Kod koga li je danas?


Čudna je istina, ali ipak istina, da se svakom vojniku, kada dođe do rata, život maksimalno pojednostavljuje. Mali broj heroja ili pogine odmah ili podobija gomilu ordenja i večnu slavu kod kuće, a svi ostali se zapravo svo vreme samo trude da izvuku živu glavu. Te tako bi i tog 30. juna 1916. godine, na samom vrhu Francuske, severno od reke Some.

Jedan od pet kurira 16. Bavarskog pešadijskog puka je sedeo na klupi ispred komandirovog šatora čekajući da ga ovaj primi unutra, u prijatnu hladovinu. Čovek se vidno preznojavao na jutarnjem suncu stežući ispod miške kartonske korice pune nekakvih debelih papira.

-Ajd’ ulazi.-začu se ponešto prigušeni glas iz šatora.

kod-koga-li-je-danasOn ustade, popravi uniformu, skide kapu, namesti frizuru i napravivši nekoliko koraka, raskrili grubo platno na ulazu i proturi glavu unutra. Dan je bio toliko svetao da on sada u šatoru maltene ništa nije video jer je bio zaboravio da zažmuri par trenutaka pre ulaska i na taj način spreči ovako neprijatnu vizuelnu senzaciju.

Dok mu se vid postepeno vraćao u normalu on salutira i poče govoriti one uobičajene, protokolarno-vojne stvari, ali ga krupni, plavooki oberlajtant sa debelim brkovima boje duvana naglo prekide i zamoli da sedne preko puta njega, za neki dugački, drveni sto prekriven Bog će ga znati kojim i kakvim mapama.

-Nemam puno vremena, mali. Ovde će sutra biti pakao na zemlji. Imam pouzdane informacije da će rano ujutru na nas krenuti i jedni i drugi, i Francuzi i Englezi. Sve je to zbog Verdena, jasno je k’o dan, da nas drže ovde da ne budemo tamo. Biće to čista klanica, nešto u čemu ti, momče mlado, do sad nisi, a ne bi ni poželeo da učestvuješ. Petoro vas ima, a samo jednog šaljem u pozadinu do štaba da odnese poštu, obaveštenja i već sve one stvari koje tebe ni ne treba da zanimaju, a bez kojih ćemo svi mi gadno najebati u danima koji dolaze. Toliko od mene, jesil’ doneo ono što treba il’ da zovem drugog kurira?

Čoveku se njegov direktni nadređeni uopšte nije dopadao. Smatrao je da neko tako visokog ranga u tako moćnoj soldateski ne bi smeo da se izražava neprikladnim jezikom. Smatrao je takođe, da će, bude li rat kojim slučajem izgubljen, to biti direktna posledica ovakvog vojnog vrha. Osim toga, valja priznati, bilo ga je pomalo i sramota zbog ovog njihovog, moglo bi se reći i nečasnog, dogovora. Ipak, gurajući fasciklu preko stola, on spremno reče:

-Jesam, tu je sve i niko nije video šta nosim.

-Dobro, fino od tebe.- reče mu brkajlija ni ne gledajući ga, već nestrpljivo otvarajući korice ne bi li se što pre upoznao sa njihovom sadržinom:

-A, majku ti tvoju, kako ih tako uhvatiš… I to sve iz glave, svaka ti čast. Vidi ovu, k’o da je živa.

Bili su to crteži. I to izuzetno verni, realistični, iako izrazito opsceni. Prikazivali su žene, gole i u krajnje nepristojnim položajima.

-Mora da si ih se nagledao kad ih ovako malaš.- reče oberlajtant, zaklopi i odloži ”njihov dogovor” negde ispod stola, a onda se naizgled uozbilji i pokaza na torbu u stolici sa strane.

-Ovo da si odneo gde treba i kome treba i da kreneš odmah.- pa mu namignu i doda:

-I uživaj tamo, makar i zakratko, ovo ti je najveća usluga koja ti je učinjena u životu. Šibaj sada.

