Igumanova sen


Na uglu one ulice u Beogradu, koja od Delijske česme vodi protestantskoj crkvi, viđao se, pre desetak godina, slep starac u pohabanom hercegovačkom odelu, gde sedi sa podvijenim nogama i mirno puši iz kratke lulice. Držanje starčevo i ugledni izraz muškoga lica, sa krupnim, malo povijenim nosom pod kojim se pružahu do ramena sedi brci i gustim belim obrvama, što se nad ugašenim očima kao lastina krila nadvijahu, budile su u prolaznika sažaljenje, i ma da nije nikada zamolio, retko bi ga ko mimoišao, a da ne baci deset para u crnogorsku kapicu, koja ležaše pred njime. Kao što nije bogoradio, tako nije ni zahvaljivao na milosrđu.

Toga slepog prosjaka nestalo je pre nekih godina. Da li se još potuca po belom svetu ili je tamu života zamenio tamom groba – ne znam. Ali kako je došao do prosjačkog štapa i kako je oslepeo, to mi je vrlo dobro poznato. Zato slušajte…

Prošlo je sedamnaest godina od toga vremena, kada je ovaj starac, još snažan i zdrav, dobegao iz Hercegovine sa svojim sinom Ivanom. Meni je onda bilo petnaest godina i kao oduševljen šiparac rado sam obilazio oko ovog namrgođenoga Hercegovca, koji je u našoj bašti potkresivao lozu i ostalo voće oblagorođavao.
Njegovom sinu Ivanu moglo je biti trideset godina. Snažan i sa onim mal ne orlovskim tipom i duhom, smeđim brcima napominjao je jako na svoga oca. Samo nije bio onako sumoran već više vedar i razgovoran. Kod oca se zadržavao kratko vreme, pa je otišao u manastir Rakovicu, gde je otpravljao šumarsku dužnost, a uz to je još pomagao i manastirskom vodeničaru, kad je bilo suviše posla. Njegova vedrina i okretnost dopadala se igumanu Gedeonu, te ga u brzo zavoli. A iguman Gedeon bio je već u godinama starosti, dobar i duševan čovek. Prijatno ponašanje i dobro srce učinili su svoje, te je u celoj okolini bio poštovan. Jednom reči – slika pravog kaluđera. Međutim, svršetak sudbe Gedeonove i Ivanove utkaše se jedno u drugo, a u tome baš i leži sva ona istorija, koja je oslepila onoga starca.

igumanova-sen-1Odmah za manastirom, koji je sazidan u uzanoj dolini, što kao jezičak promiče u sklopu planinskih lanaca, pokriveni gustim šumama, vidi se i danas manastirska vodenica. Ona se nalazi u jaruzi, koju je voda prolokala i ispresecala te vam izgleda kao da je na tome mestu prepukla uska dolina. U toj vodenici noćivao je Ivan, a kad je bilo mnogo posla, i pomagao vodeničaru. U takvoj prilici okretao se točak pod vodenicom do neko doba noći, razbijajući u penu bujni mlaz potoka, koji sa šumom padaše pod vitao.
Jedne noći Ivan i vodeničar ostaše sami; pomeljari su ranije svršili posao pa i otišli. U niskoj sobici, pod kojom šume razbijeni talasi zapenušanoga potoka, goruha lojana svećica te jedva osvetljuje belo vodeničko kamenje, što se okreće i žrvnja u prah zasuto žito. Slabi plamičak osvetljuje još po malo i tavanske gredice, sa kojih, u ovoj polutami, svetlucaju oči krupnoga mačka, kao dve žeravice. Uz kloparanje vodeničkog vitla i šum vode čuješ ga lepo, kako iz dubine grudi prede i mirno pogleda na starog vodeničara i ovoga došljaka, koji sede jedan prema drugome i pušeći svoj duvan misle svaki na svoju stranu.

Znao sam i toga vodeničara, ali ga ne imađah rado. Imao je neki nemiran pogled, koji je na sve strane zverao, a zelene pa sitne oči uvek su pokazivale neko lukavstvo. Takav pogled video sam još jedared u nekoga hajduka sa kojim se pre nekog vremena sukobih u majdanskim planinama, a o kome ću vam drugi put pričati.

