Naprate


VOJNIK

mm-senovite-price

Živeli baba i deda, a bili su, kažu, mnogo zli ljudi: krali su sve što bi im došlo pod ruku. Meštani su znali gde nestaje letina sa njihovih imanja, i stoka iz torova, ali prevejanim lopovima nikako nisu uspevali da doskoče. Kasno uveče, kada tama prekrije bregove i polja, upregnu baba i deda volove u kola i krenu u poharu.

Godinama tako.

Jednom u jesen, u vreme berbe kukuruza, sitna, dosadna kiša rominjala je danima. Tu priliku, kad pošten domaćin ne izlazi u polje, starci ne htedoše da propuste: zaputiše se da kradu duleke. Od njive do njive, lako napuniše kola, pa poteraše volove nazad. Nikog ne videše, ne sretoše. Tek pred zoru, bled i pokisao, u uniformi stare srpske vojske, pored puta, ukočen kao krajputaš, stoji vojnik. Kada ga kola mimoiđoše, on iznenada hitro priskoči odostrag i sede na srčanicu. Kako sede, volovi stadoše. Uplašeni baba i deda počeše da šibaju volove, ali životinje nikako da povuku kola. Zapinjale su, rikale i penušale, međutim, ni da maknu. Dok se deda na kraju ne doseti jadu: sede na rudu, uhvati volove za repove i cimnu ih k sebi. Kako to učini, volovi malo kretoše, ali se opet zaustaviše. On isto, te mic po mic, dokotrljaše se nekako do kuće. A kad prođoše kroz kapiju, vojnik ripi sa kola, osmehnu se starcima i, bez glasa, nestade.

Ubrzo svanu.

Ali ne i babi i dedi. Padoše u postelju i nedugo zatim, jedno za drugim – pomreše. Nikada se nije saznalo ko im je nesreću napratio.

 

RIBOLOV

Sveti Nikola je najčešća slava u Srba. Pada u vreme velikog Božićnog posta, pa se za tu priliku, umesto pečenice, na trpezu iznosi riba. Davno, dok se ribom nije trgovalo, slavari su masovno silazili na reku, u ribolov, koji je često trajao i po nedelju dana…

Na obalama Velike Morave sakupio se silan svet. Na levoj Šumadinci, neki čak od Topole, na desnoj Vlasi iz okolnih sela i sa Homolja. Lovili su ribu mrežama, crpcima i guzarima – domišljatom napravom ispletenom od pruća. Dovikuju se preko vode Šumadinci s Vlasima, nadgovaraju jedni druge, a u čitavoj toj gunguli i metežu nije se osećao ni umor, ni pospanost.

Jedne noći, na desnu obalu, dođoše među ribare tri mlade Vlajne, obučene u bogato ukrašenu narodnu nošnju. Svaka je sa sobom o ramenu nosila po jednu veliku torbu. Raskomotiše se, sedoše među muškarce, šaleći se i smejući. Bile su živahne, vesele naravi, stasom privlačne, pa oko vatre zavlada vedro raspoloženje. Tek, u neko doba noći, jedna od njih unese strepnju među prisutnima. Reče:

– Treba nam čamdžija da nas odveze na sredinu reke, da tamo završimo jedan posao. Ima li koga među vama koji bi hteo da nas prati?

Podstaknut znatiželjom, javi se jedan mladić.

– Ali vodi računa – upozoriše ga – da ni glasa ne pustiš dok se ne vratimo.

Dohvati momak poveću motku i veslo, uđoše u čamac i zaploviše.

Noć vedra, okolo tajac. Na sredini reke momak pobode čaklju u muljevito dno i uhvati se za nju, da matica ne bi odnela čamac.

Jedna Vlajna s glave smače kajicu, rasplete kosu i poče da baje na vlaškom. A iz torbe vadi nekakve belutke i baca ih po vodi, oko sebe. Potraja to prilično. Oštar Severac zaljulja čamac, voda se uznemiri i iz dubine zaleluja senka.

