Na kolenima


Kada bi me usne poslužile, danas bih se najradije nasmejao vlastitom vrisku iz davnine, jer metak neprijatelja srcu ne preti opako koliko proziran pogled dve glave nad sadžakom i svetlost pred izlazom iz kolibe. Da nisam upozoren na vreme, možda bih zagalamio u iznenađenju, ali strašljiv kakav sam bio, prihvatio sam teret bez pogovora, pa sad samo porugu mogu da izmamim. Najpre sopstvenu, a potom i tuđu.

E, baš tako i treba da robijam! Zasluženo, dok mi u samoću dira još samo vražija dernjava sa vrha planine, uz odjek oružja što mi je kćer i ženu prerano otelo iz zagrljaja. I nek dolaze novi dani, ne branim im, ali ću dočekati da gad odozgo izluduje svoje i potera zveri dalje. Čim utihne arlaukanje, nekako ću se i sam dovući pred provaliju, pa prepustiti kuraži nikloj iz čemera da me konačno oslobodi suza.

Obećavam, sledeći put se neću kolebati!

A dotle, nadziraću budan godine i bez osmeha se rugati sramu bednog gazde, muža, oca i čoveka – izdajice sopstva najgore vrste.

* * *

Još onomad, pre više od dve decenije, dok mi je dah nadimao grudi, a bol mišice, umislio sam da sam video najcrnju i najstrašniju stvar na svetu – sam kraj u trnce i huku zavijen.

na-kolenima-1Eh, samo da mi je umreti kako treba, pa da se ove muke rešim, pomislio sam, ali već kad sam odlepio pogled od kapaka, shvatio sam da je svakom zlu namenjeno po jedno istinito: „može i gore“. Na nesreću, „gore“ suprotstavljeno mom mršavom jauku skrivenom u grlu od sigurne smrti, ležalo je tek na izdisaj od mene, krvlju umazano. Čim sam ugledao beživotna tela žene i kćeri, glasno sam opsovao, pa se i danas jedim zbog toga, jer verujem da sam baš tad prizvao mračnjaka.

Al’, šta ću? Gnev je hteo van, a telo je bilo preslabo da ga zauzda…

Naricao sam tako – u beskraj, čini mi se – prisećao se prethodne večeri i na sav glas proklinjao lica neprijatelja, što su drsko izbijala kroz talog uspomena, u želji da mi poslednje trenutke najdražih kroz trulež ovekoveče u svesti…

Pet oficira – rumenih u obrazima, širokih nad opasačem. Već pred sumrak, pred mojom kolibom na proplanku, pojavili su se bez hartije pod miškom, pa mi se učinilo da ne popisuju, niti ubiru. Gorki vonj pod brkom i gegav hod duž pašnjaka potvrdili su mi da nisu bili gosti u novoj žandarmeriji, već pre u staroj kantini u selu podno planine. Na nišanu su me dočekali, kad sam im u susret pohitao sa svežim mlekom, pa sam kao pogođen pao na kolena pred podrugljivim povikom. Očekivao sam da će me samotne planine i dogovor sa stražom iz ravnice sačuvati od ratnih nedaća, ali udar kundaka u rame lako me je ubedio da ni slatko mleko iz srca suvati isceđeno ne znači mnogo mladim Austrougarima na izlazu iz sela. Očigledno ne promišljajući, najgore bundžije iz službe su propustili ka vrhu planine, da ugode rakijom upaljenoj naravi. A oni, nezainteresovani za darove, stisnuli su mi laktove, osovili me na noge, pa tren kasnije umarširali u usamljenu kolibu na proplanku.

Jaru pijanstva do zore su trošili na dve nesretnice što su sa mnom godinama osluškivale trk vode u potoku.