Oboje su za dugo ćutali. Najposle prekide vodeničar ćutanje.
– Ivo!
– Šta, čiča?
– Gde si bio sa igumanom?
– U Beograd po novac.
– Pa koliko doneste?
– Pet stotina dukata, u zlatu.
– I to ćete sutra opet u Beograd?
– Tako mi iguman reče i naredio je da idem s njime.

Vodeničar istrese lulicu i, pogledavši Ivana ispod očiju, poče nanovo pušiti. Posle kratkog ćutanja nastavi:
– Šteta, slavu mu! Toliko zlato pa da ga tamo raznose hale i vrane.
– Tako je! – reče Ivan. – Da mi je polovina toga, video bi ti, gde bi mi bio kraj.

Vodeničar, pripaljujući žeravicom lulu pogleda ga potajno ispod očiju.
– Pa to bar nije Bog zna šta! Zar ne bismo mogli mi uzeti taj novac?
– Kuda ti šišaš? – odgovori Ivan. – Okani se ćorava posla! Zar da izgubimo dušu?
– Kako izgubimo?
– Pa tako! Morali bismo ubiti starca!
– Što da ga ubijemo? Jok? On tvrdo spava; prikradimo se u njegovu sobu i pokupimo novac. Pomisli samo: toliko zlata! Niko neće ni posumnjati na nas, a mi ćemo posle već lako.
– A ako se sazna?
– Ko će nas odati?
– Pa ako se probudi?
– Pobeći ćemo!
– Poznaće nas.
— Batali! Uvićemo lice ponjavom, a samo rupicu na oči, koliko da vidimo kamo idemo, pa mirna krajina!

Ivan je sve više i više istraživao teškoća, ali pomišljajući na gomilu zlata, koju danas donese, podavao se vodeničarevim mislima, koje su ga sve većma vukle sebi.
Na skoro za tim ugasiše sveću i izađoše u mrak. U planinskome sklopu noć je i onda mračna, kad je nebo osuto mesecom i zvezdama; ove noći bilo je još tamnije, tako, da se ništa nije videlo sem tamnih, ogromnih senki, koje izgledahu kao grdni oblaci, s neba na zemlju navaljeni. Između gustih grmova, kroz koje šumi huka zapenušenih talasa pod vodenicom, tek kad i kad zatreperi po koja zvezdica pa se odmah sakrije za gusto granje.

U manastirskim zgradama mrtva tišina. Igumanova soba bila je dosta prostrana; u dnu njezinom dva prozora, koja gledahu u dolinu pred manastirom. Jedan žižak u kandiocu, što visi nad počađalom ikonicom, pod kojom su okačene brojanice, vrlo je slabo obasjavao postelju u kutu, na kojoj je iguman tvrdo spavao.

U susednoj trpezariji kucnu jedan posle po noći. Ne čuješ ni žive duše. Njih dvoje polagano priđoše igumanovim vratima. Vodeničar oslušnu. Ništa se ne čuje do li cvrkutanje bubice u zidu i svetlucanje svitaca, koji po kad kad zatrepere iz trave, kao pale zvezdice.
– Pst! – učini vodeničar Ivanu, čije se uzbuđeno disanje gotovo čulo.
– Šta je?
– Spava.
– Da se neće probuditi?
– Samo polako!

I on okrete polako u bravi nekakav ključ, kojim lepo otključa vrata.
– Pazi da ne škripne!
– Ne boj se!

Tiho, gotovo nečujno škljocnu brava i vrata škrinuše. Oni zastadoše i oslušnuše malo, ali u odaji sve je mirno, osim žiška, čija svetlost od svežeg vazduha jače zatrepta na zidu. Oni uđoše. Pred njima stajaše sto, u čijoj je fijoci ključ. Obojica povukoše škrinju.
– Obazri se! – prošapta Ivan. – Sve mi se čini da neko gleda.

