Doziv nečastivog


Bilo je proleće u jeku i pozivalo je u polje i lepote okoline. Ali je mene druga čar vezivala za sobu, bila sam dobila “Vaskrs bogova” i sva utonula u štivo.

I pored toga što je prevod bio hrvatski, pa sam često reči morala po smislu rečenice da nagađam, ipak sam osećala veliko zadovoljstvo koje može da pruži sinteza velikog talenta, visokog intelekta i obilne erudicije, kao što je delo Mereškovskog. Cela knjiga duboko me je impresionirala: sve koncepcije, sva izlaganja, poznavanje naravi, intrige, sujeverje… ali ovo poslednje ostavilo je osobeni utisak, i bacilo me u duboka razmišljanja. No jedno neobjašnjivo osećanje probudilo je kod mene poglavlje u kome se opisuje smrt pape Aleksandra VI. Evo redova Mereškovskog.

“Više legenada kružilo je u gradu povodom smrti Aleksandra VI. Mletački poslanik Marino Sanuto, u jednom izveštaju svojoj vladi, veli da je papa umirući ugledao jednog majmuna da mu se ruga, i kad je jedan od kardinala predložio da ga uhvate, papa je prestrašen uzviknuo: ‘Lassola, lassola, che il diavolo!’ (Ostavite ga, ostavite ga, to je nečastivi!).

Drugi su pričali da je u više mahova kazao: “Dolazim, dolazim, no pričekaj još malo!” i objašnjavali su ovako ove reči: u vreme kad je konklav, koji je trebalo da izabere naslednika Inoćentiju VIII, bio sakupljen, Rodrigo Borđa, budući Aleksandar VI, koji mu je pripadao, zaključio je ugovor s đavolom i prodao mu svoju dušu za dvanaest godina prvosvešteničke vlasti.

Uveravali su, isto tako, da se tačno u trenutku papine smrti pojavilo sedam nečastivih kraj njegovog uzglavlja i čim je izdahnuo, telo mu je prešlo u raspadanje, da je krv počela da vri i usta penušila bez prestanka. Prema običaju, trebalo je pre no što se pogrebe rimski prvosveštenik služiti službe za pokoj njegove duše deset dana uzastopce. Ali užas, koji je ulivao leš pontifa bio je takav da se niko ne nađe da služi. Nije bilo oko tela ni sveće, ni fenjera, ni tamjana, ni čteca, ni čuvara ni ljudi da se mole. Tražili su dugo grobare. Najzad nađoše deset lupeža, od onih ljudi koji su spremni na sve za čašu vina. Mrtvački sanduk bio je suviše mali. Digoše tada s papine glave tijaru s tri krune; umesto pokrova, pokriše ga izbušenom ponjavom i kako-tako uguraše telo udarcima nogu u sanduk veoma kratak i veoma tesan.

No spokojstvo se ne vospostavi čak ni kad papa bi ukopan: sujeverni užas rastao je uvek među narodom. Mnogi behu iskreno ubeđeni da Aleksandar VI nije umro prirodnom smrću, no da će vaskrsnuti, popeti se ponovo na presto i da će onda nastati vlada Antihrista.”

Pitala sam se sama zašto se u sećanju više navraćam na legende o smrti papinoj nego npr. “veštičji let”, koji sam za sebe čini jedno malo remek-delo od velikog pesničkog zamaha!…

Jednog dana neobično sam osećala potrebu i bila raspoložena da pišem, a nije mi bilo moguće apsorbovanoj sitnim, svakodnevnim poslovima, i uvek sputavanoj brigama i palanačkim životom. u meni se podiže vihor nezadovoljstva i opšta pobuna nađe, kao eksplozija, izraza u rečima: O, prodala bi dušu nečastivome – kao papa Aleksandar VI za dvanaest godina prvosvešteničke vlasti – samo da mogu da pišem!

Iz kakvih dubina u meni probi ovaj glas?! Bizarna i neostvarljiva želja, ali iskrena i silna, ne prazne reči, bačene u vetar, kao što čisto biva u mučnim situacijama.

