Miloš


Ovo što ću ti kazati pričo mi Slavko Miloradov. Desilo se skoro, za novog zemana, neđe oko Dukova.

– Te godine, desiše se Trojice podockan. Bi neka suša, muruz se drugi put kopo, a kiše ni otkud. Duvo južni vjetar, dizo prašinu ko da je ljeto. On s braćom pokosio neku đetelinu, pa dogno kući. Taman ispaličili volove i namirili ostalu stoku, kad dođe Jovan Jankov i reče:

– Da ste živi i zdravi, umro Miloš!

– Koji Miloš, jadi te ubili?

– Ujak Miloš, naš.

– Kad umro, nije bolovo?!

– Jes, – veli, – bolovo je nekoliko dana i umro u bolnici.

Ode. Zakuka moja majka. Brat joj, najmalađi. Ni nama ne bi lako. Voljeli smo ga, pomagali se. Živio blizu. Al’ šta je tu je. Uzmemo svijeće i s majkom odemo ujakovoj kući. Tamo kuknjava, žalos’.

Slučaj ko slučaj, mora se viđeti šta dalje. Sjedemo nas nekolko, uža vamilija, pa načinimo dogovor. Jovan će Jankov zvati na saranu. Ondaj, nek ode za popa. Milija, Janko, Petronije i Obrad će kopati raku. Dragojle i Mitar će poklati stoku a Života kuva vruću rakiju. Tako smo sve utanačili a ondaj vele:

– Ti Slavko, s volovima sjutra idi u bolnicu i dognaj ga. Nemoj zaboraviti da skineš bronze a za sačanicu veži konopac, nek se vuče! – sjetovali su me stariji ljudi.

Žena pokojnog ujaka ide po avliji i nariče. Žali domaćina i čoeka.

Sjutradan, poranim, umijem se, Bogu pomolim pa turim volovima lucerku. Odem spremati kola. Udarim nove kanate, turim slamnjaču, a na nju, novu šareniku, pa ondaj vežem konopac da se vuče za kolima.

Upaličim volove, skinem bronze, sačekam majku Julu i ujaka Milutina. Oni posjedaše na klupicu a ja povedem volove do bolnice.

Tu uzmemo te okupasmo pokojnog ujaka Miloša, obukosmo ga i u kanate metnusmo. Zapališe svijeće. Milutin i Jula sjedoše na krajnice kanata. Kretosmo Zabučju.

milosVolovi idu polako, junsko sunce upeklo, topli vjetrić ćarlija. Bijak se nešto zamislio. Udarismo pored Kuke. Odjednom, vrisnu pokojna majka. Okrenem se.

Gospode bože, imam šta viđeti. Protrljam oči. Pokojni ujak Miloš se digo na laktove i gleda. Brat mu Milutin, skočio s kola u vrzinu a moja majka Jula zinula, pa ni da bekne.

Pokojni ujak Miloš se sasvim pridiže. Nad njim se desila trešnjova grana. Trešnje se crvenjaše ko krv. On pruži ruku. Otkide trešanja i lišća pa poče jesti, bože me prosti, ko goveče. Guto je redom. Nisam imo više kuraži gledati. Bacih one povoce pa u vrzinu.

Vratio sam se tek kad je majka Jula počela zvati:

– Slavko, slavko, odi, ne boj se!

Ma nisam se bojo. Nako mi bila neka stra. Priđem. Gledam ga. Reko bi da je dobio boju živa iksana. Izgleda mlogo slab ali živ je sto osto.

Tu se odmorimo, damo mu vode, odvežemo onaj konopac i ajd kući. Kad smo prišli, udarila kuknjava. Izišli svi, ko što je običaj. Š njima i pop.

– Živ je, živ! – vičem iz sve snage.

Dok se objasnismo, mlogo se suza proli. Onda tajac. Svi ga zagledaju, čude se. Pop samo vrti glavom, ko da mu ne bi pravo.

Popijemo i pojdemo ono spremljeno, pa ajd svak svojoj kući. Iduće neđelje odem da obiđem ujaka Miloša.

Sjedio je na tronošci, ogrnut suknenom džokom. Pred njim, polujak sa šljivovicom i tabakera. Sjednem kraj njega. Razgovor je bio domaćinski. Pričasmo o ljetini, stoci, vremenu, nikako da pomenemo ono glavno.

– Dobro, ujko, naši smo. Šta bi s tobom, svega ti? – pito sam ga nako iskreno.