Držeći rukama za poluizvučenu škrinju obazreše se i ruke im odjednom klonuše kao podsečene.
Iguman sedi u postelji zabezeknut i sa razrogačenim očima. Ruke, koje je pružio prema njima, trepere, kao listak na grani, kad ga vetrić zaleprša.
– Poznajem! Poznajem! – viknu iguman.

Vodeničar se prvi povrati od straha i priskočivši postelji dohvati ga za glavu i turi mu peškir u usta.
– Smilujte se! – krkljao je zagušeni glas. – Ivane, Ivane!
– Davi! Što stojiš? Zar ne vidiš da nas poznaje!? Ivan, koji je do toga časa stajao zablenut, pritrča kao mahnit. Iguman se već otimao rukama od vodeničara, ali ovaj ne skida marame s usta.
– Smilujte se! – ječao je iguman.
– Stegni za grkljan!

Ivan se baci na igumana, kleče mu nogom na ruku, kojom ga iguman ležeći otiskivaše, pa ga dohvati za grlo i poče stezati.
Sve slabije i slabije zagušeno stenjanje, i telo starčevo omlitavi.
– Jesi li? – pita vodeničar.
– Ne znam, još stežem.
– Pusti, gotov je! – prošaputa vodeničar, a Ivan kao oparen odskoči od lešine.

Pokupiše novčane zamotuljke i odoše lagano iskradajući se.
Sutra dan uzbuni se celi manastir. Iguman je udavljen i porobljen. Policija je tragala i sve ispitivala pa je najzad utvrdila, da je igumana udavio i porobio neki odbegli robijaš, koga su seljaci i manastirski kafedžija dan pre viđali kako se oko manastira prikrada. Oglasiše poteru, uceniše mu glavu i to je bilo dovoljno da se za kratko vreme događaj zaboravi.

Puna tri meseca prođe od to doba. Robijaša još ne uhvatiše.
Jednoga jutra bahnu Ivan preda me.
– Je li mi tu otac?
– Još nije; ali će doći.
– Gde bih ga mogao naći?
– Dođi docnije! – rekoh mu. – On će ovde biti.

Palo mi je jako u oči bledilo i uznemiren pogled njegov.
– Dobro! – reče on i natuče šešir na oči. – Ako ne dođem, a on bude tu, recite mu, da sam ga pozdravio.
I ode.

Istoga dana javio se policiji. Možete misliti, kako se u policiji iznenadiše, kad se on prijavio da poznaje igumanove ubice.
– Dakle, vi ih poznajete? – zapita član, posmatrajući ga oštro.
– Znam!
– Pa koji su?
– Vodeničar.
– I?
– I… i… ja… – reče Ivan i čisto odahnu.
– Ti? – viknu član uzbuđeno.
– Jeste, gospodine! Eto morao sam da se odam.
– A zašto?
– Jer me iguman goni.
– Koji iguman?
– Gedeon, koga ubismo.

igumanova-sen-2Član ga pogleda, misleći da nije s uma sišao, ali on izgledaše sa svim prisebno. Ono malo bledila pod očima pokazivaše samo unutarnje nespokojstvo i nesanicu, inače pogled kao i uvek beše određen i jednak, bez ikakvog većeg razdraženja.

Član naredi da se dozovu dva građanina, pred kojima mu je valjalo saslušati ubicu. Naredi mu, da potanko ispriča sve. To Ivan i učini. Opisavši, kako su igumana udavili, nastavi ovako:

– Čim smo ga udavili, odemo našoj vodenici, pregledamo da nema na nama kakvih tragova, podelimo novac i ne paleći sveće legnemo. Te noći nisam mogao trenuti; jednako mi beše na umu šta učinismo. Vodeničar se za malo prevrtao s boka na bok pa ubrzo tvrdo zaspa. Činilo mi se u tome času kao da nisam sve svršio i da bi mi laknulo kad bih nešto sada i vodeničara ščepao za gušu pa ga udavio. Jedva pred zoru zaspah malo.
Tek oko osam sahata odoše kaluđeri da probude igumana, pa kao mahniti, zapomažući za pomoć, izleteše na polje. Svi se uzbuniše. Mene poslaše da javim policiji, što ja odmah i učinim, a mojom srećom policija sama zaturi trag, uverivši se tvrdo, da ga je ubio onaj robijaš.

