Dragana


Oženio se Kojadin s Vujkom Živaninom. Nije imala oca a majka joj bi antikrist što Boga i crkvu ne priznavaše. U njinoj kući pop nije nikad svešto, krštavo, kolača lomio i služio. Vujka nije krštena, ni se u svom vijeku prekrstila ko ni majka joj.

Rodila je jedne zime. Do proljeća niko nije znao za Živanovu prinovu. Ja kako se sve to nađe, blagi Bože! On brez oca, ona brez oca.

Živana gatara, vještica kake nije bilo u devet sela a njegova majka obješenjak. Objesila se na krušku takišu, pred štalom, uoči tripundana. Odma se usmrdila, jedva je zakovali u sanduk. Pop nije dao čuti da se sarani u groblje. Zakopali je pod krivu jasiku u Donjoj njivi.

Eto, taki mladoženja našo taku vođevinu. Imala bi ti o njima vazdan pričati, pa jopet da ti sve ne rečem. Živili su pod Osojem. Imali kuću, nešto štalice i jedan obor. Za vrljiku pred oborom, vezivali su malu, mršavu kravu s krivim rogovima. Ovo velim jer su od nje imali više mrsa nego gazda Miljko od sve njegove stoke.

Bog zna čije je sve krave muzla. Đavolja posla, nego šćela sam ti kazivati nešto drugo.

Rekok ti: Kojadin dovede Vujku, neđe pred Vaskrs. Naišo pokojni đešo Dragutin putom; kad iz avlije ču Kojadina:

– Ajde, čiča Dragutine, da apopijemo rakiju, oženio sam se!

Svrati čoek na čestitanje i da vidi mladu. Kad je vođevina ižnjela čuturu s rakijom, raspuštene kose samo u košulji, ne sviđe mu se. Načini se nevješt ko da je ne pozna.

– Ma čija ti bi snao?

– E, i ja bi to voljela znati… – nasmija se Vujka.

– Sadevo je moja a bila je Živanina, – veli Kojadin.

– Ma je li one Živane vračare? – ne dade se Dragutinu ćutati.

– Jes, kad te zanima! – reče mlada, skopa onu čuturu s rakijom, isplazi se na Dragutina i ode u kuću. Dragutin pogleda Kojadina pa veli:

– Ma mlogo si je napuštio sinovac. Tako se to ne radi, dijete moje. Žena se šavi u početku, potlje joj neš moći ništa. Žensko ti je ko pašče. Obezobrazi, pa ujede. Treba to udarati iz prva kraja… – poče čoek da sjetuje mladoženju a on veli:

– Ma biće ona valjana, samo da svikne rad i poso.

Diže se Dragutin, krete, kad ti mlada iziđe iz kuće pa viknu za njim:

– Gledaj ti čičetino svoj poso! Idi vidi ono muruza u Paločku, nešto ti se usuko! – Nesta je opet u kuću. Dragutin zastade, pogleda u Kojadina pa misli:

– Jes rob nagraiso. Dovo ludo čeljade. Đe nju nađe? Ko da nije znao čija je i kaka je… Kaki muruz pominje, e ludo ti je sto gradi.

Ondaj došo kući. Kojadinovu ženidbu nije pominjo. Nije zadugo. Kad prođe podne, nebom se zacrnješe oblaci. Poče duvati neki ladan vjetar, pa sve ćera u kovitlac.

– Samo da ne bide leda, – molili su se bogu. I ne bi ga. Malo prsnu a ondaj udari kiša. Ono narod veli: “Kad mlogo grmi – malo kiša padne”. Tako i bi. Jopet se izvedri.

Ali, Dragutinova njiva u Paločku s muruzom sva satrvena. Ko da je sav grad pao samo na nju. Vala da je sve bilo pokriveno a ona otkrivena ne bi opet nako stradala. Da čoek ne vjeruje.

Gledo brale ljetinu, nako uništenu, skino kapu, krstio se i kleo:

– Dabogda te oganj satro, kučko đavolja, ovo je tvoja rabota.