Životinjsko u meni želelo je da skoči na besramnike, da im razdere kožu, kao što su oni meni dušu, ali ljudsko i pameću ukleto je znalo da se šakom na cev puške ne može. U nemoći sam, umesto toga, kukao za milost, i jedino sam se na kratko zaustavio u stidu, kad sam na licu petnaestogodišnje jedinice prepoznao nesalomivo dostojanstvo. Mučitelji su joj u crtama pod otiscima pesnica samo inat raščitali, i to im je u obraze vratilo crvenilo – al’ ne od čašice, već ono gore, što sigurnije vuče šaku ka oružju. I sam rumenim danas, a i onda sam, jer sam ponovo zaplakao na vetrovitom proplanku, kada su joj smestili metak u grudi. Njeno mlitavo telo je skliznulo u grlo padine i odjeknulo u dubini goleti, a ja sam, čak i nakon tog čina, bio sposoban da zavapim, kao nepoučen o nemilosti zločinaca. Dok sam ih kumio da mi bar ženu poštede, pogled sam joj uhvatio, tanak i prezriv, baš pre no što joj ga je puška oduzela. Nedugo zatim, začuo sam kako se pridružila kćeri na kamenitom dnu, a onda sam, bez obzira na prigovor ponosa, i krave i domaćisntvo prokletnicima ponudio za goli život. A zločinci su se u neverici samo nasmejali i uz tri praska me oduvali niz strminu.

Dok sam ponirao kroz mrak, uspeo sam čak i da se zgadim nad sopstvenom slabošću i bedom, al’ ne oduprvši im se ipak, pomolio sam se za brz i bezbolan kraj. Zaželeo sam da mi srce pukne pre no što se sretnem sa dnom, a već ujutro, kada sam izranavljen progledao, a ono kukavno nastavilo da kuca, dah sam prihvatio sebično, kao tek rođen…

I tako sam sa tri metka u mesu, ugruvan i mučen, jadikovao nad krvlju izneverenih. Bez hrabrosti da se nanovo obratim smrti, prizvao sam samo još nesreće…

Tužbalicu mi je ugušio zvuk topota konja – najpre u daljini rastopljen. A onda, kao vetrom pujdan kroz golet, udar nebrojenih parova kopita osuo se unaokolo, i uz nove šumove magla se rasplinula pred pretećim obličjem. Bolom osujećen da mrdnem, nemoćan čak i da otpuzim iza stena, mogao sam samo da ležim i u nemiru osluškujem dahtaje zarobljene u čeljustima, a združene u poj kakav nikada do tada nisam čuo – ni nalik konjskom, a ni ovozemaljskom.

Iznenada, maglu razgrnuše četiri vrludave senke, i kao da su ciljale, jedna za drugom me preskočiše u trku, pa nasrnuše na leš moje kćeri. Oči sam zatvorio u užasu, ali me je jezivi zvuk mljackanja ubrzo naterao da zabacim pogled ka mučnom prizoru. Na tren videh samo bljesak krupnih zuba. Sa metalnim odsjajem, štrčali su iz balavih vilica prekrivenih dugom, crnom dlakom. Zabezeknuo sam se kada sam spazio da u ugrizu stežu otrgnuto meso moje jedinice! Preda mnom su drznici skrnavili čak i ostatke onoga što su prethodne večeri omalovažili njima slični, ali lepšom kožom presvučeni. Boreći se protiv groze, dah mi je istisnuo jedva svarenu stravu iz utrobe, a ova mi kroz krvave rese izbila na usta.

Oglašavanje mojih creva zverima je otelo samo nehajni okret, u trajanju rastegnut dovoljno da mi obznani njihov košmarni izgled. Bilo ih je četiri – sve krupnije od planinskih pasa, pre medvedu nalik. Uspravljene na dve noge, trag kopita su razmazivale po kamenu. Iz tela ušuškanog krznom, svakoj je izvirala pasija ili vučija glava sa po tri oka, kao u vatri kovana. Krv mog čeda im se cedila sa usana, i činilo se da su jedva dočekale da se vrate plenu.

Strahota mi je dozvolila još samo da se ponadam da sam mrtav i da ležim pred čuvarima zagrobnog sveta, što čiste ostatke za telima. Ali, bol i ogorčenost uporno su me vraćali u meso, podsećali da će se ova čudovišta uskoro nasladiti i nad mojom unutrašnjošću, i da ću smrt dočekati u najvećim bolovima.

Pre nego što su obglodale poslednju kost moje kćeri, imao sam vremena za još jednu molitvu – da skončam pre no što mi kljovama presude.