Tako i ja i vodeničar besmo mirni i malo po malo prestadoh pomišljati na starog igumana. Novac sam zakopao, pa sam već pravio planove, kako ću, dok se stvar još više zaboravi, otići sa ocem ma kud i otvoriti kavanu, te biti svoj. Vodeničar me savetovao da odem u Vlašku, on će pak na vilajet, u Maćedoniju, a onda neka ga već potraže.

Pre šest dana otišao je u Prnjavor i još se nije vratio. Ja sam ostao u vodenici sam. Mislio sam da je pobegao pa sam se i radovao, jer sada ja bejah bezbedniji; ako se što posumnja, to će na njega, što je pobegao, a ja ću biti čist.

Jedne večeri vraćah se iz manastira dosta raspoložen. Činilo mi se da više nema nikakve opasnosti i već sam pomišljao da se sa kaluđerima zavadim, te da me oni isplate i oteraju. Onda ne bi padao u oči moj odlazak.
Taj mi se plan vrlo dopade i ja se utvrdo reših, da ga sutra izvedem.
Te večeri nije bilo u vodenici nikoga, osim mene i vodeničnoga mačka. Kaluđeri su već odavna ušli u svoje ćelije da spavaju. Šum i padanje vode na vitlo, koji je u belu penu pretvara, potmulo bruji kroz noćnu tišinu, u vodenici goruka lojanica a svetlost joj jedva dopire do počađelih gredica, kojima je niska tavanica izukrštana.

Ovaj šum pod vodenicom, pa čudnovata tišina, koja je čisto polegla po okolini, poče me po malo strašiti. Obazreh se po vodenici. Bledi plamičak odgonio u mračne kutove i noćnu tamu, pa se tamo bori sa njome; čas se tamne senke počnu micati bliže sredini, a sad opet plamičak počišćenog fitilja zasvetli jače i senke, lelujajući se kao talasi, kad se po mirnom ogledalu vode razliju, uklone se u vodenične kutove. Mačak se ispeo na tavansku gredicu pa skupljen u klupko prede i žmirka. Meni ne beše dobro; sve mi se činilo, da će sada neko doći, pa često pogledah ispod očiju na zatvoreni ulazak. Najzad zaspem pod vodeničko mlivo žito i, pripalivši pod ikonom žižak, ugasim sveću pa legnem.

Ne prođe ni nekoliko minuta, a ja začuh gde pred zatvorenim vratima petao kukureknu. Podigoh glavu i oslušnuh. Sve ćuti. Pomislih: manastirski petao oglašuje po noći, pa opet legoh; ali neko nejasno uzbuđenje nije mi davalo mira, sve mi izgledaše tako čudnovato, kao čoveku, koji je iz nesvesti ustao, ali je u njemu još jaka uzbuna, pa se obazire i pe ume da pogodi gde je.

Ne potraja dugo, a mačak sa gredice mauknu, ali tako čudnovato, kao kad čovek zastrašen poluglasno jaukne. Tiho ga zovnuh sebi i pogledah na gredicu; ali mačak ustao, izgrbio se u vis, sav se nakostrešio i gleda u vodenični vitao. Učini mi se dva puta veći i viši nego obično. Pogledah i sam tamo i naježih se. Vodenični vitao i žrvnji ne okreću se više kao obično, nego sa svim naopako. U istome času, kad to ugledah, petao kukureknu ponovo i vodenična se vrata, bez šuma i škripe, razjapiše. S polja pokulja gust mrak, a na pragu se ukaza nekakva sen, koja sve više i više dobijaše sliku čovečiju.

Nakostrešeni mačak pobegao u kut i preplašeno tek po kad kad maukne.
– Ko je? – viknuh poluglasno.

Senka se približi.