Kad je došo kući, njegova Milunka s praznom kravljačom stoji pred štalom i plače. Iz kravljih sisa prije pođe krv, nego mljeko. Ondaj mu se sve smrči pred očima.

– Ovo Kojadinova mlada konce mrsi i đavolje kolo vodi. Jebla je majka što je rodila i čemu je naučila, – psovo je Dragutin glasno da se čuje.

Bogami djete, tog ljeta, ko se god zamjeri mlađencima, Vujci il’ Kojadinu, nije dobro prošo. Bilo u stoci, bilo u ljetini – svi uviđeše da tu nisu čista posla. Cjelo selo ig’ poče obilaziti i klanjati ig’ se. Počele žene u svađi kleti jedna drugu: “Dabogda ti Vujka razbrkala karlicu; dabogda ti ovrla šenicu; izmjerila ovcu i sve redom.”

A Vujka je, bogami, obilazila štale i mljekare. Dođe i u moj. Jedne večeri, muzem Šarulju a ona samo odlaže nogama. Prvo mišljag da je nešto ujelo za vime, pa mlogi i ne pritezak. Podiđem pod Zlatulju, ona se gica ko da je za žive rane vatam. Mljeko se smanjilo na lončence. Jedva namuzok malo nekog jada, al’ kad požek variti i siriti, imala sam šta viđeti. Ona gruda samo pocrvenje i rasiri se. Viđok kolko je sati. Uzmem biljege od krava i odem Pavliji da mi ogleda. Baci žena ugljevlje i uvati se za glavu.

– Crna Anika, jopet ona kučka jade radi. Ti si deseta za ovo vakata. Ne morem ti mlogo pomoći. Jače su njene čini nego moje skidanje. A, ako ti i raščinim, ona će ti jopet naturiti. Nego da ti rečem. Idi ljepo njenoj Živani, odnesi joj dobar dar, ona će se praviti da ko bajagi ne zna ko je to učinio, al’ će ti rasčiniti. Ona je ovome i naučila.

Vratim se od Pavlije ko pokisla. Uđem u vajat, gledam šta bi kučki odnjela. Svega mi žao. Al’ šta ćeš. Uzmem jednu šareniku, torbu ora, vlašu rakije pa ajd’ Živani. Da vidiš crne Živane, guja joj oči popila. Pravi se nevješta, ogleda u graške a sve pogleduje ono što sam donjela.

– Ovo ti neko naturio iz drugog sela, učinjeno je skoro, skinuću ti ovo a ti samo učini kako ti velim. Kad dođeš kući, pređi prag triput i ukni. Ondaj idi u štalu pa ispod krava proturi ovo klupče konca. Jopet, na pragu od štale ukni triput i biće ko rukom odnešeno.

Klimam glavom a duša me boli za onom šarenikom, šta ćeš tako ti bi. Dođem kući, uradim ono što mi kučka reče, uvatim Šarulju za vime, ono nabreklo, krava se namješta da je prije pomuzem. Pune joj sise. Zlatulja isto. Te večeri namuzem punu kravljaču a kajmak skidam s’prsta. Kriške sira ko đetinji obrazi. Tako ti je bilo, djete moje, grdan vakat za poštena čoeka.

Te jeseni, isprosiše Draganu Đurđevu, prosioci iz Glumča. Momak valjan, iz domaće kuće, pa viđen, ljep. Dobra mu vamilija, ujaci, što no veli pravi koljenovići. Svima nam bi milo, voljeli smo je veoma. Ona polećela. Svaki čas dotrči kroz bašžicu, zarumenjela u obrazima pa veli:

– Joj, strina, kako ću, te šta ću, za ovo, za ono…

I sve tako neke ženske stvari. Radovala sam se njenoj sreći, ko da je moje rođeno djete. Bila mi je više od roda. Svoje đece, znadeš, nisam imala.

Đurđe reko da svatova pođe, kolko prijatelj može povesti. Trebalo je spremiti za toliki narod. spremali smo, ljucki. Draganu vodio brat Periša, šnajderci Jelki u Onu Stranu, da šije kostimčić i suknju. Štov joj kupijo svekar u Čačku. To je ondaj, djete moje, bila velika moda.