Tada razumedoh utisak što ga je ostavila legenda na nama. Nedostupna tim krupnim sujeverama, nađoh tajnu nit svoje podsvesti sa sujevernom fantazijom renesanse. Moja težnja, koja je uvek tražila svoje ostvarenje, izmrcvarena već, pala je u klopku opsenjena legendom, i pod tim uplivom obraćala se mračnom atavizmu, koji iz udaljenih stoleća tinja u meni, da joj obasja put ostvarenju ma i paklenom vatrom.

Razmišljala sam posle o tome i ispitivala sebe, bih li to učinila, kad bi bilo moguće, tj. kad bi nečastivi postojao. I pravdala sam svoj postupak jednom višom potrebom. Papa je prodao dušu za vlast, a ja bih za stvaranje. Ponuda je nesumnjivo bila toliko različita, koliko smo u svakom pogledu različite ličnosti papa i ja, i različit duh vremena onaj i sadašnji.

Opet sam provodila dana apsorbovane sitnicama i bespomoćno slušala ćaskanje svojih komšinica.

Jednog mučnog dana – kad mi nije bilo moguće da radim – naiđe komšinica koja uvek priča o “gospa Dragi Kapetanici” i s njom njene dve sestre, devojke. Ne znam kojim povodom počeše razgovor o “činima”. Ja sam se na to smejala, ali su me one uveravale i navodile mi mnoge primere. Srednja sestra mi reče:

– Da znate, gospođo, samo, neka baba Caka što je vešta, pa ode u gluvo doba noći pod ćupriju i namami ga na marjaš!

– Koga?

– Pa nečastivoga.

– Koješta.

– Ali verujte: ona je htela da nam to pokaže, ali nismo smele.

Ja se zamislih i moje trajno nezadovoljstvo opet ustade i oseti potrebu da se izrazi.

– Ne znam, rekoh, i nikako ne mogu da verujem, ali kad bi moglo biti… I onda im ispričah legende vezane za smrt pape Aleksandra VI. Završavajući dodadoh:

– I ja se sad ovde osećam tako da bih prodala dušu nečastivome samo da bih mogla nesmetano da radim.

One se počeše kikotati; učinilo im se to veoma smešno. A ja dodadoh više za sebe: “No, kako bih ja s njime došla u dodir kad ne verujem ni da postoji?!”

Može biti da je prošlo tri, može biti nedelja dana od tog razgovora. Bio je početak leta. Ne opominjem se da je preko dana bilo ikakvih uzroka da mi živci budu uznemireni. U dosta visokoj kući s doksatom bile su ogromne sobe. Na sobi u kojoj sam ja spavala bilo je tri prozora: dva okrenuta istoku, jedan jugu. Istočni prozor do vrata stajao je širom otvoren. Noć je bila mlaka, bez meseca, puna zvezda. Volim noći bez meseca; onda je pregledna sva lepota neba. Na mesečini je lepa zemlja; u noći bez meseca lepo je nebo. Svi su u kući bili pospali. Sedela sam izvesno vreme na prozoru, gledajući zvezde i dišući svežinu noći, koja je navirala s okolnih bregova. Bila sam spokojna; nikakva transcendetalna ideja nije remetila moj mir toga časa. I punih grudi ozona, a očiju zvezda, odoh da spavam. Tišina i lepota noći su me ispunjavale. San poče da me hvata. Kako je bilo toplo ruke su mi počivale na pokrivaču. Iz polusklopljenih trepavica nazirala sam svetlucanje zvezda, kroz otvoren prozor. San me obujmi i trepavice se potpuno sklopiše. Ali u tome trenutku jedna ogromna, tučna, strašna ruka spusti se na moju ruku. Ni ruka Vulkana ili njegovih kiklopa ne bi bila onako teška. Ja se naglo trgoh, ali ne otvorih očiju istog trenutka – osetih lako kolebanje. Je li bolje da pogledam? Ne, sigurno ne može biti ništa. Ali je senzacija bila toliko stvarna, toliko silna, toliko trajna, da je neverovatno bilo da to može biti čulna obmana. (I danas imam jasno i sveže sećanje na tu senzaciju). Ipak ne može biti drugo do kakav izraz živčane nadraženosti. Te misli projuriše mojom svešću brzinom svetlosti. I ja mehanički podvukoh obe ruke pod pokrivače, pa otvorih oči. Razume se nikog nije bilo. Napregoh pogled i upreh ga u sve kutove sobe – nigde nikog. Oslušnuh: čulo se ravnomerno disanje dece. Čudno! Međutim, senzacija je bila tako oštra i tako impresivna da me nije napuštla. Htedoh da upalim svetlost. Ne. Htedoh da zovem. Ni to ne. Nisam strašljivica i znam da su živci to koji su počeli da se služe novim metodima; no ja ću ih ukrotiti.

