Koza


Dani mog detinjstva behu, davno, davno, prošli… Bio sam uveliko srednjoškolac. Godine, ne znam koje. Nije ni bitno. Jedne kasne večeri, vraćao sam se iz bioskopa. Iz druge predstave, kako se govorilo. Od osam do deset. Leti. Znači, bilo je posle deset, a pre jedanaest. Noć. Još malo, pa ponoć.

Čuje se samo tišina, neki mir, duboka ponoćna tišina i šum koraka po šljunku. Mojih koraka. Žabarski drum. Širok. Prav. Prašnjav… Po sredini šljunak donet sa sprudova Morave. Sabijen, sitan, polomljen, oštar… S obe strane, do šančeva, prašina. Debeli sloj. U njoj, tek po koji krupniji kamen. Njega su, sigurno, odbacili gumeni točkovi retkih kamiona. Teretnjaka. Po prašini su, uglavnom, išla zaprežna vozila. Bilo je mekše za kopita zaprega. Takav je bio Žabarski drum. On je ta ulica mog detinjstva. I pre i posle njega. Bio je to drum bez svetla. Onog uličnog. Ono je postavljeno mnogo kasnije.

Topla letnja noć. Nebo vedro i nekako tamno. Zvezdano bez mesečine. Umorni narod već legao da spava. Drum u mraku nešto svetliji od okoline. Ocrtava se njegovo prašnjavo sivilo u noći. Ne vidi se ni to sivilo daleko. Desetak, dvadesetak koraka. A posle sve postaje isto. Tamno.

Idem sredinom druma. Tu mi je nekako najbolje. Nema ni prašine. A i sigurnije je. Od pasa. U rukama mi po kamen. Oveći. Za svaki slučaj. Ali, kao za inat, sve se umirilo. Ni pas da zalaje. Da je bar negde da zalupe vrata. Znao bih da je tu još koja budna živa duša. Ali, ništa. Samo zvuk mojih koraka. Tišina i ja.

koza-3Do kuće još oko kilometar. Još uvek su kuće s obe strane ulice. Posle ih ima samo s jedne. Stotinak metara pre moje kuće nema kuća ni s jedne strane puta. Puklo polje, s desne strane, prema Moravi. I Babina voda levo od puta. Sa nekom izmaglicom iznad vrhova ševara…

Idem i ne gledam sa strane. Samo pravo. Iza mene ne može da bude neko. Jer, retko ko može brže da ide od mene. Napred niko. Na putu nikoga osim mene. Ne vidi se i ne čuje. Mislim da se i ne oseća. Jer, u mraku se više oseća, nego vidi. Čovek teško po mraku može dobro da vidi. Može da se neko primiri i da se ne čuje. Ali, prvo se oseti da je tu negde. To veče Žabarski drum beše pust, od samog grada.

Kad, odjednom, po prašini s desne strane, kao da ima nekog. Eto, oseća se a ne vidi. Naprežem oči. Tek, neka tamno siva prilika kao da ide ivicom puta i utapa se u tamnu pozadinu travnatog šanca i tarabe. Natrule i nakrivljene tarabe obrasle mahovinom i urasle u korov. Ima nekog. I to nekog koji ide. Ide u pravcu u kojem idem i ja. Polako. Valjda polako jer se ništa ne čuje. Mnogo, mnogo sporije od mene. Zastajem i razmišljam. Ne volim da nekog imam iza sebe – za leđima. Zato, neću ni da ga pretičem, ako ne moram. Jer, još manje volim da me neko prati. Ali, dug je kilometar. Da se vučem po drumu još kilometar? Ovako, kao on? To ne beše rešenje. Zato, ubrzavam korak. Raspoznajem figuru čoveka. Omanjeg čoveka. Starca. Na leđa uprtio nešto. Nešto belo. Kao da je vreća. Nosi, znači, vreću. Belu vreću. Priđem još bliže. Vraga! To nije vreća! Nije vreća, nego koza! – promrmljam skoro poluglasno. Čovek uprtio na leđa kozu! Glavom naviše. Glava joj gore. I prednje noge. Vire pored glave s desne strane njegovog vrata izniklog iz suknenog gunja. Zadnje noge, s leve strane. Prednje i zadnje noge vezane s preda. Čovek u gunju! Usred leta! Leto, a on nosi gunj od sukna! – malo glasnije se iščuđavam. Na glavi mu tamna šubara. Sasvim mala. Potpuno olinjala. Kondure od automobilskih guma. Ne čuju se kad ide. Istina, ide po prašini. Debeloj prašini. Da li samo zbog toga? – pitam se, a i zbog mnogih drugih čudnih okolnosti. Onako, sada, malo više, u sebi.