Taj strah, koji osetih u tome času, ne mogu nikada zaboraviti. Poznadoh igumana. Bled i izmučen sa razrogačenim očima stupaše meni. Oko usana i po sedoj bradi videlo se nekoliko kapi krvi, a suhe ruke pružio je u napred prema meni i tako mi se lagano i nečujno približuje.
Taman da se dotakne rukom moga temena, ja iz nenada jauknuh; žižak pripuca i jače planu i ove utvore od jednom nestane. Brzo pripalih sveću i pođem po vodenici. Zavirio sam u svaki kutić, ali nigde nikoga. Vodeničko kolo okreće se ponovo, kao što valja, a na gredici je sedeo mačak, podvijen u klupče, pa je mirno preo, žmirkajući i pogledajući za mnom.

Ja ga domamih a on skoči sa gredice meni pa sa uzdignutim repom poče se micati i presti među mojim nogama.
Tek sam u rani osvitak zaspao; ali to i ne beše san, već bunilo. Nisam odspavao ni dobar sat pa sam već bio na nogama.
Toga dana nisam smeo u manastir. Sve mi se činilo da će me poznati.

O tome događaju razmišljao sam vas dan, pa sam se čak i hrabrio, dokazujući sam sebi kako je to samo pusto uzbuđenje. Za to sam i naumio da što ranije legnem i tvrdo zaspim. Tako bih bio miran i ne bih pomišljao na svašta.
Ali taj strašan sumarak sa polutamom, koja omotava vodeničinu jarugu i šumu oko nje, on me je bunio. Činilo mi se kao da iz zemlje niče neka havetinja, pa raširenim rukama hoće da obuhvati celi svet.

Po svome običaju prokrstarih celu vodenicu, zasuh kamenje žitom, koliko je dovoljno da melje do posle po noći, računajući da dotle tvrdo odspavam, kako bih svež i vedar ustao; pripalih kandioce i mamnuh mačka da legne kraj mene. Kad je uza me živo stvorenje, mnogo mi je lakše.
Taman da legnem, a na pragu lupnu dva tri put krilima i kukureknu. Mačak skoči preplašeno na gredicu, mauknu i nakostreši se, a vodenični vitao pođe naopako.
Vrata se otvoriše i igumanova sen, mnogo jasnija nego li prošle noći, stupi na prag. Seda brada lelujala se i sve mi se čini da sam lepo video trag mojih prstiju pod njegovim grlom. Onako isto opruženim i drhtavim rukama primicao se meni a razrogačene oči caklile su kao staklo. Lepo sam video i kap suze, što mu je visila na trepavicama. Dokle.mi se utvora bližila, mačak je tužno i čisto potajno maukao a kolo vodenično sa neobičnim šumom, okretalo se naopako.
Kako sam ležao, skočio sam i seo u postelju pa sa strahom pogledah u onu užasnu sen. Sećam se, da mi u jedan mah dođe na um da se prekrstim i poumih da podignem tri prsta čelu, ali ruku ni maći, kao da je olovom nalivena, ili da je neko ispod vodenice dohvatio pa je svom snagom dole vuče.
Iguman je stajao nekoliko trenutaka pa mu odjednom ruke klonuše i ja čuh, kako duboko uzdahnu.
Pade mi na um, da se sutradan i sam izdam, samo da ne trpim ovaj strah. U času ove pomisli nestade svega. Sve je bilo mirno i tiho; lepo čujem mačka kako prede i šum vode, koja se u penu razbija.

Pa ipak, čim je zarudelo te ja opazih prve sunčeve zrake, kako se kao zlatan veo prelivaju preko tamnog zelenila šumskog, zaboravih da se prijavim. Mislio sam: ako sve to nije obmana, ako u istini njegov duh obleće oko vodenice, za što mi se i danju ne javi, ili kad se javlja, zašto ne govori? Kad bi mogao u istinu doći, mogao bi i govoriti? A on ćuti! Ništa drugo nego strah, koji će vremenom proći, i ja ne treba tako olako da se odam.
Nasta i treća noć. I ako sam malo bio uznemiren, ipak te noći nisam bio tako strašljiv kao prošaste. Čak sam bio i uveren, da je sve ono bilo samo priviđenje, koje mi se pričinjava, pa za to i dokonah, da o tome ne mislim više.