U isti mah, dve ruke, slične kandžama, izroniše na površinu. Za njima i glava vojnika sa srpskom šajkačom natučenom preko čela. Bled u obrazima, usne pomodrele, oči mutne. Matica ga prinese čamcu, on se šakama uhvati za stranicu i ostade u vodi, do ramena. Čamdžija ustuknu a Vlajna mirno pokupi kosu.

Ustade druga, ponovi obred, svojim belucima prizva još jednog vojnika. I on se šakama prihvati za čamac. Učini tako i treća.

Mladić jedva da je i disao kad mu napokon Vlajne dadoše znak da ih vrati na obalu. On to jedva dočeka, pusti čaklju i zavesla iz sve snage.

Krstili su se ljudi i čudili vojnicima izvučenim iz vode, koji, čim su zakoračili na obalu, odoše pod jednu staru vrbu, podalje od vatre.

Vlajne sve ponovo okrenuše na šalu i oko vatre se vrati žamor. Iz onih svojih torbi izvadiše čaršave, prostreše ih, pa na njih iznesoše razne đakonije i piće, obilato pogostiše ribare. Kada se ljudi najedoše, rakijom i vinom napiše, čamdžija se odvaži da upita, pokazujući na vojnike:

– Je li, snajke, a koji su vam ovi svatovi?

– Eh, brajko slatki, – odgovori mu najlepša među Vlajnama, – to su ti slavne vlaške naprate…

Na polasku, Vlajne prebajaše na strukove i mreže, poželeše ribarima dobar ulov, pa odoše. One napred, a naprate za njima.

Do jutra slavari nahvataše silnu ribu, napuniše džakove i kola, i jedva je oteraše do kuća. Ali na tim strukovima i mrežama nikada više ništa ne uloviše.

TRI VOJNIKA

Tekao rat, a seljacima sve gore i gore. Teško se dolazilo do para, a kazne za crnu berzu, koju je vlada Milana Nedića zabranila, behu surove. Ali, kad nevolja pritisne, nema druge nego upustiti se u rizičnu trgovinu, pa kom opanci, kom obojci.

Negde u okolini Gornjeg Milanovca došli nakupci po grožđe. Meštani sela Blaznava, blizu Topole, spremili se na put da bi još pre sunca stigli na otkupno mesto. Napunili kanate grožđem i s prvim sumračkom krenuše. Među putnicima našao se i dečak Milan, koga su otac i deda posadili između sebe na volovska kola.

Kolona je mirno i bez zastoja putovala čitavu noć. Pred zoru, kad nebo tek što počne da bledi a mrak još ne popušta, uđoše u jedno malo selo, kuća rasutih po blagoj padini poviše puta. Baš uz put samo jedno domaćinstvo, zgrčilo se i spava. Milan najednom uzdrhta i bliže se privi uz oca. Prstom pokaza prema staji.

– Pogledaj, tajo! – prošaputa.

I otac i deda začkiljiše kroz pomrčinu, i kad se kolima primakoše blizu, ugledaše trojicu vojnika u starim srpskim uniformama kako stoje u stavu mirno pod tremom ispred staje, i gledaju u put. Sva trojica bledi, pomodrelih usana, praznih pogleda. Ukipljeni, ni najmanji pokret da načine, s kiselim, jedva primetnim osmehom.

Prolaze škripom kola jedna za drugim, seljaci duvane i razgovaraju, neki dremaju.

– Ovo neće da izađe na dobro – reče deda, siđe sa kola i izdvoji ih iz kolone. Okrenu volove i potera ih nazad, putem otkuda su i došli.

– Pa, evo smo skoro stigli, a vi se vraćate? – uzbuniše se komšije, ne znaju šta je starcu, šta ga je spopalo.

Ni da čuje on da im objašnjava šta je video. Smejali bi se, rugali, rekli da je izlapeo kad mu se, eto, i aveti priviđaju. Zna ih dobro, vek vekuje s njima.

Ostade deda tvrdoglav, ponovo se pope na kola i sa svojima, hajde, polako, kući. Sin njegov ne htede da mu se suprotstavlja.