Odlučujem da ga preteknem. U prolazu promrmljah nešto kao nalik na “dobro veče”. Slušam. Odgovora nema. Ili ga nisam čuo. Ovaj deda nema snage ni da miče. Duša mu je već iskopnila. Možda se zato i ne čuje. Nastavljam bržim korakom. Da odmahknem. A u podsvesti očekujem da mi onaj starčić nečujno skoči na leđa. Ili, da mi svali na leđa onu svoju kozu. Neki trnci prođoše kroz kosu na potiljku, pa se spustiše naniže i zato pružam još duži korak. Znam da, kad tako idem, oni pored mene moraju da trče. I, ne okrećem se. Siguran sam da me onaj starac na samrti ne može pratiti. Još manje stići. Prođoh tako oko stotinak koraka. Možda, dvesta. Smatram već normalnim to što sam stigao nekog starca. Starca u gunju usred leta. Sa kozom na leđima. Sve bi se lako uklapalo da ne bi te koze. Šta će mu ta koza na leđima? Neka je on i tako star i spor. Ali, šta će mu koza na leđima?! Ipak, zaključim da je okasnio sa pijace u Palanci. Tamo ima i koza na prodaju. A u voz ili autobus ne primaju koze, pa čovek pešice… I, već cenim da je to sve normalno.

Već i previše beše toga, u isto vreme, što nije svakidašnje. Starac, gunj, koza, ne čuje se dok ide… Koza? One su ovde retke. Koze naši ne drže – razmišljam i zamišljam Vrcane. Oni, jedino oni, imaju po koju kozu. Ona hrani svu dečicu u kući. Katkad i one što više nisu deca onim što pretekne od dece. Ali, ni jedan od njih ni nalik na ovog dedu. A, ni koza ne beše kao one njihove.

Na putu, još malo pa je trebalo da bude mostić. Taj mostić koga su svi znali kao Mitkova ćuprija, odavno ničemu nije služio. Kad, taman da ugledam mostić, ono nešto drugo. Čovek! Učinih još koji korak. To je čovek – promrmljah poluglasno. Na leđima nosi nešto belo. Samo, da nije koza! Jeste! To belo na leđima je baš to. Koza! Bela koza! – zaključih da nema sumnje da opet vidim istog starca i istu kozu.

Kako to?! Zar već nisam takvog jednog…?! Onizak. Jedva metar i po. Nikakav. Šaka jada. Nosi kozu. I kondure od automobilskih guma. Kako je to moguće? – umalo da to nisam glasno pitao. Isti čovek, kao i malopre. Valjda, i ista koza. Samo što je ovaj, u desnoj ruci, i neki štap nosio. I to štap njegove visine. Jedva da je bio nešto kraći. Kod onog prvog štap nisam zapazio. Moguće da ga je imao. Znači, već sam ga jednog stigao! Pre samo stotinak koraka.