I taman kad sam pomislio da će me napasti, začuo sam tanki grleni roptaj iz dubine jutarnje izmaglice:

„Beš’te, beštije, da ste proklete“, za povikom je zviznula i kamenica, prošišala mi pored glave, a cilj našla pod repom jedne od životinja.

Ova kao štenče odskoči uz kmek, vrat istegnu put fijuka, a ostale je ispratiše, pa se u redu nabesiše na sporo i nesigurno drmusanje u mutnoj blizini.

„Prokletinje nezajažljive, pa da nismo hleb delili, ne bih poverovao da ste ikad manje dlakave neg’ sad bile“, pokudu je iskašljala senka oniže, ali bezmalo zlokobne figure. Šljapkala je kroz rosu i gunđala kroz sivilo:

„I kud ste zaždili tako? Pa, neće mrtvi nikuda! A nećete, bome, ni vi do vrha bez mene!“

Zapete čeljusti pred ovim rečima stvorenja su propustila samo stidljivu ciku, a ja sam se izbezumljen zapitao koliko moćan i zastrašujuć mora biti vođa takvih nemani – iako je, izgledalo je, kroz zlosluće za sada samo posrtao. Ipak, kada je isplivao iz magle, shvatio sam da je razloga za strašljivost još kako bilo. Kao da je sudbina jedva dočekala da mi na ranu dolije gorčine.

„I živih ima, pa još glasnih“, biće je gaveljalo oko zveri, budeći mi sećanja na slična ćudovišta iz bapskih priča. „Taman da se i sam ovajdim!“

Bojao sam se da zamislim čemu bih mu mogao poslužiti živ, a kad me je odmerio ispod kolena, krik više nisam umeo da zadržim u grudima.

„Vid’ ga“, žmirnuo je mračnjak u neverici, „plače!“

Zveri su uglas uzdahnule, kao zajedljivi nakon kafanskog obračuna, a biće je uz rastegnuti, ponirući zvuk na jedvite jade došepesalo do mene.

Put mu se poznao po krvi, a blizina po zadahu. Sav kao mrklim mrakom ogrnut, jedva se od senke dao odvojiti, a i takav, primetio sam, dosezao mi je do pasa. Tako sićurav, pretpostavilo bi se da pretnju nikome ne bi predstavio, pa ipak, bile su zastašujuće aleve oči, što su poput buktinja virkale iz tame, i jezičina do pupka, u otrovnom palacanju ispod. Zbunjenom, snage mi je bilo preostalo još samo da zaključim kako do njega, zapravo, ništa crnje nisam video.

„Lepo si se ugruvao“, zdepastim prstima posolio mi je nad modricama, pa mi zario nokte u potkolenicu, „ali bar su ti mišice jake!“

Tek tada, kada me je dodir naterao da i sam pod noge njemu podvirm, zgađen sam shvatio zašto mu otisci odjekuju krvlju. Stopala su mu bila nevešto, ali čvrsto zaštićena žilama, a one, onako vlažne i zgrčene – ponajviše ljudskim nalik – sve do kolena su se uspinjale oko senčenog. Pri dnu su bile pohabane, a između učvorenih crvenih grudvica virkali su palčevi obe noge stvora.

„Gledaj mi obuće, na šta liči“, stvorenje je krkljalo. „Pešačenjem sam stare izderao, pa kilavih nogu, bez tuđih žila, dalje mi ne vredi hoditi. Ova paščad, sve mi pred očima poždrala, a ionako samo na smrdež mrtvih kidišu. Meni živi trebaju, jer dok se od duše rastaju, tad se napnu najlepše, pa im žile budu kao sindžir jake. Tvoje će mi baš pasati…“

Reči sam mu ispratio još jednim vriskom, što od iznenađenja, što od bola, jer mi je prstima oko kosti prodžarao, pa razrodio oset kao da mi je zagorelo pod kožom.