Čudnovato, mislila sam, ovako dobiti utisak dodira, i to kakav! Još mi je razumljivo da čovek ima priviđenje, ali ovo, čudno, čudno! I tek kao iz neke velike tmine, podiže se i zasja jedna misao: ako to bude nečastivi kome sam, bezmalo, nudila dulšu? Bi mi i smešno, a kao i da me prođe laka jeza. Budalašitina! I pomeša se u meni skepsa i slutnja. Ako bi moglo biti “ono”, onda će se ponoviti. U svakom slučaju može se ponoviti. Bi mi neugodno. Htedoh da ustanem. Ipak ne. Da očeknem hoće li se ponoviti. Gledala sam široko otvorenih očiju čas u sobu, čas kroz prozor u zvezde držeći ruke pod pokrivačem. Hajde da mislim nešto prijatno. I ja počeh tražiti svoja najprijatnija sećanja davna i skora. Išlo je mučno. To treba da dođe spontano, a nesumnjivo i pod drugim okolnostima, pa da obuzme duh. Međutim, svežina noći i umor počeše da mi sklapaju oči i ja nesvesno izvukoh ruku ispod pokrivača. Samo što to učinih trgoh se. Tako se može ponoviti. Ja podvukoh ruku i počeh dremati. Ali čim san naiđe, ja se trgoh. Bojala sam se da zaspim. O, čudne ludosti! Okretoh se zidu. No tada, ne znam zašto, počeh zamišljati kako nečastivi može izgledati. Da li dogovara uobičajenoj slici: rep, kopita, dva roščića? Ko može znati? I ako postoji, on ima razne oblike. Ili mu ih daje ljudska mašta?! Htedoh da odagnam njegovu sliku. Nemoguće! U tom sasvim jasno osetih s leđa neko tiskanje, kao da neko leži u postelji pokraj mene i namešta se da ugodnije legne. Bez predumišljanja otvorih oči i okretoh na levu stranu. Ničeg. Razume se, nema ničeg, ali to postaje mučno. Da ustanem i da upalim sveću. Ne, nipošto! Hoću i ovom prilikom da ogledam svoju volju. Sumnje nema, to je neurastenija. I ovo je jedan oblik more. No sumnja iskrsnu: a zašto da nije “on”? Ko može da dokaže da on ne postoji? Kako su sićušna naša znanja i naša iskustva! Padoše mi na um reči Hamletove:

“Ima nečeg na nebu, i na zemlji, Horacio,

O čemu vaša mudrost i ne sanja.”

Potom se setih da sam davno čitala negde kako je neko – zaboravila sam ko – zapisao da ga je jedne cele noći na lađi nečastivi jašio, i spasao se tek kad je počeo da čita: “Da voskresnet Bog naš…”

Kako bi bilo da i ja čitam?

