Mijat


Moj sine, viđo sam mu sve u očima. Ko jednom nagazi vilinjsko kolo ima drukči pogled. Nekako im se prošire zenice, promjene. Ma poznam ig očas posla. Nekad sam zamišljo da je to rđava sudbina, sad jopet, kad bolje razmislim more biti i da je dobro. Đavo će ga znati.

Nego, počo sam ti pričati o Mijatu. Bio je čudan momak. Nikog nije diro, zavađo. Gledo je svoja posla. Sklanjo je se od pjana i ljuta čoeka. Nikad se nije sovo. Samo je brate pušio mlogo. Dva put godišnje, išo je u Bajinu Bašču, imo tamo pobratima iz vojske. Na leđima donosio džak duvana. Sve bi to popušio za neki vakat. Govorilo se:

– Puši ko Mijat Simov.

Na njegovoj gubici čik se stalno dimio.

Otac mu bi vredan čovek. Kopo bunare po cijelom okrugu. Zvali ga “Simo bunardžija”. Žena mu Rajka, Mijatova majka, umrla od guje. Ujo je poskok u Stranama, kod ovaca. Ona veselnica, nije odma došla kući, nego čekala da se ovce napasu. Obeznanila se uz direk od ovčarice. Mijat otrčo po Živanu da zavači ujed. Dockan. Kad je Živana došla, Rajka je umrla u najvećim mukama.

Simo se više nije ženio. Gledo je Mijata ko neka žena. Sve je znao da radi. Pored kuvanja, pranja i ostalog posla, stizo je da kopa bunare, kad god bi ga zvali. Zvali su ga. Utom poslu nije imo premca. Bio je najbolji. Kad Mijat poraste, bi viđen momak. Imade i stas i glas.

Simo se ponosio njime. Ma u svemu bi valjan, sem što ga đevojke nisu zanimale. Niko nije viđo, da se s nekom zanimo, ašikovo. Ono, more biti što je odrasto bez majke, pa je bio stidan.

Godine prolaziše, a svatova pred Simovu kuću ne bi. Ondaj mu malo poče prigovarati da je već počo stariti, da ženska ruka u kući treba, voljo bi unuke, oće malo da pod starost proživi rat. Ali, govorio Mijatu il’ duvaru, isto.

mijat-2Desi se neka svadba u Onoj Strani. Udala se Dušanka Pavlova i lijepo našla. Ceo uzov ode u prvine. Ode i Mijat. Sav se svijet začudi kad Mijat zovnu svirače, naruči kolo, pa zaigra ko jasikova liska. Otimaše se đevojke o njegovu ruku. Sve bi do njega. Te noći, govorili su, Mijat nadoknadi sve što doslje nije. Lumpovo je i komendijo do ponoći. Ondaj platio svirače, ispratili ga do kapije, popijo čašu vina za sretna puta i kreno kući.

Ono što je bilo posle, reko je samo meni, al’ nije sve. Veli kako je zakoračio u noć punog mjeseca, počo se čuditi sam sebi. Šta mu bi te se nako odjednom otkravi. Ko da je to neki drugi Mijat koga on ne poznaje.

Osjećo je neku silnu snagu i želju da zapjeva. Neko dotad nepoznato osjećanje širilo mu se guridima, venama. Ondaj zapjeva. Prvo lagano a onda sve jače, sve ljepše.

Kreno je preko Ravnog gaja. Dođe blizu Velike Vrtače. Tu sjede na panj, da zapali duvan. Izvadi duvankesu, zavi cigaru, turi je u usta a ondaj kresnu šibicu.

Istuli se.

Uze drugo zrno, kresnu ga…

Istuli se.

Ko daneko piri pa tuli. Ondaj, ponovo uze zrno šibice i kresnu. Istuli se. Ovog puta, plamičak, umjesto da upali cigaru, obasja dvije preljepe ženske glave pored njega. Kosa mu se podiže uvis, džmarci pođoše kičmom, sada već zapaljeno drvce, oprži mu prste.

Više nije bilo dileme. Mjesečeva okrugla, sjajna lopta, obasja mnogo više od plamička šibice. Tu, kraj Mijata, sjedele su ljepotice, duge vilinjske kose, čiji sjaj na mjesečini, izgledaše još ljepše. Na njima neke providne aljine. Bjele, ko da su od paučine, svile, pjene…

Jedra ženska ljepota, nabrekla ispod one svile, nudila mu se i mamila ga da poče drktati. Njine bijele beskrvne ruke, prstima pođoše po njegovom vratu, prsima. Znao je i osjećo đavolju rabotu al bilo je tako lijepo da se prepušti svemu. Nije ga više bilo stra.