Idući od šnajderke, udare sokakom preko Osoja i prođu pored kuće onig budibogsnama. Ma čuli su đe se Vujka smije ko luda i veli:

– Oće đevojka da se uda?!

Ma kazivala mi posle Dragana, kako joj se sve smrklo, kad je čula onu beštiju đe se smije i nako kazuje. Ajd’, šta ćeš i to se zaboravi.

draganaBogami dođe vakat za svadbu. Ma znam ko da je juče bilo, petka pred Mesojeđe, pa ljepo veže, toplo, milina jedna. Banuše svirači, jeknuše trube. Moj Milovan metno nekolke puške, pokojni spasoje donijo neku prangiju iz rata što puca ko top. Nas nekolko bližig žena zapjevasmo iz glasa, pa reko bi čoek, narodni vašer a jok udaja Đurđeve šćeri. U neko doba stiže prijatelj Vojin, đuvegijin brat, Draganin đever. Donijo dukate i ruvo, ondaj taki običaj bio. Ko čuva je, da je neko ne ukrade il’ ona utekne za nekog drugog. Ma veselje počelo kako bog miluje. Došo na konju, Zekanu. Ko lađa. Muva bi se na njega slomila. Ja baš sastavljala sarmu s’ Jovankom i Ilinkom kad me neko uvati za skut pa veli:

– Anika, brzo u gornju sobu, zove te Dragana!

Masne mi ruke, sva sam u poslu, al’ jopet, slutin nešta. Ostavim onu sarmu, otrem se besparom pa ajd’ uz basamake. Kad tamo, dijete moje, Dragana sva modra u obrazima valja se od slabosti po patosu. Uzmem je za ruku. Pipnem joj čelo – nema vatru.

– Šta bi šćeri, po bogu? – mal da zaplačem.

– Ne znaaaaam, strina, spašavaj me – kuka veselnica a muke je spopadaju.

U to ti banu Jovanka, njena mati, Milunka, vukosava, svi da joj pomažemo al’ kako? U taj vakat, Vukosava veli da je to struna, moramo oma’ zvati Pavliju da joj salije vodu i strunu namjesti. Kako da uoči svadbe, zovnemo ženu iz drugog sela, i to poradi mlade al’ mora se. Otrčim u avliju, moj Milovan digo obe ruke, sviraju mu svirači. Pred njim na astalu: puška i petobanka. Kako da mu priđem i rečem kad je prek i prgav ali jopet je za ovo najsigurniji. Dotrčim brzo, šanem mu na uvo:

– Odi oma, Draganu spopala neka teškoća…

More da sam šta drugo rekla znam da bi me mlatno, al’ kako pomenuk Draganu, eto ga za mnom. Uleće u gornju sobu, viđe onu veselnicu kako se valja od muke, pa veli:

– Šta da radim?

– Idi brzo, dovedi Pavliju Rajkovu, ona zna šta valja činiti.

Viđok đe odveza prijateljevog Zekana, skoči na nj’ga, poleće ko vjetar.

Ma nije prošlo tri vrtalja sata otvoriše se vrata, uđe Pavlija s’ Milovanom, nešta sva drkti. On ode sviračima u avliju a Pavlija priđe Dragani. Naže se nadanju, turi joj ruku na stomak, ondaj prisloni uvo na pupak, polako se diže, zavrće glavom i reče:

– Ovo nije struna!

– Šta je, sestro, pomagaj – velim joj.

Ona išćera sve iz sobe, zatvori prozor i vrata, pa veli:

– Ko da ne znaš šta je. Ona kučka bacila čini, dabogda je voda odnijela u sodom!

Gledala sam u nju ko u spasenje. Tužno je vrćela glavom:

– Da probam, da okušam, al’ njene su mađije i vradžbine jake, ne skidaju se lako.