„Ne kukaj, bedo“, podviknuo je, baš kao i vojnici prethodne večeri. „Koliko ćeš još živeti sa tri metka međ’ crevima? Ta, nemoj se pred smrt brukati! Meni su žile potrebnije, jer imam još puta da osvojim…“

„Nemoj me ubiti“, uhvatio sam se kako mu obećavam isto što i oficirima. „Imam krava, konja na proplanku, možeš uzjahati…“

„Na najviši vrh ove planine moram da se uzverem, i to samo u pratnji mrcinjaša“, zaustavio me je uzdahom, pa kao da je na tren oklevao da mi strgne meso sa kostiju. „Samo tako ću ponovo spoznati čovečiji lik u odrazu…“

„Ali, zašto tako?“, iako svestan da bi mi smrt skratila muke, dužio sam, jer je svaka kap znoja na mom čelu svedočila da telo još nije spremno da otpusti dušu. „Zašto u sedlu ne možeš?“

„Pola timorine sam prepešačio da bih stigao dovde, po vilinoj zapovesti“, skrušeno je odgovorio ovaj, a psoglavci stali da se zgledaju u čudu. „Moramo je slušati, pa vlastitim korakom dogurati do vrha, da bismo se ponovo kao ljudi poznali. A noge mi je bezobraznica slabašnim učinila, pa su mi tuđe mišice i žile neophodna potpora.“

„Ako si čovek ikada bio, i sa našima drugovao, poštedi me, molim te!“ Nada mi je svu snagu sasula u jezik i laktove, te sam se propeo dovoljno da mu osetim mrtvilo iz usta.

„Da te poštedim?“, odmahnuo je i nespretno se pridigao. „Znaš li da sam, dok sam sa našima drugovao, pred puškom neprijatelja dvadeset kilometara izgurao na nogama?! Dvadeset kilometara mi je sneg žvakao kosti, samo da bi me sa konjima prevezli preko pruge, a onda me zatvorili u štalu! Sva stoka je pocrkala, a ja sam priželjkivao njihovu sudbinu, jer mi se radije pod muve išlo, nego protiv braće! Balegom sam hladnoću mlačio pod glavom, dok je oko mene nejako umiralo od neznanih boleština, a žene bez časti bile mučene. A kad smo pobegli iz pritvora, ovi moji i ja, i u obližnje selo se ušunjali da potražimo hranu i smeštaj, baš ti naši su nas izneverili. Vele, smucaju se oružnici unaokolo, videće nas, a ne bi glavu za badava gubili…“

Ozlojeđenosti mu se ražarilo u grlu i očima, i baš sam pomislio kako će me istog trena dovršiti, kad mi je nogu oslobodio iz stiska.

„Tad smo rešili da iz svog ovog zla najgore isteramo“, na tren mi se učinilo da mu glas podrhtava, dok su zveri nezainteresovano tražile mir između leševa. „Od sela do sela smo pešačili, presretali trgovce u mračnim šumarcima, sve im oduzimali! A onda smo, u noći bez mesečine, naleteli na tu babuskeru, što joj se pod smežuranom kožom najcrnje krilo. Čim smo joj za zobnicom pošli, iz usta joj prosijalo, pa se pred nama u lepoticu premetnula i omađijala nas. Kaznila nas za zlodela, njih proklela krznom i glađu za lešinom, a mene mrakom i slabošću! Takve, poslala nas je na najviši vrh ove planine! Tek pred oblacima, kazala je, magija će nestati, ali čim sa planine siđemo, nanovo ćemo se u nakaze pretvoriti. I sad se verovatno smeje, dok zamišlja kako se pentram, nemoćan… Da žilama tuđim ne ojačavam noge, ne bih ni brdo zaobišao, mada je i ovako mučno. E, tako sam ti drugovao sa našima, da znaš!“

Otkoraknuo je vajkajući se, a plamen mu je iščileo iz očiju. Ponadao sam se da mi tuđu nečast neće krvlju naplatiti, kad jedna od zveri frknu. Ovaj na to zastade, pa pucnu prstima.

„U pravu je, kerina“, ponovo mi je zatitrao pod kolenom. „Dosta smo eglenisali.“

„Čekaj, preklinjem te!“

„Nema se šta čekati“, pogled mu je zaostao u visini. „Planina čeka!“

„Molim te“, koža mi je već zaskičala pod njegovim noktima i pomislio sam da je došlo vreme za oproštaj od sveta, kad mi se razum naglo razbistrio, a kroz jeku provejala ideja o spasu.