Dok su njine ruke preplitale njegovu kosu, lutale po njegovom tjelu, muškosti… On viđe svoje grube seljačke šake na njinim nabreklim, tamnim dojkama, koljenima. Stezali su Mijatovi prsti, ljepotu, mekoću, znojavu i bestidnu, tako lijepu, da se pito sanja li?

Zatvori oči, leže leđima na maovinu. Njina ga tjela poklopiše. Mjesec se digo visoko, na planinski vr’. Vijorila je kosa ko barjak, otkrivajući ponekad bjelinu vrata i grdan rez po njemu, od uva do uva. Pogleda vrat druge ljubavnice, i vide isti ožiljak, ko ogrlica. Šćede pitati, ali, ona što ga je jala, sama veli:

– Ovo je od bugarskog noža… – ondaj se obadvije nasmijaše tako jako, da se Mijat poče smijati.

Osjećo je da lebde, lete, jače od strasti, on se topio u njinim bedrima, ustima, kosi. Nestajao u pameti. Volio je da nikad ne prestane, da vječno ostane u njinim znojavim, uzdrktalim tjelima, na njinim dojkama.

Šćeo je vikati od sreće, ludilo. Ako sanjam, nek se nikad ne probudim, nek ostanem vako u njima il one na meni. Kezile su se bijelim, bisernim zubima, on lizo njin znoj, sramotu. Nije su budio, nije ni sanjo, samo je vidio da igra prestaje. Uzele su ga za ruku, golog, gole, povele neđe, ponijele ga, potrčale…

mijat-1Osjetio je da propadaju, tonu u sve veću pomrčinu. Vidio je da nestaje ona okrugla mjesečeva lopta i kako bosim nogama dovata nešto ladno. Ponovo su počela milovanja. Ali, vidio je da žure. On je šćeo polako, vječno. Odjednom pod prstima nesta one golotinje, ljepote. Pipo je u prazno.

Pod nogama je osjećo nešto krto, kako se lomi i puca. Kako je vrjeme odmicalo, poče mu bivati sve ladnije. Prošlo je prilično vakta, kad Mijat gore visoko iznad sebe ugleda snop svijetla, kako ga mami nedovatom.

Ovo mora da je dan, svanulo je – u glavi mu je bučalo. – Đe sam ovo, jaki Bože, sanjam li? Ono sa đevojkama, titraše mu pred očima. Ni u šta nije bio kadar povjerovati.

– Ovo se meni navukla sijera na oči. Ovo mora prestati. – Veseli Mijat je čeko neko čudo, pa da sve bide na svom mjestu. E mlogo bi bilo da se toliko čuda desi za tako mali vakat. Počo je pipati oko sebe. Mokar kamen, litica. izlaza nije bilo. Zaplako je ko djete.

Sunce visoko skočilo, kad Simo zatvori stoku u obor. – Đe li je Mijat, blagi bože? – pito se često. Pogleda u njivu s muruzom, ispod kuće u vrsti, stajala je uspravljena držaljica od motike. Čeka kopača. Krete u kuću. Dočeka ga otvoren šivonjer, namješten krevet, složeno staro odjelo, a neka ladnoća mu uđe pod košulju u prsa.

Izađe u avliju. Ugleda Milosava da prolazi putom. Zovnu ga. Rječ s nekim da prozbori. Muku ne govori. Milosav pomenu Mijata. Simo skoči, ne vjeruje svojim uvetima. On, njegov sin lumpovo, kolo vodio, ćero komendiju, igro s đevojkama. Obuze ga neka milina.

– E neka je, volim, neka je, jebeš pare, to sam čeko da čujem sve ove godine. Samo đe je?

Niđe Mijat nije išo brez pitanja i dogovora. Neki crv sumnje uđe u Sima, grize, ne miruje. Dođe noć. Mjesečina uđe u njinu kuću.

Zorom poranio Simo. Nakosio đeteline kravama, puštio kokoši, naranio svinje pa se vratio kući. Dočekala ga je tišina. Pogleda na Mijatov prazan krevet, otrije rukavom suze pa sijede pred šporet. Naložio je vatru, potkuvo i ispeko dvije lepinje. Namaza ig džemom. Jednu ponije u njivu a drugu ostavi na astalu.

Uze motiku, pregna dvije vrste muruza, baci motiku, sjede pod ora. Oči mu gledahu u kapiju od avlije. Mijat vrata nije otvaro. Sunce poče jače grijati a Simo skoči i krete selom. Moro je viđeti nekog od svadbara. Moro je još jednom potanko čuti šta je Mijat radio i đe je otišo.