Kurir ustade, salutira, navuče kapu i uze torbu na rame. Žurio je da se što pre udalji odatle, ne časeći ni časa, da se što pre dokopa obližnje listopadne šume i zađe u nju pre nego sunce postane prejako. Osećao je kako mu sreća preplavljuje telo zbog znatno uvećanih šansi da ostane živ…

Lepota krajolika kroz koji je prolazio je delovala umirujuće i osvežavajuće. Potpuni kontrast u odnosu na guste, hladne, neprohodne, četinarske šume njegovog detinjstva. One su bile mračne, a ako biste samo malo zagrebali površinu zemlje, već bi drugi ili treći sloj bili vlažni. Sada su ga okruživala moćna, debela i visoka stabla listopadnog drveća kroz čije krošnje su se probijali sunčevi zraci, golim okom vidljivi i pružali se sve do meke podloge po kojoj je bilo prijatno gaziti kao po nekakvom finom, podebelom tepihu. A onda kada bi vetrić zapirkao, zraci svetlosti bi istog trenutka zaigrali ili bi odjednom ovde nestali, a tamo se pojavili.

Nekome ko bi se na takvome mestu zatekao po prvi put, lako se moglo učiniti da je neki džin ili nekakvo više biće sa neba pobacalo po zemlji pomešano semenje drveća bez ikakvog reda i plana. Hrastovi, javori, leske, breze, kestenovi… Svuda uokolo dokle pogled seže.

Čovek se kretao laganim hodom dobrih desetak-petnaest minuta ne razmišljajući praktično ni o čemu, skoro u potpunosti prepušten čulima i utiscima koje su mu ona prenosila. Pomešani mirisi drveća, lišća, svežeg vazduha, pogled na taj veličanstven, veoma poseban prizor, dominacija žute boje, od skroz svetle nijanse pa sve do tamnijih tonova, braonkastih, sepie, zvuci bezbrojnih ptica koje ste uglavnom mogli samo čuti, a tek retko i nakratko i videti.

Onda čovek zastade i udari na levo, pod pravim uglom. Nije to učinio tek tako i tačno je znao kuda ide. Izgubiće manje od pola časa, a sebi priuštiti veliko uživanje. Naime, svega par stotina metara odatle nalazila se blaga padina, proplanak, i na njemu bunar sveže, hladne vode, a iza kućice u kojoj je živeo neki postariji Belgijanac zajedno sa svojom ćerkom. Bio je ljubazan i ponizan i nekako prećutno ga niko nije dirao niti pitao otkud on tu i zašto se baš na tome mestu nastanio.

I zaista, par minuta i kurir izbi na vrh suncem okupane nizbrdice. On ipak, ne dopuštajući da mu sve ovo umanji predostrožnost, pogleda malo bolje i pažljivije prostor ispred sebe i okolinu drvene kuće.

Nigde nikakvog znaka života. On požuri do bunara, usput otkopčavajući dugmad košulje i razmišljajući o tome kako mora biti da je starina dobar domaćin. Kanta je bila podignuta gore i puna vode, ali taman toliko da je ne kači sunce i da joj kameni zidovi prave hladovinu čuvajući joj tako i svežinu.

Prvo je pio, dugim, glasnim gutljajima direktno iz vedra, a potom je u njega zagnjurio glavu. Onda se jednostavno izvrnuo na zemlju, na leđa, koliko je dug i širok, glasno uzdahnuvši i zaklapajući oči. Bilo mu je toliko prijatno da je jedino strahovao od toga da ga san ne prevari.

Iz takvog raspoloženja ga iznenada trgoše nečiji glasovi, srećom su nemački bili, bahat smeh, zatim i kratka, ženska cika. On se pridiže i šćućuri iza bunara provirujući oprezno. Na tremu ispred kuće se pojavi prvo belgijančeva kći, a potom i pet uniformisanih prilika za njom. Okružili su je i zadirkivali, sve grublje i otvorenije, dok joj na kraju vojnik iza nje ne strže letnju haljinu na bretele, ostavljajući jadnu devojku samo u donjem vešu.

