Najbolji drugovi


 

najbolji drugoviOpružilo se groblje pored puta što odlazi u njive kao kroz tunel između dva gusta reda bagrema i vrba uraslog u žbunje i burjan. Od sela do groblja pola sata treba pešaku da ga pohodi ako je u žurbi, u sušno doba godine, po žednoj sasušenoj travi. Nosili bi živi svoje mrtve još dalje od svojih kuća, na razdaljinu koju aveti ne mogu da prevale od ponoći do prvog kukurikanja, no se isprečila ispred njih reka, Morava koju nazivaju Velikom, ili Vir-rekom, jer guta ljude kao i ilovača, koju roni polako sa obala od kada postoji. Pa su se ljudi dosetili da sakriju svoje groblje, pustili su ga da uraste u korov i šiblje, u voćnjak i u šumu, kada idu putem u polje, pored groblja kada prolaze da ga ne vide, jer grobovi čoveka potsećaju na smrt, a smrt čoveka na Boga. Velika je jeza Bog, strašan je, namrgođen kao gazda nadničaru kada mu pazi na trud.
Leto je, mesec juli, i vreo vazduh kulja sa nebesao kao ključalo ulje iz kotla. Tišina. Uvek je tiho na našem seoskom groljbu. Tišina teška kao zemlja, teška zemlja i crna i hladna kao led, prsti da ti se smrznu, osećam kako huči mraz iz dubine, ciča zima duva i kovitla drhtavicu, i bol, i mučne i teške misli. Grudva snega stegla se u grudima, ili je kamen, gvožđe okaljeno u devet voda – pa se ne topi.
U korovu i trnju krstovi, natrulo drvo i sivi kamen. U porcelanu slike ljudi kojih više nema, i nasmejani i smrknuti likovi urmlih duša. Njihove brige su prošle, prohujale su radosti, i svađe i rasprave i mržnje i pakosti i podsmeh i sujete, kao noć kad padne i ponovo svane novi dan, niko ne pamti šta je bilo juče. Čame izbledele njihove i radosti i brige između humki, gmižu po njima pauci, gušteri, zmije belouške, ptice ih opevaju.
Po običaju iz starih vremena – kada umre dete, posade mu pored uzglavlja višnju. Pa višnja nastavi da raste kao dete što bi. Vitko stablo izvilo grane u visinu a jednom zagrlilo spomenik. Na belom mermeru uklesano ime i smeje se u porcelanu Dejan, u jednom mu oku dan vedar, u drugom noć. Snop voštanica, uz opsek, tiho plaminja. Ali ona noć, usaćena mu u oku, ne popušta. Deset godina čami.
– Hvala ti što si došao – dočeka me blag, setan osmeh na usnama tetka Vide, njegove majke, kada priđoh da se poslužim preko groba ratlukom i kiselom vodom. – Ti i on bili ste najbolji drugovi.
– Bog da mu dušu prosti – kažem, a s mukom, pa žurim da se sklonim u stranu, sramota me da me vide da plačem.
Ali sirota žena ne pušta me da odem. Ščepala me svojim ćutanjem i kao kandžama se drži za mene, stegla me očima, pa suzimo zajedno ona i ja. Hoće još nešto da mi kaže, a reči joj se umrsile u grlu, jedva jednu po jednu vadi iz usta.
– Dobio si poziv da ideš u vojsku! – veli, i stoji i zagleda me, i znam o čemu misli. Bili smo vršnjaci Dejan i ja, đaci u istom razredu, žurili smo ko će koga da pretekne da brže izraste, kada si dete misliš da je lepo kada si momak. – Pa, dogodine, kad se vrneš, eto i svadbe…
Pa ućuta opet, ali ja čuh, nije mi se učinilo, kako odjednom huknu kovitlac ciče zime, jeza i bol, između nje i između mene.
– On… – Malo posle uzdahnu, umalo joj se ne omače jecaj. Okrenula je pogled prema spomeniku, pravo u onu noć koju je jalovo razgrtala svećama. – Žurio je na Moravu da se kupa, biciklom je projurio sokakom da se prašina za njim dizala, a sreća mu se zaduvala pa zaostala iza njega…
– Bio je vreo dan, sparina kao i ova, danas.
– Vruć je skočio u reku. Presekla ga voda…
Ista, bezbroj puta prepričana priča u deset godina. A bilo je, a bilo je juče… Još mu čujem glas, i gledam ga kako se smeje, zveckaju mu u otežalom džepu klikeri, u onom drugom samo jedan, onaj oljušteni od stakla – gađak. I sve mi se čini, a ne znam zašto, da je on još uvek negde tu, sasvim blizu pored nas, samo se sakrio, u nestašluku, u nekom žbunu pored nekog krsta, iza spomenika, pritajio se i ćuti, kao što ćuti njegova majka, kao da igramo žmurke ovde na groblju on i mi.
U radosti je i u vodu potonuo, povukla ga matica u najdublji vir, a koliko je trajao njegov strah tajna je nedokučiva. Dva dana su pretraživali reku, uz lelek, uz vrisku, a onda je Morava sama izbacila telo, sa kukurikanjem iz sela u cik zore, na peščani sprud.
Avlija velika, kakvu i priliči da ima jedan seoski gazda od starine na glasu, ispunila se svetom, nemaš gde da se skloniš od sunca, da sedneš. Sabrali se ljudi da učestvuju u nesreći, pomoć da ponude, da uteše ne mogu. Ispod oraha iza štale, između dva plasta sena, tamo gde sam sa Dejanom napravio tajno skrovište, uvukao sam se u hlad, u senku naših pustolovina koje su se odjednom, tamo u onom viru, završile.
Znala je tetka Vida gde sam. Dođe i uze me za ruku i povede, ne puštajući me, u kuću. Držala me čvrsto kao da se bojala da se ne otrgnem i ne pobegnem. Otac njegov, čika Sveta, čovek mlad i jak, vrišti na terasi ispred kuće na sav glas. Pocrneo u licu, u neznanju pada i valja se po betonu. Čupa kosu. Priskaču mu komšije i podižu ga, a on se ne da, težak kao trupac svali se ponovo dole. Ote mu se najednom psovka, najcrnja koja postoji, koju samo lud čovek, i čovek u očajanju, može da izgovori. Psuje svoje dete, ne bira reči, pište mu crne guje iz usta pred neumitnom činjenicom da je izgubio sina jedinca, svoju uzdanicu i ponos, naslednika, najveću i radost i najveću nadu koju je imao. Valjda mu je od toga lakše. Ili teže.
– Nemoj, Sveto, ne valja pred Bogom! – Glasovi opomene sručiše se prema njemu u horu.
On opsova i Boga. Dadoše mu, gurnuše u šaku upaljenu, veliku sveću.
– Umro je bez sveće. Nemoj da ti dete putuje po mraku.
Podnaduo, stegnuta lica, bunovno se on okrenu prema meni. Jedva izusti ono što treba, više promuca nego što reče:
– Neka se vidi mom Dejanu zadušu.
Ja se prekrstih, pa uzeh iz njegove šake sveću i poljubih je. Valjda tako treba, niko me ne opominje da sam pogrešio, i pođoh iz gužve niz basamak na stazu, i držao sam onu sveću ne znam ni ja koliko dugo pazeći da joj promaja ne ugasi plamen; čuvao žižak svetla za mog druga, prisetivši se da se bojao mraka. Svetislav ponovo jauknu, zatetura se i pade preko praga, njegov krik nadjača kuknjavu baba iz pokojnikove sobe. Pesnicom razbi staklo na vratima.
– Sveto! Smiri se! Nemoj!
Prevalilo podne. Po nezapamćenoj pripeci otegla se kroz selo povorka. Krstača napred, i žito i slika Dejanova u crnom ramu. Barjaci, venci. Venci. Venci. Sanduk na rukama nose stariji, snažni dečaci, već momci. Iza sanduka čika Sveta, tetka Vida, sestra Slađana, baba Gmitra, pa rođaci. Ceo razred dece došao da isprati Dejana. Pa komšije, pa celo selo. Pa tri sela. I muzikante je Sveta doveo, muzikom sina ispraća na put, kao u vojsku.
U crkvi tri popa drže opalo.
Od crkve, s brda – tri zvona.
Priđe mi, poštapajući se, negde blizu začelja, čiča Radoje, sa šubarom na glavi usred leta, pa me pita, hoće da zna, začudo mu:
– Je li, dete?
I gurnu debele prste u moju gustu kosu, i lupi me blago po glavi, kao da me prekoreva za neki nestašluk.