Donije smo bakarni sud, žara, letećeg olova, peruški, crvenog konca, makaze, mašice, kamu, tisovog drveta, cijele vode, pileće nokte, mačje dlake, ubojnog kamena, srebrnu paru i košuljice u kojoj se Dragana rodila.

Šta je sve radila vesela Pavlija da skine čini: bajala, majala, pljuvala, gasila ugljevlje, išćerivala i raščinjavala nečistu silu. Sjekla zapletene konce po Draganinim slabinama, zamanjivala kamom, izlivala vrelo olovo u ladnu vodu.

Prštalo je i pucalo. U neko doba Dragani bi bolje a Pavlija sva znojava, sjede i zaiska vode.

Kad se malo odmori, zovnu me sebi, pa veli:

– Donesi mi njeno vjenčano odijelo.

Pođok niz basamake. Srete me Milovan. Igra mu oko.

– Kako je ona? – veli.

– Dobro je, dobro načisto, – lažem a glas mi igra.

– More, bide li joj šta, idem ona govna d’ubijem – govori polako, opasno, znadem mu narav. Uvatik ga za ruku:

– Nemoj, nemoj, živa ti boga, dobro je odista.

– Ma samo nešta bidne, sve ću ig pobiti, majku im jebem cigansku i vračarsku… – škripo je zubima da me stra vatala. Znadem na koga misli, pa drkteći otrčak u vajat i uzek Draganino ruvo.

Upalimo još jedan venjer pa traži po aljinama. Odjednom, pod prstima u šavu od mikade, nešto ušiveno. Rašijemo porub, ono gukica od kose i raznig končića. Pavlija zablista. Pljunu u onu guku, uze i turi u maramicu, pa mi veli:

– Daj ovo nekome ko je siguran, nek nosi pod vodeničko kolo, da baci na omaju al’ vodenica tad mora mljeti. Jesi li utuvila?

Uzmem onu maramaicu, pa jopet Milovanu. Brez rječi je slušao, uze gatke, jopet uvati konja i zagalopira. U avlije sve ko’ što je bilo: niko ne zna kake mi vamo muke mučimo.

Vratim se u sobu. Pavlija sjedi s’ Draganom, nešta pričaju. Ma bolje joj veselnici dosti, al’ jope nije dobro. Nekako bjela u obrazu, ruke joj drkte a ja je pomilovak po kosi. Joj kako mi je stisla šaku, pa je ljubi.

– Ne daj me strina, ne daj, – veli mi a suze joj same idu. Ma duša mi stala u grlu, suze vise u očima, sva sam se nadula od muke. Al’ jope, tepam joj, kuražim je kako to nije ništa i da će sve da bide dobro. Malo zatim, zaškripaše basamke, uđe Milovan. Ja skočik.

– Jesi li?

– Jesam, naćero sam Jerotija da pušti vodenicu pa sam ondaj bacio, – veli, – jel’ bolje ona? – gleda Draganu. Ona nako neačka usta.

– Bolje mi je, striko moj, dobri striko.

Zagrli ga. On je pridrža. Viđok đe mu one goleme ručerde zadrktaše, okrete se i izađe. Ondaj Pavlija za svaki slučaj Dragani sali strau, zovnu me na basamake i vako veli:

– Ja sadevo moram ići. Šta sam mogla učiniti učinila sam. Ona još nije dobro. Ali ja više ne morem. Upamti, prije zore, moraš ići Živani, samo ona do kraja more raščiniti što njena šćer zabenđija. Kako ćeš to učiniti vidi sama, ali jedino tako će biti ko da nije bilo ničega.

Nađem Strajina da odvede Pavliju kući, ondaj zovnem Milovana. Kako da mu rečem, kad znadem kako je plaovit. Počnem uvijati ovo, ono, treba nešta viđeti… Ma kad me se ščepo za gušu, mišljak udavi.

– Kazuj, ženturačo, šta je? Ne obilazi!

Moradok mu reći. On skopa pušku, krete konju.

– Stani čoeče, d’uzmem biljeg, idem i ja s’tobom!