Čovek ih je prepoznao. Bio je tu kaplar Hans, a i ostale je poznavao. Nije o njima razmišljao kao o ratnim drugovima, već više kao kolegama. Bili su to uglavnom hrabri momci, dokazani u borbi, ali nisu mu se sviđali i to zato što su ratovali tek tako, samo zato što je rat. Niko od njih nije bio zapravo svestan važnosti onoga što čine i zbog čega to čine. Nisu imali u sebi ni trunke ideje o časti i uzvišenosti mogućnosti da se bore i polože život za otadžbinu. Da su mogli, radije bi bili gde god drugde, sa nekom jeftinom ženom ili u nekoj kafani, uz piće i pesmu.

Iritirala ga je činjenica da oseća fizičko uzbuđenje pri pogledu na jedro, punačko telo obnažene devojke. To mu je budilo sećanja na njegove koliko retke, toliko i tužne susrete i pokušaje uspostavljanja intimnih odnosa sa ženama. Osim toga, znao je vrlo dobro kako će se sve ovo završiti i da se vojnici neće zaustaviti sami od sebe.

Baš kad je doneo odluku da se što tiše i neprimetno udalji odatle, jer nit’ je želeo da prisustvuje prizoru koji je trebao da usledi nit’ je hteo da neko od njih dojavi oberlajtantu da baš i nije pohitao direktno u štab, nego da je zatečen kako odmara pored bunara, on krajičkom oka primeti pogurenu mušku priliku kako se šunja duž one, bliže njemu, ivice kuće.

Bio je to devojčin otac. Ovaj se kretao sve brže, a onda odjednom stade, čučnu uz spoljni zid, izvuče deo donje grede i zavuče ruku u rupu.

Čovek je pomislio da će verovatno izvući neki komad oružja i nasrnuti na njegove saborce ne bi li odbranio ćerku i tako nešto već nije mogao dozvoliti te dohvati pušku, otkoči je i nanišani nadole, u telo koje izvuče ruku, ali u njoj bejaše samo nekakva kesica od platna. Belgijanac razveza kanap na vrhu i na iznenađenje skrivenog posmatrača istrese sebi na dlan prsten da bi ga odmah potom i navukao na domali prst leve ruke.

-Šta li je sad ovo?- zapita se kurir.

Starina je već stigao do samog ćoška i zakoračio iza leđa Hansu koji je bio okrenut ka uplakanoj nesretnici. Blago ga je dodirnuo po ruci. Onda se i nagao ka njemu i nešto mu prošaputao u uvo. Ostali vojnici su poskakali unazad i mašili se oružja vičući na sav glas. Prizor je bio nadrealan. Vlasnik kuće je išao tačno za Hansom koji je prišao najbližem drugaru, te on i njega dodirnu i onda im svima poče nešto govoriti, ali opet šapatom. Dobro se videlo kako mu se usne pokreću, ali bezglasno.

Celim prostorom zavlada neka neprirodna tišina. Kao da se sve strašno usporilo i otežalo, onako kao u ružnom snu. Vojnici oboriše glave ka zemlji, polako se, bez reči spakovaše, pokupiše i odoše. Otac ih isprati pogledom pa kada se uverio da su zamakli, okrete se ka ćerci i uhvati je za mišicu, a ona se nasmeši na njega, čučnu, podiže haljinu i utrča u kuću. Uskoro joj se i on pridruži unutra, odmah nakon što je svoju dragocenost odložio nazad na dobro skriveno mesto.

Petnaest minuta kasnije, kurir 16. Bavarskog pešadijskog puka je grabio ka štabu krupnim koracima, osvrćući se povremeno, ne videći više lepotu prirode oko sebe, već razmišljajući o tome kada bi, kako i na kome mogao upotrebiti prsten koji je kroz grubo platno kese stezao u džepu. Njegovo ime je bilo Adolf Hitler.

Stevan Čvorović