“Da voskresnet Bog naš… Da voskresnet Bog naš…?” Pa, posle? Ne znam. Hajde da spavam. Legnem na leđa i bacam, kao obično, ruku preko pokrivača, ali je brzo povlačim. Sumnja i strepnja ipak su se probudile. Spavajmo. Oči se sklapaju. Ali opreznost šapuće: ne, i ja se trzam. Okrećem se opet zidu, ali se u svesti odmah javlja slika nečastivog. O nevolje! opet: “Da voskresnet Bog naš…”, nebrojeno puta. uspevam. Hajde da se spava. Hvata me san. Ali se tiskanje s leđa ponavlja, samo slabije. Okrećem se bez bojazni i gledam: ničeg! Čitam pak: “Da voskresnet…” Bilo što mu drago, uspeću da pobedim. Smešno, šta drugo može biti do neurastenija. Samo razmišljam kako to da se nikad nije pojavila u ovom obliku.

Setih se kako je jedna neurastenična devojčica, svake noći, naročito leti, kad su vrućine, imala priviđenje jedne žene bez glave. Opominjem se da joj se jedanput njena utvara javila rano s večeri na Kalemegdanu, u povelikom društvu. No to je bilo skroz bolesno dete, a ja sam umela uvek da budem gospodar svojih živaca.

Dala sam se u duga razmišljanja i za to vreme, nekoliko puta mehaničkim pokretom, isturala sam ruke ispod pokrivača, i odmah drugim instiktivnim vraćala ih pod pokrivač. Da okušam još jednom da spavama, i prevrtoh se na desnu stranu. No ni pomena od sna. Čim se nađoh prema zidu, odmah počeh zamišljati izgled nečastivog, no sad kao s nekim izazivanjem. Osećala sam neko pouzdanje. Da vidimo hoće li se ponoviti potiskivanje. Očekivala sam. I najzad osetih, ali vrlo slabo, jedva primetno tiskanje. Odmah se okrenuh na levu stranu. Gotovo posumnjah da je osećanje bilo stvarno kao ona dva, ranija puta. Moguće da sa, očekujući, uobrazila. Ali više nije bilo pomena od sna. Čekaću, pomislih, zoru i petlove; tada se, prema glasu sujevere, povlače zli dusi. Koje li je doba? U tišini čulo se jasno kucanje časovnika. Ne htedoh da gledam. Ne može biti zora daleko. Osećala sam da je borba svršena i da napada više biti neće, samo je trebalo da glas petlova objavi moju pobedu. San mi se bio razbio i ja sam očekivala osvit, znajući da ću onda spokojno zaspati.

Razmišljala sam: kad bi zaista ona teška ruka bila nečija, zašto se taj neko meni obraćao dodirom, a ne svojom pojavom mojem pogledu?! Zašto mi ne uputi koju reč, viđen ili neviđen?! Da li bi onako izgledala čulna obmana, a ovako stvarnost? No zašto se upuštam u ispitivanja ove pojave, kad znam da se tiče živaca?! Ali, eto, moji su živci i sad mirni posle toga doživljaja, kao i pre njega.

Kad bih mogla da se zabavim nekom prijatnom misli, dalekom ovim sumnjama i kolebanju. Gledala sam u zvezde koje počeše bledeti i pade mi na um jedan nezaboravljeni egzaltirani dečak, koji me je nekad, davno, uputio u astronomiju. Opomenuh se njegovih dugih pisama. U jednome od njih ima ova rečenica: “Ja sam Vas doveo na prag predsoblja beskonačnosti…” Eto tražene misli.

Zvezde pobledeše sasvim. Na horizontu se ukaza beličast, uzan rub. Praskozorje. Zapevaše petli. “Da voskresnet Bog naš…” Začu se prvi, pritajeni crkut ptica. Zemlja se budila, moje oči su se sklapale. Svežina zore strujala je kroz prozor. Podvukoh ruke pod pokrivač – ovog puta od hladnoće. Nasmejah se, onako sanjiva, kako sam našla za potrebno da to utvrdim, dok se iz ljudske podsvesti podizala misao sumnje i slutnje, formulisane besmrtnim stihovima.

“Ima mnogo čega na nebu i zemlji, Horacio…” koje upola prekide blagodatni san.

Danica Marković