo je pozadi. „Stoj majkuti!“, zdesna. „Stoj u ime naroda!“, sleva. Ilija dotrča pod veliki trošni hrast i iskopa medvedinu, razmota je i obuče ruho.
    U tom trenutku su sve tri patrole dotrčale, željne onog što više ne mogu imati: švabe, četnici i partizani.
   „Neću vas više braniti. Nikoga od ljudskog soja,“ reče Ilija u obličju zlatnog zmaja. I potom je odleteo među sabraću u nebeske gradove, ostavljajući tri grupe da se međusobno izrešetaju „šmajserima“.

Relja Z. Antonić