„Još pet puta toliko mesa ću ti naći, ako me poštediš“, zastenjao sam. Mislio sam da u prazno nudim, ali neočekivano, vrag se nabečio svim crvenilom, a ja sam bol u osmehu progutao kad me je pustio.

„A kako ćeš, da mi je znati, to učiniti?“, smeh mu je psoglave pozvao na pažnju, a ovi naćulili uši. „Evo, ako uspeš, nećeš ‘mreti, časna reč!“

Noge su mi trnule od bolova, krv se sve pentrala pod jezik, a kroz utrobu, kao da mi je otrov kuljao. Pa opet, nikada nasmejaniji, stadoh šurovati sa vragom…

„Gore, na proplanku… kolibu imam. Spavaju petorica sad tamo, verovatno ih ni puška ne može probuditi. Zarakijali su u selu, pa neće tvojim psoglavima biti teško da im iskidaju vratove, čak i ako se probude…“

I dalje ne znam koliko mi je puta srce zadrhtalo, pod sumnjom da ću dah sačuvati u grlu, ali je ideja do kraja ispala primamljiva čudovištu.

„Ako lažeš, iščupaću ti to slabašno kuckalo“, prosiktao je, pa nastavio kroz osmeh. „Al’ da bih ti poverovao, morao bi nas odvesti tamo!“

„Hoću, hoću“, presrećan što sam zamenio osvetu za život, taman sam se još jednom propeo, ali su me laktovi izdali u sveopštoj slabosti. Tri vrela zrna u utrobi, u rane proklijala, obećavala su da neću daleko.

„Moramo ti prvo zdravlje povratiti“, stvor je gurnuo šake u blato, a iz ždrela mu je provrilo u tmini od kakve ništa mračnije nisam video.

Kao da su još petorica vrištala iz njega…

* * *

na-kolenima-2„Ovom zviždaljkom ćeš me upozoriti na sve radoznalce što bi ka vrhu planine“, gutljaj mleka je ključao u ustima spodobe, dok mi je komad šupljeg drveta polegala u šake. „Neće nas, more, niko nespremne zateći.“

Iako je plamen grabio iz ognjišta, nezvana hladnoća mi se probila pod nokte čim sam očešao natrulu površinu instrumenta, te sam ga jedva svestan ispustio, na šta su se psoglavci sa pašnjaka oglasili lavežom.

„Šta je sad’?“, lukavac se izerio nad vatrom, u neprirodnom položaju nanovo postao jedno sa senkom. „Nije valjda da se kolebaš, nakon svega što smo učinili zajedno?“

Zgrčen od trbuha naviše, umeo sam samo da odmahnem – predomišljanje je bilo već zaboravljeno, u krvi što se slivala niz planinu…

Nešto ranije, prepali smo treštene austrijske oficire i snove im prekinuli na kratko, tek da vide ko ih šalje u smrt i da im se stvor od poslednjeg stresanja ovajdi. Ukus osvete prijao je pod jezikom i nožem, dok sam najpijanije grlo otvarao, ali je zagorčao nakon zločina, kada je smrad odbio da napusti dlanove…

Živ sam bio, zadovoljan uzvraćenim bolom, pa opet, predosećao sam da dugo neću moći snevati. Moje nove goste, pak, greh nije morio. Psoglavi su, nezasiti, i dalje rili njuškama po kostima vojnika, dok je njihov vođa, za put spreman i sa svezanim žilama oko članaka, rešio da posedi još malo i osladi se varenikom. Od početka rata, kazao je, vapi za šećerom, a ja ponajlak shvatio da mu nije samo do mleka.

Tada je počeo sa nagovorima da im glumim stražu.