Očeko je sjedeći na konju. Kad priđok, samo pruži ruku i ko snop šenice, diže me preda se.

Sad znadem što je Pavlija nako drktala kad je š’njime došla. Ćero je konja da satre. Dođemo Živaninoj kući, uđemo u avliju, izleće neka džukela pa laje, zemlju grize. Milovan siđe s konja, skide mene, pa iščupa nož. Gospode bože, kad je skopo ono pašče. Šćela sam bljuvati, kad mu poče lomiti vrat i sjeći glavu. Jednom rukom drži drugom kolje. Uto se upali lampa u Živaninoj kući. Ukaza se na prozoru, poče vabiti kera. Ondaj Milovan grunu nogom u vrata. Ova se istaviše iz šarki. E, kako je vračari guzica sjekla eksere kad je upo’ u kuću ko ‘ajduk. Nako krvav, golem sa nožem i obezglavljenom kerušom, ličio je na strašni sud. Ja stojim ispod štoka, pa mi nešta milo, ma voljela sam ga tad, ko boga, bože me oprosti. Živana vidi da nema šale, uvija oko astala, pa širi ruke, beči se. On ti baci onu džukelu preda nju, a krvavu i iskeženu glavudžu turi na astal, pa viknu:

– Slušaj, Živana, nanu ti jebem. Klaću te ko ovo pašče, ako sa onoga đeteta ne skineš mađije one tvoje vještice.

Upamti, satrijeću ti sjeme do trećeg koljena. Sunce ti jebem pogansko i cigansko!

Vidla sam kako se Živana ušeprtljala, trese se, ne zna ku’će. Dadnem joj Draganinu biljegu, ona nešta baje, uka a ondaj veli da joj vežem neki končić oko noge i ruke, pa da ga ondaj pregorim žiškom. Posle da skinem vrata i preko Dragane, prespemo džban cjele vode, pa će biti dobro.

Milovan joj još jednom zaprijeti a ondaj prigna konja, diže me ko perušku, uzja i jopet ga poćera. Noć je već prišla kraju, zora samo što nije zaruđela, kad je niz istavljena vrata, točila voda preko šćućurene Dragane.

Sutradan, sunce najavi ljep dan. Subota, licem na Mesojeđe. Đuvegijin brat Vojin, Draganin đever, poranio mamuran. Kad je sinoć došo, napili ga sa rakijom i vinom, pomješo siroma i naprečac se napio. Jutros je usto prvi. Prvo je prišo znojavom Zekanu, pred kojim je stajao čitav plas đeteline, pipno’ ga, ondaj klimno glavom:

– Ja kaki si mokar, jadi te ubili, ko da si cijele noći oro. Neka, neka, uštrojiću ja tebe, zavrzane jedan azmanoviti, – reče prijatelj pa krete da traži pospale trubače.

Posle, kad je sunce oskočilo, kad su zagrmile trube, zapraštale puške, kad su svatovi skinuli jabuku, silazila je Dragana niz basamake u odjelu mlade, bijela ali vesela i zdrava ko što je bog dao. Bilo je veselje kako do tad nije viđelo selo. Dođe vakat da svatovi krenu. Svi se pozdravljaše s’ Draganom. Ona plače od sreće i očima traži Milovana i mene.

– Ovo su mi, tajo, – reče svekru – još jedan otac i majka. Volim ig ko rođene…

Milovan je uze, podiže uvis, poljubi u kosu, pa kaže prijatelju:

– Ovo je čičino rođeno, rođenijeg nemam. Čuvaj mi je ko oko u glavi… – Šćede još nešta reći ali se okrete da sakrije suze. Do tad ig u njegovim očima nisam nikad viđela.

Baba Anika ućuta. Pogledah je znatiželjno.

– Neka dijete da s’ odmorim, ima toga još da se reče.

Uze mi ruku u svoje stare smežurave šake. Mirisale su na dunje i bosiok. Zagrlih je nežno. Spavala je snom velikog, mudrog deteta.

Rade Vučićević

(Iz zbirke „Noć punog mjeseca“)