Kmet


 

kmet– Evo vođe je saranjen. Bog da mu dušu prosti! – prekrsti se đed Andrija. Drhtavom rukom skide umašćenu šajkaču, složi je preko kolena i pogleda me mudrim staračkim očima. Zapalismo. Đed Andrija nije gasio cigaretu. Pripaljivao je je s ćika. Gledao sam žute i iskrivljene prste kako se igraju šajkačom na zategnutim čakširama.

– Koliko je imao godina? – upitah.

Njegove bezbojne, tužne oči, najpre odlutaše negde daleko a onda se zagleda u stari kamen vodeničar sa uklesanim likom vojnika i slovima koja se naslućivahu u sivo-žutoj mahovini.

– Mislim da je imo oko dvaes, može biti koja više. Ispisnik je pokojnog Radojla, čini mi se i Jordana, tu neđe – sećao se đed Andrija i nastavljao.

– Nije bilo viđenijeg i pismenijeg čoeka u okrugu. Nosio se i držao gospodski. Imao je taj knjiga, tapija, artija da te bog sačuva. Pisao je žalbe, tužbe. Znao druge zemlje, znao sve. Kad neko proda mal, zemlju, bilo šta, dolazio bi kod njega na sjet. Svakog je primo bez žurbe i učio kako je najbolje.

Živo je s Babom Budimirkom, nikog više nije imo. Sve pomrije od tifusa. Svima je digo spomen, izdo koljiva a njemu nesretniku, morade selo. Iza njega, njegove krvi ne ostade. Zatre se kuća.

A pjevo je ko slavuj, đe god bi išo. Milina ga bilo čuti. Imo je lice ko đevojka. Visok, tankovijast, vredan, očikli. Konja je iz trka preskako. Vojsku nije služio: dala mu baba Budimirka neku travu da piša krv. A bio bi u gardi. Koju bi đevojku pogledo, bila bi njegova. Sve su ga nudile.

Tog ljetalj, izabraše ga za kmeta. Valjano i ljucki je vlado. Gledo je zavađene ljude izmiriti, nasjetovati. tog ljeta umrje mu čiča Stevan, vodeničar. Tako ti kmet, pomalo poče mljeti. Inače ko je šćeo, mogo je mljeti i bez njega.

Tako, bivša Stevanova vodenica, polako posta selska. On, nesretnik, s večeri je odlazio u vodeničku sobu i nešto piso uz svijeću. S početka to bi rjeđe a ondaj sve češće. Kuća mu bi ispod Vijarca, pa se dao viđeti kako uveče ide a jutrom se vraća iz vodeničke sobe.

Neđe oko Petrovdana, pokojnom Dragisavu izgore kotar. Đe bi išo nego kmetu. Njega ne bi kod kuće. Budimirka veli da će svaki čas banuti iz vodenice, da ga pričeka. Jok. On začas sjuri Kosom ka vodenici. Kad tamo, vodeničko kamenje struže naprazno, izamljelo iz koša, čeketalo skače po vrućem kamenu.

– Mora da je prispo – pomisli Dragisav i uđe u vodeničku sobu. Tamo, svjeća još gori, stoje one artije na astalu a stolica prevrnuta. Na krevetu, zgužvane aljine i ponjave a kmeta niđe. Dragisav istuli svjeću, pogleda oko sebe i nešto mu ne bi jasno.

– Ko da su svinje ležale u ovim ponjavama – reče glasno. Ondaj, zasu džak muruza u koš pa izađe iz vodenice. Obiđe je, viknu nekoliko puta, osim vitla što je okretalo kamenje i voda prštala, ništa se drugo nije čulo. Onda reši da ode kući.

– Možda smo se mimoišli – mislio je Dragisav – što ne istuli svjeću, ne pokupi one artije, ne obuče aljine, ne namjesti onaj krevet i ponjave?… – čudio se idući putićem uz Košarište.

Kad jopet banu kmetovoj kući, Budimirka je ranila kokoši i začuđeno slušala Dragisava.

– Nije on taki. Ko zna šta je bilo? Mora da ga je neko digo, nekim poslom. O’ma će on, očekaj ga – govorila je, mamkajući piladiju. Sjeo je pod ora i čeko. Uzaman, pošto ga nebi do neko doba, prigrnu džoku i krete kući.

Baba je namirivala posla i sve češće pogledala niz avliju. Dva puta je postavljala i pribirala siniju. Poče se spuštati sumrak. Ona pomuze kravu, zatvori kokoši, janjad, kad pred kuću banuše neki ljudi s konjima i čezom. Odma ga je poznala.

Blijeda i umorna, ko ranjena, uvedoše ga u sobu. Turiše ga u krevet. Sa njim uđoše i neki od komšija. Čuli pa došli. Budimirka se izgubila, nariče i zagleda ga. Kad viđe da je živ, da mrda, odanu. Ondaj upita:

– Šta je bilo?

