Ključ za crna vrata


Pokojni Branko Kolarević i Milosav V. (još živ i zdrav) bili su jedno vreme i u srodstvu sve dok se Milosavljeva sestra Zagorka nije razvela od Branka. Međutim, njih dvojica družili su se još kao mladići, pa su i posle prekinute porodične veze ostali u dobrim odnosima i družili se i dalje. Pripadali su i onoj vrsti ljudi kojima su se u životu događale čudne stvari, ali su i sami bili skloni da učine ponešto što drugima ne bi palo napamet. Obojica su iz Velike Drenove kod Trstenika. Noću su išli da love ribu na Moravi i da plaše vodeničare ili Cigane čergare kad dođu na neko seosko rasršće.

kljuc za crna vrataJednoga dana Branko je Milosavu otkrio čudnu ideju. Navodno je od pokojnog pradede Tanasija saznao kako mogu da dođu do ključa što svaka vrata na svetu otvara, ali je zato potrebno da u gluvo doba na mestu gde se tri puta ukrštaju skuvaju živog crnog mačka bez belege u bakarnom bakraču. Milosava, naravno, nije trebalo mnogo ubeđivati, a crnog mačka bez belege našao je kod prvog komšije Stanoja, namamio ga jednog dana na slaninu i uhvatio ga, dok je Branko već imao bakarni bakrač. Bilo je to još u ono vreme kada asfalta u selima nije bilo, pa ni struje u svim naseljima.

Jedne noći, mračne i tmurne, Milosav i Branko otišli su na raskršće puteva za Kruševac, Milutovac i Veliku Drenovu, izvan sela, u ataru zvanom Ravnice. U gluvo doba naložili su vatru na tom mestu i čekali da voda proključa.

– Već u tim momentima osećao sam nečije prisustvo u našoj blizini – pričao je Milosav, al fizički se ništa nije pred nama pojavljivalo. Povremeno bi se začuli neki neartikulisani glasovi za koje smo mislili da dolaze od noćnih ptica, pa ponekad kao da se čulo potmulo režanje, škrgut zuba… Ipak, ništa se još nije pojavljivalo. Prvi put u životu stvarno sam se uplašio i moram priznati da je Branko u tim trenucima bio mnogo hrabriji od mene. Ja sam mu predlagao da sve napustimo i idemo kući, ali je on bio uporan.

Kada je voda u bakraču počela da ključa, Branko je nesrećnu životinju glavom gurnuo u vodu uz njeno jezivo mjaukanje i otimanje. Ali, ubrzo je mačak potonuo u vrelu vodu i po njenoj površini odjednom su zaplivali delovi kože i crne dlake.

– Sad ne ispuštaj bakrač iz vida, jer će na njegovom dnu kad sve iz njega nestane ostati ključ koji svaka vrata otvara – Rekao je Branko Milosavu koji se tresao od straha. A kad se i poslednji plamičak vatre ugasio, kao da je nad svetom neko odjednom razastro crn, težak i neproziran pokrov. Ništa se od guste tmine nije videlo, ni prst pred okom.

U tom momentu krici, jauci, režanje, urlici, cika, piska i grmljavina naglo su se pojačali parajući noć jezom. Sada je i Branko bio obuzet strahom, a nijedan od njih, kao da su omađijani, nije mogao da pokrene ruke i noge. Usta su im se ukočila i samo su jedan drugog gledali očima prepunim straha. Od Kruševca, Stragara i Selišta odjednom su se pojavile crne senke izobličenog oblika, doletele do njih, kolačile prezne očne duplje, mlatarale sparušenim rukama na kojima su bili ogromni nokti kao da su htele da im povade oči, kezile se i urlale, odlazile i dolazile. Ali, nijedna ih nije dodirnula. U tom trenutku od seoskog groblja krenule su kolone kostura i ubrzo napravile krug oko Branka i Milosava. Stajali su kosturi oko njih iskeženi, mali i veliki, škljocali vilicama preteći, a onda odjednom i nestali.

Potom je nešto puklo tako jako da su obojici zaglunuli uši. A kad je posle izvesnog vremena sve nestalo i kad su obojica počela da se krste, odjednom su primetili da bakrača nigde nema, niti tragova vatre. Sa užasom su shvatili da uopšte ne znaju ni gde se nalaze ni u kom pravcu treba da pođu kako bi se vratili kućama. Lutali su čitave noći ko zna kakvim stazama i bogazama i uvek se vraćali na mesto odakle su pošli. Osećali su užasnu žeđ i tada im se iznenada na putu prikazala devojka u šumadijskoj narodnoj nošnji sa testijom u ruci i ponudila im da piju.

– Nemoj, Branko, ne uzimaj – rekao je Milosav koji je bio nekako pribraniji od svog prijatelja. – Ne uzimaj, ovo nisu čista posla.

Pre nego što je pružio ruku da uzme testiju, Branko se tri puta prekrstio, u tom momentu začuli su se negde u daljini i petlovi, sve je odjednom nestalo, i devojke i nepoznatog kraja. NJih dvojica sada su, već potpuno svesni, sa užasom videli da se nalaze na grani stare vrbe nad najvećim moravskim virom, u kome su često ranije pokušavali da uhvate velikog soma. U Brankovoj ruci bila je kornjača koju je odmah ispustio u vodu. Malo je još trebalo da dvojica prijatelja završe na dnu reke.

Kako su dospeli na takvo mesto nisu mogli da objasne.

Mnogo godina potom vraćao se Branko iz Kruševca, sa vašara na svetog Iliju. On i dvojica komšija išli su peške, i nekako oko ponoći stigli do raskršća na kojem su on i Milosav pokušali da dobiju ključ koji svaka vrata otvara. Upravo tu Branku je iznenada na glavu skočio crni mačak i, uz jezivo arlaukanje, počeo da mu grebe lice, vrat i glavu. Imao je sreću da je zaštitio oči i da je sve kratko trajalo. Mačak je naglo nestao a da ni njegove komšije nisu imale vremena da bilo šta učine. Posle se pričalo kako je divlja mačka napala Branka u Ravnicama. Samo on je znao da je to bio mačak njegovog komšije Stanoja Stankovića koga je one davne noći živog gurnuo u ključalu vodu.

Ljubomir Vojić