Deda Glišine priče


 

Deda Glisine price

Suvog i prohladnog januarskog dana Glišu pronađoh u vinogradu. – Penzionerski dani teku polako, a ja pokušavam – veli Gliša, – da sebi i svojoj duši radom oduzmem suvišnu snagu, koja i nehotice može čoveka da ubije.

Na priču zbog koje sam došla kod njega jedva je pristao. Prvo je on meni postavljao pitanja i stavljao me na nekakav svoj kantar i proveru. Šta će mi priče, verujem li ja u njih, i tako dalje. A kasnije, dok je pričao, na licu mi je proučavao reakciju. Otvarao se polako, a ja sam beležila:

-Meni se ovakve stvari događaju redovno, od najranijih dana mladosti, i ja sam na to navikao, ali ne volim o tome da pričam jer ljudi ne veruju. Tako ispadnem prevarant, lažov i ludi Gliša – veli.

Susetkina poseta

Bilo je to ono vreme kada je televizor bio retkost u selu. A kod onih koji su ga imali mi se uveče sjatimo, ko vrane na brazde, da gledamo serije. Jedne večeri bio sam sa ženom i decom kod komšije, a njegova kuća beše treća od moje. Prolazili smo jedni drugima kroz avlije i svuda je sijalo svetlo. E, te večeri ode moja žena sa decom nešto ranije, a ja sam još malo ostao kod komšije da dočekam kraj serije. Kada sam iz njegove kuće izašao, bilo je dvanaest i pet minuta. Pošao sam kući prekim putićem, kuda sam stalno i prolazio. U sledećoj kući u sobi kod komšije vidim da sija svetlo i on se rasprema da spava. Njegova majka umrla je u osamdeset i petoj godini i tačno znam da joj se tada navršilo šest godina. Dobro sam je znao i čak kako se oblačila, i kako je nosila štap, i da je bila malo pogurena… I odjednom – te noći ona i ja se srećemo. Lepo sam čuo njen štapić kako udara o stazu kojom je išla ka meni. Ode meni kosa nekud naviše, ja se okamenio pa ne verujem šta mi se to dešava. A tamo na sredini njihove avlije, tu nam se staze ukrštaju. Stanem ja, stade i ona. Ja krenem, krete i ona. Kada smo došli jedno naspram drugog, stade ona pa gleda u mene jedno minut-dva, pa produži u pomoćnu zgradu. Lepo sam je video kako ide i čuo štapić kako kucka o stazu, video i čuo vrata kako su škripnula dok ih je otvarala i zatvarala i kad je iza vrata nestala. Čim je nestade, ja poleteh i nisam išao na kapiju, no sam preskočio preko letava, pa pravo kući. Utrčao sam pun straha, žena me pita šta mi je, a ja samo vičem:

– Ćuti, ćuti, bre, ženo, i gledaj svoja posla!

Posle dva meseca ispričao sam šta mi se desilo nekim starim ženama, a one se krste i vele:

– Došla je majka da ga vodi kod nje!

E, da li nešto ima ili nema, stvarno ne znam, samo znam da je posle dva i po meseca taj moj komšija umro.

Aleksića zabran

Bio sam dečačić kada je u komšiluku u Katanićima bila gozba za dete. Nosila se tada korpa, a u njoj pile i pogača, torta i kolači. A te večeri beše i zabava u Lipovcu. Uzvrteo se ja, hoću među svoje društvo na zabavu, u Lipovac mi se ide. A žene, moje rođake, viču mi nemoj da ideš, pa vidiš da je pola jedan, pa gluvo doba je, pa kod Aleksića zabrana se priviđa. Ali, ja nikoga ne slušam, ali me strah od tog zabrana. Okrenem onda prečicom da ga obiđem i kad sam izbio u njivu pa da izađem na drugi kraj puta, a ono mesečina ko dan. Taman da izađem na put, kad otud ide čovek, a štap mu se lepo čuje kako udara o kaldrmu. Obradovah se što vidim čoveka, pa počeh u glavi da premišljam šta da mu kažem: da li dobro jutro ili dobro veče? A on se malo posavio i samo gleda preda se. Na glavi mu lepa šubara sa vrhom, pa anterija, pa čakšire, pa vezene čarape i opanci. Ide on sve bliže meni, a ja ga lepo vidim ko da mi je na dlanu. Sad ja opet mislim kako ću njega da propustim da prođe ispred mene, pa da ga stignem i onda da mu nazovem dobro jutro. Tako i uradim. Ode on napred, a ja za njim, pa kad ga stigoh samo izustih “do…” kad – čoveka poče da nestaje. Nesta šubare, pa glave, pa ramena, a meni kosa poče da raste, ni da se pomerim; pa nesta leđa, pa nogu, pa opanaka, jednostavno kao da propade u kakav bezdan, ali od glave. Setih se ja da je to priviđenje, pa potrčim putićem kroz njivu. Ama nisam koraknuo trideset metara, kad otuda juri zec. Ide pravo na mene. Kukuj majko moja, kad sam ja zakukao, on skrenu preko vrzine i ode pravo dole ka Zmajevcu.

Odjednom, počeše da se pale svetla, čas vidiš ovde, čas onde… Sutradan su me pitali oni kojima kuće behu najbliže tu gde sam ja zakukao, što sam noćas kukao i ko me napao na putu. Ja sam govorio da to nisam bio ja. I uvek kada mi se desi priviđenje nikada o tome ne pričam dva meseca, i hvala Bogu, do sada nisam imao nikakvih problema. A kada sam konačno tim ljudima što su me čuli ispričao šta mi se desilo, deda iz te jedne najbliže kuće veli mi:

– E, moj sinko, nisi ti jedini kome su tu nešto dogodilo. Tamo od onih kuća, u jesen, čovek i žena ne imadoše sat, no onako odoka podraniše, misleći da je svanuće, da po rosi seku šašu. Ajd oni polako do ovog zabrana, kad im se tu pridruži neki čovek.

– Gde ste to vas dvoje pošli – pita ih, a oni vele:

-Na njivu, da sečemo šašu dok još sunce nije ogrejalo.

Kaže on:

– Ajde, idem i ja sa vama da vam pomognem, inače sam zaludan.

– Ama, nemojte da se mučite – vele mu oni.

– Ajde, ajde – veli on – a što da vam ne pomognem.

Idu oni, ali nikako da stignu do njihove njive. Kad su prvi pevci zapevali, nestade onog čoveka, a njih dvoje pocepani i izgrebani videše da su se umesto na njivi obreli na planini Venčacu.