Opet odlučujem da ga prestignem. Ide kao da nikuda ne želi da stigne. Opet moje “dobro veče”. On opet ćuti. Stežem kamenje u šakama…

Moja kuća je već blizu. Sada više nema kuća kraj puta. Još samo kuća prvog komšije. Ona sama. Oko nje polje do nedovida. A i između nje i moje kuće jedna pozamašna njiva. S druge strane puta opružila se Babina voda. Na par desetina metara od puta. Ne hodam, već grabim putem. Po leđima mi nagrnula neka jeza. Neki trnci. Skupljaju se i penju ka glavi. Pa kroz kosu…

Nisam prošao stotinak koraka. Kad, opet. Opet neko. Starac. Omanji čovek. I belo na leđima. Koza! Isti čovek, ista koza. Čovek u kondurama od automobilskih guma. Ide prašnjavim delom puta. I ne čuje se. Ide polako. Tiho. Kao senka. Kao da nikad nigde ne želi da stigne, ako uopšte negde ide. Kao ona dvojica maločas… Sad mogu i da zastanem. Evo i komšijine kuće. Posle nje je moja. Sagnuću se da popravim sandalu – razmišljam šta mi je činiti. Kao, imam kamen u njoj. Zastajem. Čučnem. Ali, ne gledam u sandalu. Gledam u njega. Starca sa kozom. Prema nebu se bolje ocrtava njegova prilika. Zaklanja zvezde. I tamno-plavo zvezdano nebo…

Ali, on skrenu. Pravo u komšijino dvorište. Kroz malu kapiju. Možda, čak i pored nje. Pored zidane kapije sa svodom od cigala. Kapija od drvenih lajsni, od dasaka i letvica. Delo majstora. Majstora Pere Toškovića. Nije ni čudo. Komšija je kolar. Od drveta nema šta da ne može. Može samo da neće. Doktor za drvo. Zato takvu, ni sličnu, kapiju nema niko. Nema ni kapije ni takve brave na kapiji. Brava na kapiji sjajna. Niklovana. Takve nema ni na kućama. Komšija kapiju noću zaključava. Sa unutrašnje strane ima i bravu i poveću metalnu rezu. Navuče je i mirno spava. A i čuje se kad se otvori i zatvori. Škljocne metal o metal. Ništa nisam čuo od svega, a čovek uđe. Prođe… Prilazim kapiji. Zatvorena. Poguram i nogom. Ne miče. Zaključana. Oseća se, drži je reza…

Ulazim u svoje dvorište i tražim neku batinu, motku, štap… Bilo kakav. Samo da je dobar za… I da se ne polomi… Toga ima u izobilju. Otac baštovan, ima na hiljade pritki za paradajz. Biram pritku koja će mi služiti kao batina. Ova je i previše tanka. Ova je, možda, trula. Mnogo laka. Ova može i ruku da mi povredi. Sve neki čvorovi – procenjujem koja će od njih najbolje da posluži. Nalazim je. Teška. Bagremova. Još joj ni kora nije potpuno opala. Zamahujem njom kao batinom… Koske ću da mu polomim! – veličam batinu. Ne pitam ni zašto bih to da učinim.

Stajem iza kapije. Kao, neka zaseda. Čekam. Putem nikog. Da mi je bar da nisam ovako sam. Priželjkujem: da mi je bar da dođe neko kuče. Ali, čije? Naš pas se ne pušta ni noću sa lanca. Ali, začu se pas. Ima Boga! Evo psa! – radujem se. Počinje da laje komšijin Paša. Ima ga, bar, pedeset kila. Komšija kaže da ga ima koliko i tek oteljeno tele. Laje kao da ga neko po njušci tuče. Tu, oko štale. Tako laje kada se stoka odreši. Neće da ujede. Samo laje i tako javi gazdi da ima nešto. Da ga probudi, da ga dozove…

I ne prođe nikoliko, čujem i čika Peru. Ustao i već pogledao stoku. Doziva Pašu da se okane ćorava posla. Ali, to mu ne uspeva. Paša uporan pa se ražestio. Na kraju, čika Pera povika na njega i lavež naglo presta. Sve se ponovo primiri i utiša.