Poslije samo dvije priče, svati da je istina ono što mu Milisav ispriča. Sin mu se prololo. Al đe je, niko nije znao.

Viđeli su da je kreno kući, svirači ga ispratili i to prije ponoći. Nešto ga steže u prsima, oće da udavi.

Kad izađe iz sela, Mijatee!! – ote mu se urlik. Nije mogo više izdržati. Pođe putem, kuda bi on trebo ići kući, sa svadbe. Išo je polako, gledajući pred noge, ko da traži iglu a jok nolkog čoeka. Uđe u Ravni Gaj. Dođe blizu Velike Vrtače. Pogla oko sebe, pa sjede na panj.

Kako sjede, skoči ko opržen. Pred njim u travi i maovini, ugleda Mijatovu duvankesu. Uze je. Nađe i njegovu šibicu. Sve to turi u džep, pa krete dalje. Išo je u krug. Posle nekog vakta, jopet dođe do onog panja, sjede.

Očajnički je pogledo u nebo, kao da tamo traži odgovor. Nebo je ćutalo al spuštajući pogled, na vru jednog cerića, viđe košulju. Skide je nekom granom. Pozna Mijatov znoj, potrča okolo. Na grabu, visaše pantalone. One u kojima je Mijat otišo na Dušančinu svadbu. Nije ig mogo dovatiti. Bile su visoko. Išo je dalje, noge su ga same nosile Vrtači. Poče zvati, vikati:

– Mijateee, Mijateee!!! – orilo se po šumi.

Za taj vakat, onaj nesretnik u Vrtači, gledaše onaj snop svijetla kako ga mami, izaziva. Sve mu je sad bilo jasno. Satirala ga je žeđ, glad, boljele ruke, noge, glava, oči – sve. One beštije i prošle noći su ga jale. Nestajale bi uvijek prije zore, prije onog svijetla. Suvim napuklim usnama, glasno je ponavljo molitve. Sve nade bile su visoko gore, đe je sijalo sunce. Snaga i kuraž počeše ga izdavati. Sjede na neke kosti.

Ovde su Bugari bacili dvije zaklane đevojke. Prvo ig silovali. Sada mu se priča iz đetinstva vraćala u pamet. Slušo je uz kazan od pokojnog Dragana. Niti su opojane, ni im je ko znao rod. Doveli ig neđe od Valjeva. Bile su ljepe u čičinoj priči, ko vile. Naježi se, bi ga stra. Sadevo, kad je sve bilo jasno, poče se ope bojati.

Odjednom, do njega stiže ljucki glas:

– Mijateee!! – ma da l, mu se pričini. Ondaj ču: – Sineee!!!

Pa to je babo – skoči i odazva se svom snagom. Neka vesela rados treperila mu kroz damare. Gore, nad crnom rupom Vrtače, skako je veseli Simo i viko: – Živ je! Živ je! Živ!

Pola sela došlo u Ravni Gaj, kad su Mijata vadili iz vrtače. Sima spuštali na konopcima i upaljenim venjerom.

Blijed, malakso i go, stajo je Mijat pred onolikim narodom. Plako je. Simo, napola obeznanjen, leži kraj rupe, drkti ko prut i gleda Mijata. Govoriti nisu šćeli ništa il nisu mogli. Svejedno.

Vrtača osta sama pusta. Sunce već zađe za Crnokosu kad dođoše kući. Ona lepinja stajaše na astalu. Mijat je zagrize i pogleda oca. Džem mu se crnio na bljedim obrazima. Gladne krave su muklo rikale, a sa ladnog šporeta skoči veliki, crn mačak. Noć uđe u njinu kuću.

– Babo, upali venjer, bojim se mraka! – reče Mijat i priđe kandilu. Uze šibicu da zapali žižak. Kresnu. Istuli se. Jopet kresnu. Jopet se istuli, ko da je neko duvo. Mijat poče drktati, noge mu zaklecaše, kresnu i treći put, plamičak zaigra na drvcetu, nešto ga istuli. Šćede urliknuti od stra. Dođe mu ona slika iz Ravnog Gaja…

– Nisi se prekrstio, sine! Prvo se prekrsti, pa ondaj pali kandilo. Ja sam ti tulio vatru! – reče Simo.

Mijat baci šibicu, zagrli široka bunardžijina ramena i ko dijete nesta u očevom drktavom stisku.

Rade Vučićević

(Iz zbirke „Noć punog mjeseca“)