Legao sam kao i obično. Mačka sam oterao na gredicu, da me ne plaši, a sveću i žižak ostavih, neka oba gore te da se bolje vidi. Do sada je uvek samo žižak gorukao, pa je u nestalnoj svetlosti lelujao po zidovima tamne senke, od kojih mi se koješta stvaralo.
Razmišljajući o koječemu leškario sam i pušio svoju cigaru. Ali san nikako na oči, na satu kucnu po noći. „Po noći” pomislih i nehotice podigoh glavu mačku i umalo ne dreknuh iz glasa. Mačak usijao očima na mene i iskezio bele kao sneg zube, pa kao da škloca na mene. Oštri zubi sjaktili su iz tavanske tame i izgledaše mi, kao da sa tavanice izviruju mrtvačka lobanja i škloca na mene. Vodeničko kolo zakrča, zastenja, kao da se pod njim nešto lomi, nad glavom mi nešto zašušta, petao kukureknu i preda mnom se zaleluja igumanova sen. Sad mu ruke ne behu pružene napred, već opuštene. Sa užasom sam gledao u ovo izmučeno i bledo lice a neki zadah, vlažne paučine, memljiv i pun hladnoće bije iz njega. On stupi preko praga i pođe meni.

– Ko si? – viknuh uplašeno.

On ćuti i gledajući me zaleđenim pogledom pristupa lagano.
– Šta tražiš od mene?

Senka opruži ruke i ja osetih, kako me od temena pa do nogu probi led. To je bila njegova ruka na mome temenu. Na glavi mi se nakostreši svaka vlat i ja osećah lepo, kako mi kosa niče.

– Što ne odaš? – čuh kao iz dubine nekakav glas.

Ne mogah se ni maći.

– Sutra… Sutra! – progovori na novo isti glas i seni nestade. Sa mene je kiptio leden znoj i ja kao mahnit izleteh na polje, ali ona tama, što je iz šumske dubine tako strašno na mene zijala, otera me na novo u vodenicu, gde sam dršćući i cvokoćući sa strahom očekivao ovaj dan.
Prokleti mačak opet je mirno preo i žmirkao, kao da nikog ne beše a vodenično kolo mlelo je zasuto žitom. Četvrtu noć ne smedoh živ čekati i ja dođoh da se kao ubica prijavim.

Ivana su odmah pritvorili a vodeničara je potera posle tri dana pronašla. I on je brzo priznao, kad se sa Ivanom suočio.
Među tim, je Ivanov otac radio u našoj bašti. Kad mu javiše za sina, planu starac kao ris i sa oružjem polete u policiju. Hteo je da ubije svoga sina, a kad mu oteše oružje, stade ga proklinjati, vičući: – Proklet da si i ovoga i onoga sveta! Niti si ti moj sin ni ja tvoj otac više!
Sutra dan dođe starac kao i obično našoj bašti. Malo se samo pogrbio, inače se ništa ne poznavaše po njemu, tako je bio miran i brižljivo je radio.
Nekako u brzo osudiše onu dvojicu na smrt. Vodeničara će u ataru manastirskom streljati a Ivana na Kajaburmi.
Osuđenički put vodi pokraj naše kuće, pa je tako i otac Ivanov mogao videti, ako je hteo samo, sprovod sinovlji.

Jutro je bilo toplo. Gomile ljudi prolazile su kraj naše kuće i žurile onamo, kako bi za rana ugrabili zgodno mesto, odakle će sve videti.

Ivanov otac bio je već u bašti. Moja mati ne htede dozvoliti da ovoga dana radi, ali on je zapita: za što?
– Pa ti znaš, stari!
– Ne znam, gospođo, vjere mi! Manj ako ne pomišljaš na onu rđu, koga će danas pravda sustići?
– Kakav je da je, sin ti je; treba da ga požališ! – reče mu moja mati, i kako je bila uvek osetljiva na tuđu nevolju, grunuše joj suze na oči.