Nisam dugo ostao kraj kapije u zasedi. Jer, sve opet utihnu, kao što uvek biva. Tek, proleti po koji svitac. Kao varnica. I ništa više. Ostavljam batinu iza kapije. Ako nekada opet zatreba. Neka je tu. Da je pri ruci. Hleba ne traži. Ubrzo odlazim da prospavam ostatak noći. Kao sav ostali normalni svet.

Sutradan, pričam o tome mojima.

– Ju, ju, pomeri se smesta crno dete – baba kao da već upola veruje. Ostatak ne. Primećujem da, baš, nije shvatila stvar ozbiljno. Vidi se. Deluje dosta ravnodušno…

– Šta ima, koji vrag, da se pomeram smesta? Čekao sam ga. Hteo sam da ga zaustavim. Da vidim ko je i šta je – kao žalim razočaran što onaj sa kozom ne naiđe.

– Ludo dete. Je l te taj diro, kaži ti meni? Nije! E, kad te nije diro, šta ima ti da raspravljaš sa belim svetom?! Taman posla! Dobro što nisi. Šta ti smeta, ako čovek ide? Nek ide, daleko mu lepa kuća. I ta koza? Nek nosi šta oće. Dabogda mu se o glavu obila! To će biti da i nisu čista posla. Boga mi, možda i nisu… I, ako nekad opet tako… Nemoj da se praviš lud! Ostavi se ti ćorava posla, kad ti bajka kaže. Ako ide, nek ide. Ako nosi, nek nosi. Ko zna šta to mož da bude noćom?! – baba sad kao da više veruje.

– To je, možbiti, neka lopurda. Ukro nekom kozu – reče moj deda, više da prekine tišinu koja nastade. Pribira nešto po džepovima i nastavlja da priča kako su, za vreme i posle rata, lopurde krale sve iz kuća, staja, obora i podruma… I stoku. I brašno. I mast. Kokoške sa drveta…

– Neka bude i lopurda. Ali, kako da ga stignem tri puta?! Od Krstivojeve do Perine kuće tri puta sam ga prestizao. Za manje od kilometar, tri puta! A da je bar brz! Ne, tek što miče. Tako ide polako – sad već nema odgovora…

Posle više godina, dok, za stolom nekoliko komšija okupljenih u kući čika Pere igraše karte, nas nekoliko, sa velikom pažnjom slušasmo ispovest čika Perinu, o susretu sa pokojnim sinom jednog našeg komšije, koji je imao kolibu tu kraj naših kuća. Po završetku te priče, dugo, još dugo, svi oni koji je slušaše, ostadoše bez reči.

Čika Pera, koji ispriča taj događaj, sa vidnim olakšanjem poče da mota drugu cigaretu. Svi su posmatrali kako to on radi a da mu ni prst ne mrdne. Kao da to nije ništa biti oči u oči sa čovekom koga ne beše među živima toliko godina.

– E, ću da vi ispričam, ljudi moji još jednu moju bruku. Bruka?! Dobro, nije neka bruka, već, kako se ono kaže, majku mu… – muči se čika Pera da to što je doživeo, nazove nekim imenom.

– Da nije događaj, doživljaj…? – dobacih iz ćoška, odakle sam i slušao šta se priča i posmatrao kako igraju karte.

– Dabome! Događaj! Nije priča. Ona može i iz laže i iz pameti. A, ovo, nije to. I u ovo je umešo prste ovaj naš… – pokazuje čika Pera na mene. Svi pogledaše na mene a ja samo rastem. Istina, ne znam o čemu će da priča. Ima tu nekoliko stvari. Najgore je ako priča o tome kako me je jurila brigadirka sa radne akcije da je spasem od siledžije, a ja bežao od nje misleći da me juri siledžija. Kad, čika Pera poče da priča upravo o ovoj priči. O njenom kraju.

koza-2– Kad se to desilo nisam nikom ni reč reko. Ćutao sam, bre, ljudi, da ne pomisli neko da sam lud, il skrenuo. Kad mi se, posle nekolko dana od toga, požali Zlata. Kaže, njen Mile teo da bije nekog čoveka što je nosio kozu po drumu. Ispitam je ja izokolo, da budem siguran. Kad, sve se slaže. I čovek, i koza, i kondure… No, da vam ispričam odakle ja znam – napravi on kratak predah i poče da priča. Od početka. Njegovog početka.