Našli ga, veli, na slomivratu. Sabajle, pošli u Ražanu na pijac. Kad, na onim liticama subjelskim u sami cik zore, stoji čoek go i ničim ne mrda. Zvali ga, ma’ali mu, ništa. Ko da je šeno.

– Kako se samo pope jadi ga ubili? Onda đe je on stajo, mogla ga je samo tica spuštiti, da se ne izubija, ne izgrebe. On ko proštac, stoji i gleda. Do podne smo se peli, mučili, dok smo do njega došli. Vezivali smo i nastavljali konopce, pentrali se i satirali, dok ga odande nismo izbavili. Obukli ga, dali da jede i evo dognali ga kući. Sreća, te pozno ga njin kmet i reko ko je. Ljudi se čudili i pričali.

– Da je trčo ko ker, nije po mraku mogo stići na Veliki subjel. Da se peo po danu, ne bi šale do podne izašo, tamo đe je bio. I još, niđe ogreban, ranjav i što se skide go i đe su mu aljine? Odjelo je ostavio u vodenici – sjetiše se Dragisava, neistuljene svjeće, pa se složiše da tu nisu čista posla. Tako se i raziđoše.

Budimirka je vrćela glavom, krstila se.

– Daleko bile nečiste sile, puštajte moga unuka, moga sina ranioca, moju jabuku rumenu… – nabrajala je baba.

Kad se onaj komšiluk raziđe, baba zaspa. Sjednem na njegov krevet, uzmem ga za ruku. Ruka mu po ladna i znojava. Zovnem ga. Otvori oči. Pogleda me tužno i umorno.

– Andrija, brate – progovori tiho a suza mu se skotrlja niz obraz. Zaplaka i ja. Muke nam se poznale.

– Ugledo sam je, kroz prozor vodeničke sobe, kako ide ustavi. Mjesec ko dan a ona pusta lijepa ko upis. Nisam je se mogo nagledati preko onig artija i svijeće. Izašo sam napolje i gledo je kako se skida. Bijelu, providnu aljinu mi prebaci preko ruke, do da je pridržim. Kad ugledak onu njenu golotinju, mjesec poluđe. Bijela ko snijeg, zabaci onu crnu, vilinjsku grivu od kose, otkri biserne zube i tiho zapliva ustavom.

Kikot joj zapara noć a prštenje vode okvasi onu aljinu prebačenu preko ruke. Ona zaroni. Nesta je a onda se pojavi i rukom me pozva sebi. Ne znam ni kako se skidok, ni šta bi sa mnom. Osjetio sam samo mokre i jedre dojke na; mojim prsima. Izluđeh i izgubih se ljubeći joj usne, lice, oči. U meni planu neka vatra. Iznijek je iz vode. Ponijek je vodenici. Bila je laka ko paučina, lijepa ko anđeo. Ličila mi na san iz kojeg se ne bi nikad probudio. Unijeh je na krevet i tijela nam se sastaviše.

To nisam bio ja. Bar ti znaš, Andrija, imo sam dosta žena, ali ovo je bilo drugčije, ljepše. Dugo, dugo me jala, ko ždrebica. Vijorila joj kosa ko zastava. Nebo se otvorilo, noć zastidela a ona nezasita. Pila mi snagu, satirala muškost i smijala se.

Ljubio sam joj sve njeno. Uživo nekom nepoznatom strašću. Volio je više od sebe, mazio po nabrekloj sramoti da su mi se prsti znojili.

Odjednom zapjevaše pjevci. Nastade neka uka, buka, oluja. Nesta nje, mene, vodenice, obreh se na stjenama đe bi se đavo slomio.

Završi veselnik priču, koja mi nekako ličila na moj udes. Jebem ti život i taliju.

Kad sam otišo od njega, gledo je u tavanicu i ćuto. Ćuto sam i ja. Ovo nikom nisam pričo. Nije ni on.

Otišo je posle u rat. Dobrovoljno. Nije moro. Imo je ono uverenje da piša krv. U nekom boju, našli ga mrtva. Nije imo rane. Nije ni pogino. Dijete moje, uzela ga kučka sebi. Ali, ako mu je lijepo gore sa njom i neka je.

Šta ja vođe imam od života? – reče đed Andrija i pripali novu cigaretu.

Pogledah oko sebe. Videh spomenik vojniku iz srpsko-turskih ratova. Pogledah ka Velikom Subjelu, koji se smestio između brda, ali na njegovim liticama ne videh čoveka kako stoji “međ javom i međ snom”. Videh da sam u groblju sa jednim starcem. Spuštala se jedna od onih noći punog mjeseca…

Priču  je napisao Rade Vučićević iz Požege, a na fotografiji je Jovan Obradović iz Velike Plane, fotografija iz tridesetih godina prošloga veka.