Mladen za Jovanu


mladen-za-jovanu

Mlada i lepa Jovana je protivvoljno živela u braku sa Stojanom. Nekoliko kuća dalje živeo je Mladen koji je menjao devojke kao Ciganin konje. Želela ga je i Jovana više nego išta na svetu, ali ona za njega kao da nije postojala. Prolazilo je vreme. Jovana je zanela i rodila, ali nikako da sebi nađe mira. Na kraju svoju žudnju za komšijom poveri nekim ženama, a one je, dok dlanom o dlan, posavetovaše da ide u Baljajku, selo na planini Beljanici, poviše Despotovca.

– Tamo živi vračara koja će ti voljenog dovesti u krevet – uliše joj nadu.

Jovana se spremi i ode na put. U Baljajki lako pronađe vračaru, sačeka svoj red, i sve joj ispriča. Baba joj onda otkri da postoji đavolak (nazva ga po imenu), nauči je na kom mestu da ga prizove, i šta sve treba da uradi, pa da za Mladena ne brine. Dade joj i marjaš, paricu, da plati đavolku za učinjeno.

Jovana vračaru bogato nagradi i puna nade vrati se.

Pronašla je staru kuću sa vatrištem u sobi. Skide se gola. A tačno u ponoć, usred vatrišta, raširi ruke i noge, i zabacivši glavu unazad, kroz odžak zagledana u zvezde, pozva đavolka. Zatraži da joj dovede Mladena, i bajalicu završi rečima:

– … a za tvoju uslugu ja te plaćam ovim jednim marjašem.

Držeći pažljivo novčić između dva prsta, baci ga unazad, preko glave. Samo nekoliko vlasi kose dotakla je u poslednjem činu prizivanja nečastivog; a nije trebalo, nije smelo. Uspaljena, tome nije pridavala značaj.

Mesec dana ništa se nije dešavalo.

A jedne noći, tek zaspalu uz kolevku kraj deteta, poče neko da je drmusa za rukav. Otvorila je oči.

Dva čovečuljka stajala su kraj nje i zvali je da ustane. Jedan čovečuljak mlad, a drugi star, da stariji i ne može da bude, sa dugom belom bradom i fesom na glavi.

– Diži se, ‘ajde! – mlađi će. – Evo, doveo sam ti ljubavnika.

– Želim Mladena, a ne ovog – pobuni ze Jovana. Ali đavolak ni da čuje.

– Ovoga si, uspaljušo, tražila! – kikotao se, začikivao je. – Pogledaj mudonju, takav ti treba!

Jovana, kao prikovana za postelju, pokuša da probudi muža, ali je on hrkao u tvrdom snu. Od njega pomoći nije bilo – učinjeno mu. Ni dete da pusti glasa od sebe. Tako do jutra.

Ponovo su došli sledeće noći. Pokušali su na sve načine da je prevare i domame u krilo nagom starcu. Cele noći ih je gonila Jovana od sebe i ni za živu glavu nije smela iz kreveta.

A ujutru, da ih i treću noć ne čeka, reče mužu da ide u svoj rod, ocu i majci. Ali ode na Beljanicu, hitajući babi po savet kako da đavole zaboravi od sebe.

Ne leži vraže, rekoše joj u selu da je baba umrla.

Sa sve manje nade u spas, pretrnula Jovana je morala dalje. Kuda? Poslaše je seljanke čak u selo blizu Negotina.

– Bilo je tamo nekoliko baba, ako su i one žive – sumnjičavo su vrtele glavama.

Nastavi Jovana put. Još jedanput je orosi znoj beznađa kada stiže. Nijedna od onih baba više nije bila na ovom svetu. Ali se neko priseti jedne koja je, pre smrti, umeće prenela na unuku. Uputi je na kuću. Lepo je dočekaše.

– Naša Milica pamti puno od babe, pozvaćemo je, neka vidi može li ti pomoći – rekoše joj.

Pred zbunjenom Jovanom izađe devojčica Milica, nije joj ni deset godina.

– Možeš li, dete?… – upita je sa zebnjom.

– Dovoljno je da tri noći prenoćiš u crkvi i da ne izlaziš iz nje ma šta čula, ma šta videla – kratko će devojčica.

Vratila se Jovana kući tobože obolela, od dušmana zamađijana. Jedino je Bog imao pomoći za njenu glavu i grudi. Stojan ništa nije sumnjao. Ni stari, vazda pijani pop. Tako se ona dokopa ključa seoske crkve lakše nego što je očekivala, već prve večeri zatvori se u nju.

Dođoše đavolci pred crkvu i pozvaše je napolje. Jovana pogleda kroz prozor, a tamo, na belom konju sedi Mladen. Ne da se ona prevariti.

I druge noći čovečuljci ostadoše praznih šaka.

A treće, u samo gluvo doba, zatrese se zemlja i crkva poče da se ruši. Ikonostas se razbi, od zidova provalija, zvono leti… Prevari se Jovana, požuri ka vratima.

Dočekaše je ispruženim rukama. A ona, ni sama neznajući zašto, ponela je kukač od polileja. Zamahnu i njim udari starca posred čela. On pade.

– Još jedanput, Jovana, nauči ga pameti! – hoće da je prevari onaj mlađi, jer bi ponovni udarac starca podigao na noge. Za sreću, ona nije imala snage…

Osvestila se tek u zoru, ispred crkve, na belom stepeništu.

Đavoli joj više nikada nisu došli. Ni Mladen – na um.

Miša Planjanin