– Ma pušti to, boga ti. Sve je u božijim rukama. Al, već kad oćeš, da znaš da sam bio umro. Nisam lud. Krenem nekako lak, kroz neki lijevak, tunel sa mnogo nekog svjetla i banem na neku livadu. E lijepa je ta livada, dijete moje. Ograđena. U njoj svakake ljepote i naroda što ide samo napred. Idem i ja. Kad stvori se neki momčić ko upis, pa me pita:

– Ko je tebe zvao?

– Đoko – velim – sin mi, umro mlad, ima dvaes godina.

Ne bi malo, ope dođe onaj dečko pa kaže:

– Vrati se ti oklen si došo, nema vođe za te mjesta, a nema ni Đoka!

Šta ću, okrenem se, pa nazad. Ma vuklo me nešto tamo napred, al vratik se u onaj tunel. Posle ni sam ne znam šta bi. Vidio si đe sam se probudio.

Gledam ujaka, ništa mi nije jasno. Mišljak da ne kazuje kako je bilo. Otad se ja poček š njime više viđati i slušati ga. Stalno je tražio da mu donesem “Biser vodu” s jedne česme. Donosio bi mu. Kad bi slučajno donjo neku drugu vodu, ‘oma bi pozno i govorio:

– Ovo nije “Biser voda”!

Prođe nekoliko godina. Ujak je radio i živio ko sav drugi svijet. Međutim, jopet se nekako razlikovo. Znao je šta će se i kad desiti. Ma mislim da je znao mlogo više od onog što je kazivo. Eto, na priliku, sjedimo mi pod dudom, on nako za sebe veli:

– Umrije Strajin pokojnog Ilije.

Sjutradan, čujemo da je čoek umro. Ili: “Zapali se Jovkov kotar, gore mu sva sijena!” – Ma gore sijena iza sedam brda da je tica ne može viđeti. Posle čujemo, osto Jovko bez stočne rane. Sve izgorelo.

Jednom veli da prodam Ruška. Ma neću ni da mislim o rasparivanju nakig bikova. Ruško ko međed, kaka prodaja.

– Oštetiće se, veli, i to brzo.

Ma ne prođe neđelju dana, slomi Ruško nogu u Stranama. Ništa ne iskoristik, jebi ga.

Imo je neku vezu sa onom silom što ti numijem kazati. Kad je stvarno šćeo umrijeti, i to je znao. Evo kako je to bilo.

Kopali smo muruz kraj rijeke, pa došli na večeru. Ovo su svi viđeli i čuli. Vrata se sama otvoriše, niko ne uđe, bar se nama tako učini. Ujak usta. Gleda u nešto što mi ne vidimo pa veli, nečemu:

– Dobro, saću ja!

Ondaj spušti kašiku u tanjir, pogleda oko sebe, oko mu zasuzi:

– Moram umrijeti, vakat mi je.

Svi se zagledasmo u nj ga, on sam klimnu glavom i pogla u vrata koja se sam sama zatvoriše. Mi jopet ništa ne viđosmo. Ujak ode u drugu sobu, leže na krevet, pa zovnu ujnu:

– Zapali svijeću, i odi vamo odma!

Ujna se uzvrće, uđe sa svijećom i samo viđe kako ujak Miloš s prekrštenim rukama, poslednji put trza glavom na ovom svijetu. Ja čudne i lake smrti, jaki Bože. Ono, mi smo se dugo gurkali, pogledali, neće l’ ustati ko no ondaj. Jok! Sad je umro odista.

Sahranili smo ga sjutradan. Imo je sve spremljeno od prošli put. Malo samo raku obnovismo i dadosmo ga zemlji. More pop se nešta nećko oko opijela. Te mora da pita vladiku, ne znam ovo i ono, ali sve bi u redu.

Tako ti završi moj veseli ujak Miloš, Bog da mu dušu prosti. Čudan čoek. Dođe mi ponekad, pa ga sanjam. Ondaj ja izjutra dobro poranim, prije sunca. Uzmem šenicu il muruza pa bacim preko glave. Odem i na groblje, zapalim mu svijeću. Vele, da će mu se tako duša lakše smiriti.

Gledam neki dan, presušila ona “Biser voda”. Stoji samo česma. E, moj ujače, da si živ ne bi imo šta piti! – pomislim i sjetim se mlogik njegovik riječi.

Rade Vučićević

(Iz zbirke „Noć punog mjeseca“)