– Šta tražiš ovde? Sa starcima. Sa babama. Svi tvoji drugovi su napred, nose vence, nose cveće. Tamo hoću da ideš.
Umesto odgovora moje sleganje ramenima.

– A prve ste komšije, i Dejanov si vršnjak?
Do groblja, bez reči više, išli smo tako zajedno, u teškim kao olovo mislima.
Dejanov ručni sat podeliše Marku, učiteljovom sinu. Njegovu školsku torbu Janku, sinu Pere trgovca. Nov, nedavno kupljen bicikl, rođaku Pavlu. Bacih i ja grudvu u raku.
– Neka ti je laka zemlja, druže…
Prošlo zatim četrdeset dana. Uveče, takav je red, sedeli smo u njihovom domu za večerom. Svetislav i moj otac popili.
– Ko si i šta si ti? – podrugljivo, otegnuo je Svetislav. – Tricama, bre, mogu da te kupim. Glibom ispod malog nokta. Koja je meni vajda od tebe?
– Nije da je baš nisi imao – prizivao je sećanje moj otac.
– Jevtino se prodaješ, pa te jevtino i kupujem. Ne trebaju meni golaći, sebi prijatelje biram po imanju.
Odgurnuvši stolicu, mimo reda, moj otac otskoči od stola.
– To sam već video – oporo se iz njega izlila muka. – Na sahrani, samo deca imućnih išla su ispred sanduka.
– Imućnih, imućnih!
– A ja mislio da ti više ništa nije važno…
Koliko si trepnuo, okrenuo oko sebe, prohujala decenija. Oko groba je sada malo ljudi. Došli mu roditelji, sestra, tetke i strine. Nema ni Marka ni Janka. Ne vidim Pavla. Izostali su njegovi školski drugovi, devojčice i dečaci sa kojima je rastao.
(Iz godine u godinu, tetka vida mi je delila štrudlu sa makom koju je Dejan najviše voleo da jede, njegovu omiljenu poslasticu.)
Tetka Vida, tiha ženica, podeli mi celu štrudlu sa makom – Dejanovu poslasticu. Da mu se vidi na onom svetu.
– Prošle godine taman si bio otišao u vojsku i nisi mogao da dođeš na parastos. Bilo je to prvi put da si izostao. pa nisam imala kud, nego podelim štrudlu drugom – reče pritom. – A uveče ga sanjam, i pita on mene: “Zašto mi, mamo, nisi poslala štrudlu?” Ja se trgoh iznenađeno, i kažem mu: “Kako nisam, čedo majkino? Poslala ti majka veliku, sočnu, kakvu najviše voliš.” A on uporno odmahuje glavom i viče: “Nisi, nisi!”
– Ovoga puta dobiće je – rekoh.
Tetka Vida me pomilova pogledom, lice joj se ozari nadom.
– Hoće ovoga puta. Hoće. Znam.

Milanče Marković