„Čovek je čoveku oslonac“, jezik mu je igrao oko osmeha. „A kad izguramo do vrha, jedino ćemo tebi moći da verujemo. Ni kap tuđe krvi neće ti na dušu, obećavam. Samo zvizni na vreme, a mi ćemo sve dovršiti. Najposle, pa ja sam te u život vratio, još ga za čitav vek istegao… dužan si mi.“

Na poslednje su mi se iz grudi istodobno uzbunila tri srca…

Još u podnožju planine, zloduh me je zakrpio i sačuvao mi život blatom i napevom. Puščana zrna su mi se rastopila u utrobi pred žarom njegovog mahnitog mađijanja, a creva mi je, samo tren kasnije, zamenio ženinim. „Nisu bušna, a njoj ne koriste“, pravdao je, a ja sam, potajno odagnavajući mučninu, prihvatio bez mnogo ubeđivanja. Jer iako naživo otvoren, osećao sam da mi smrt više ne vreba iza izdisaja, pa mi je čak i grčenje pod modricama utihnulo. Stvor je još, uz nerazumljive reči, srce ženino smestio odmah do mojega, da mi vek produži, pa isto učinio i sa ćerkinim. Sačuvao je samo glave najmilijih mi pokojnica, u lepoti ponosa smrznute, i naslonio ih na sandžak u kolibi, kako bi me podsećale na dato obećanje…

„Dao sam reč, priznajem, i ispoštovaću to“, pomirljivo sam se latio zviždaljke, pa se usudio da upitam: „Ali, koliko ćeš gore ostajati? Ne mogu za veka čamiti u ovoj kolibi i čekati da se načovečiš.“

„Ostaću koliko mi pod bledom kožom bude godilo“, žilama tuđina osnažen, vrag je iz mesta doskočio čak do vrata. „A ti ćeš nam stražariti, dokle god mi je volja! Tri života imaš pred sobom, ne brinem se da ćeš doživeti!“

I taman kad u protivljenju i sam ustadoh, u senci izraza prepoznah mu zle misli.

„Vidiš… mogao bih se ja ipak osigurati da mi ne pobegneš… da zlo ne čuje!“

Tada su mi kolena posledni put oplakala tuđu volju…

* * *

Dvadeset godina saplelo se u kolibi bez izlaza i u zvižduku drveta što poziva smrt. Svakog dana se zapitam koliko li će još.

Tela ubica i grobovi osvećenih zatrpali su planinu i dol, pa evo, već drugi rat dočekuju na gomili, a meni ni dlaka sa glave da mrdne. Čak su mi i rane zarasle, te mi je žao jedino što na kljakavim nogama bez mišica ne mogu dalje do kuće. Ali, bar se na prozor nalaktim, da ispraćam jutra i večeri u odrazu proplanka.

Pametno se zloduh dosetio da me uskrati za korak. Dok na vrhu planine urla, krijući se iza čovečijeg lika, ponekad kao i poruga da proveje, namenjena mladom starcu sa tri srca u grudima… ili u grlu. Nakon svih grozota zarobljenih u sećanju, i samom mi nad kukavičlukom krene osmeh. Ali, izraz na zamišljenim licima ženine i ćerkine lobanje brzo me podseti na crnilo kojim sam nas sve obavio, te se usne ukrute i odbiju da se razvuku šire od psovke…

Pa onda psujem i kunem, tako, i kraju se molim uz svaki plamen pod sadžakom. A opet, kad kroz prozor ugledam uniforme oficira na putu ka vrhu planine i zaželim da ih poteram gore na nespremne krvnike, predomislim se. Shvatim da crnje od tog kroja ne može biti, i da se bednije ne može od predaje neprijatelju.

Bolje dogovor sa vragom, nego rat sa moćnijim, velim, jer lepše mi je i u mestu okovanom, nego sa tri metka u crevima! Pa nek se bune oni što bi dlanom na metak, neka, al’ ja ću zlom na zlo, jer to je ovaj rat jedino izvukao iz mene!

Dunem u zviždaljku, kroz dreku prestravljenih neprijatelja oslušnem lavež psoglava, te pogledam u crvenilo. Obećam da ću pred provaliju sledeći put, opravdam izmišljotinom da „može i gore“, pa zviznem još jednom, za sigurnost, jer sam svoje „gore“ davno zaboravio dole…

Onda mi i pod grudima zabubnja – tri udara, a jednoglasno – pa pogled otmem prekoru lobanja sa sadžaka i novo jutro na prozoru dočekam…

Radoslav Slavnić