Starac je pogleda mirno i blago pa onda reče:
– Varaš se, gospođo! Ono nije moj sin. Osramotio je ove sede kose, ubio nevina čoveka, pa još sveštenika. Neka rđa pogine, i pravo je!

Čim starac siđe u dubinu bašte, a iz Hilendarske ulice, koja utiče na našu, pokulja silan narod. U sred te zagrejane i guste gomile išle su kočije, iz kojih svetlucahu bajoneti sa žandarmskih pušaka. Na malo uzvišenijem sedištu u dnu kočije sedeo je vezan Ivan i nešto veselo razgovarao sa okolinom oko sebe. Jedan kovački kalfa išao je uz kola i gledao u osuđenika. Ivan mu u šali primeti:

– Da si bar stolar, pa bih razumeo, što me tako meriš, ali si kovač; valjda nećeš da mi grob zakuješ?

U prolazu pokraj naše kuće javi mi se osmejkom, izvi glavu, ne bi li ugledao svoga oca, a kad ga ne vide, on zapeva iz glasa:
„Kad se rodi na zapadu sunce,
Onda ću ti sa Kosova doći!“
I rulja naroda sa gomilom naoružanih žandarma ode, tiskajući se oko osuđenikovih kola, put Kajaburme.
Starac je morao čuti graju, ali ni glave nije podigao. Radio je svoj posao mirno, i ja sam se čudio, pomišljajući, kakav je to otac, koji nema nimalo srca, da svoga sina požali.

Sa naše kuće vidi se Kajaburma. Iz daleka se crne gomile, koje su osule brežuljke. Sunčana jara treperila je po vazduhu i jako žegla. Posle jednog sahata videh, kako se guste gomile jače zatalasaše. Sa jednog izbreška izvi se gust pramen dima, povi se, zaleluja i iščeze u vazduhu a one gomile počeše se kao crni potoci u dolinu slevati. Ivan je dakle svršio.

Nekoliko dana docnije rašču se, da je zemlja izmetnula lešinu osuđenikovu. Sujeverni narod trčao je da vidi. Razume se, da od svega toga ne beše ništa.
Kad je starac čuo za to, kazao je:

– Ako! I treba da mu zemlja kosti izmetne!
Jako sam se radovao kad ga isplatiše i otpustiše iz bašte.
Nekoliko dana docnije dogovorimo se nas nekoliko dečaka da sutradan uranimo pre zore i da odemo na Dunav, da se kupamo. Kupali smo se uvek pod Kajaburmom.
Još nije ni svanulo čestito a nas petorica stigosmo pod breg.

Tek se prvi osvitak zatalasao tamo daleko sa bačkih ravnica, pozlaćujući modro Dunavo. Na Kajaburmi je još bilo u dolinama dosta mračno. Za nekoliko minuta uspesmo se uz dosta strmu kosu, na vrhu koje u maloj udoljici leži i onaj grob. Prvi, koji se uspuža stade, okrete se k nama i mahnuvši rukom dade nam znak da budemo mirni. Pohitasmo da vidimo šta je tamo. On nam pokaza rukom na grob.
Pored samoga groba na razastrtoj struci sedi nekakva ljudska prilika podvijenih nogu i oborene glave. Prema zracima osvitanja poznadoh duge i sede brke Ivanova oca. On je sedeo ukraj groba i mirno pušio iz svoje lulice. Tiho smo prošli pokraj njega, a ja sam čak i kapu skinuo, ali on i ne gledaše na nas.
Na po godine docnije videh ga prvi put kod Delijske česme onako, kako vam ispričah; ali već tada beše slep. Taj bedni starac, koji je hteo da ubije nesretnoga sina i koji ga je javno proklinjao, krišom je noću odlazio sinu na grob, tamo plakao i spavao sve dokle nije svoje oči isplakao. Jadni otac!

Dragutin Ilić