– Beše to jedne noći, pre pet-šest godina. Možbiti da ima koja više. Laje moj Paša, da se satre. Zna on da zalaje na ježa, rajinku i tako… Al, tad zalaja ko da laje na medveda. Beše oko ponoći…

– Oko jedanajst – dobacih ja iz ćoška, više da ih podsetim na to da sam ja tu, ustvari, glavni.

– Jes, jes, oko jedanajst. Tako je. Još nisam bio lego. Čeko sam da mi se noge osuše. I, moj Paša zalaja. Ama ne da laje, nego zemlju kopa. Oslušnem. Poslušam. Laje, nekako izdalje, iza štale. Ustanem, natakarim opanke, onako trapuške, pa pođem da vidim. U prvo vreme sam mislio da je stoka. Odvezala se stoka. Ona mlađa, kad traži bika poludi, pa oće i da se odreši. Smakne nekako ular preko rogova, pa besnuje li besnuje. Mož i da nagrdi drugu stoku. Mnogo nezgodno bravče. Al, kako sad pa da paša laje tam?! Šta će ona sad pa po drugoj avliji?! ne bi mogla tam nikako da prođe…

– Uđem ti ja u štalu – stoka sva na mestima. Leži, preživa, a konj drema pored vrata. Sve na mestu, a Paša da propadne. Sad me još više poče da kopka zašto laje. Vabim ga, al me on ne ferma – zastade sa pričom da pripali cigaretu.

– Otvorim ti ja kapiju, pođem prema Paši… I, taman što sam obikolio oko đubreta, vidim moja ogrizina razrovašena. Ja je lepo uplastio, ona snop tamo, snop ovamo… Razbacana. A Paša baš tu laje. On laje, a ja ne vidim na šta to laje. Priđem tamo. Nema ništa. Al, čujem kozu! Mekeće! Ne vidim je. Samo čujem da mekeće. Odakle sad pa koza da mekeće, majku li mu blesavu?! Paša se okuražio, pa će prosto da iz kože izađe. Laje a ne vidi se nikaka zverka. Mora da je nešto, nešto tako malo… Priđem ti ja da pogledam na šta to laje, kad vidim na šaši nešto tamno. Dođem još bliže, ono par gumenjaka. Od automobilskih guma. Osrednje veliki. Ali, šiljci im nagore okrenuti. To mi odma zapade za oko. Kako opanci da stoje tako? Ne može da i tako namestiš pa da ti je Bog ujak. Ja nikad nisam imo take opanke. I niko od moji. Nisu moji, pa da kažem da i je kuče donelo… Gledam u ti opanci, čudim se u čudu, a koza samo mekeće. Mekeće kraj mene, a nigde je nema. Ćušnu ja malo oni opanci, al oni stoje. Mrdnuše se i vratiše kako su bili. Kao da su na nečijim nogama. Mene, najedanput, kao da prođe nešto kroz ovu moju šašavu glavu. Uvatim Pašu zavrat, za kožu na vratu, i odvuko u avliju.

– Pa, šta bi sa tom kozom, kondurama? – upita neko.

– Šta beše?! Ništa! Ujutru ti odem ja tamo, a ono, ko Kosovo. Lom. Al, kondura ne beše nigde.

– A koza? – upita taj isti.

– Ama, nema ni nje. Otkud koza?! Al, bila je i koza. Na snopovima šaše, lepo su se videle kozje dlake. Bele dlake. I još ono… Za punu šaku. Od koze…

Mile Janković