Kad uveče, počeše u Blaznavu polako da pristižu i ostali meštani: peške, pocepani, modri i ranjavi. Nevoljno ispričaše šta im se desilo: nadomak cilju kolona je upala u zasedu. Boreći se protiv crne berze, vlast je napravila raciju i žestoko je udarila po seljacima. Jedne je pohvatala, druge isprebijala, preostali se razbežali. Tek poneko je uspeo da kući vrati kola i zapregu.

naprateNAPRAĆENO-VRAĆENO

Pred kućom Stevana Petrovića, velikoplanjanskog zemljoposednika na glasu, na prostranoj verandi okupio se silan svet, sve njegovi rođaci i prijatelji iz bliže i dalje okoline, oko bogate trpeze kojom domaćin proslavlja mesnu zavetinu Vrtalomu, kako je u narodu nazivaju, odnosno znamenite svece Vartolomeja i Varnavu. Među gostima počasno mesto zauzima suvonjava Stevanova posestrima Melanija, sitna ženica iz nekog vlaškog sela preko Morave. Vreme letnje, milina Božja za lenstvovanje u hladovini, uz dobar mezetluk i ukusno domaće vino.

– Čujem, domaćine, da si nedavno kupio bika – reče u kasno popodne jedna od prisutnih starina, iz mladosti prijatelj Stevanov. – Pričaju da je snažan i od plemenite rase.

Za seljaka nema lepše nego kada mu pohvale stoku. Stevanu veselo zaigraše gusti, čekinjasti brkovi, jer stoku od soja su mogli da imaju samo bogati ljudi, a on je bio navikao da ga cene i poštuju po imanju. Odmah pozva jedno od unučadi i kaza mu da iz štale izvede bika i prošeta ga napolju, pred kućom.

Nešto kasnije, iza mališana je teškim korakom gazio krupan bik, mrke dlake i britkih, zlatnih rogova.

– Nikada nisam video ovakvog! – reče neko.

– Vredi kesu dukata! – javi se drugi.

– U srezu nema boljeg!

Ne beše urokljivih očiju među gostima, ali dok su se oni još divili priplodnoj životinji, bik odjednom riknu, ukopa se u mestu, a iz usta i nozdrva pokulja mu krvava pena. Svom težinom se sruči na zemlju, u ropcu, i ne pomače se više.

Uzalud pritrčaše, nesreća je zaogrnula dom gazda Stevana Petrovića kada joj se najmanje nadao.

Odvukoše bika, a na mestu gde je pao ostala je da stoji samo posestrima Stevanova – Melanija. Pobola je kočić u povaljanu travu i, zabrinuto vrteći glavom, rekla:

– Ovuda više ne gazite. Rekla bih da je to bila naprata.

Zatim se okrenu Stevanu:

– Slušaj me sad dobro, pobratime. Da mi spremiš za večeras jednu pečenu kokošku, veliku gibanicu, raznu drugu hranu i kolače, i sve to da uviješ u čaršav, kao boščaluk. Noćas ću pokušati da ti skinem prokletinju s vrata.

Velika nesreća nagna čoveka i za slamku da se uhvati. Pripremiše sve kako je Melanija naložila.

– Vidi ti nje – šapatom će žene, s nevericom, – ostala gladna, pa će negde u pomrčini sita da se najede.

Noć pritisla, počeše gosti jedan za drugim da se razilaze, a domaćin sve češće pogleda u sat. I pored sve muke, u njemu preovlada radoznalost – odluči da pođe za posestrimom, da je uhodi. Baš da vidi šta će da radi.

Kad izbi ponoć sakri se iza jednog plota blizu senjaka i stade da čeka. A Melanija zađe u voćnjak, prostre čaršav, pa iseče gibanicu, iskomada kokošku, i sve lepo poređa kao za gozbu. Onda smače konđu s glave i rasplete kiku, ispruži ruke ispred sebe i poče nešto jedva čujno da zbori; doziva nekoga iz tame, a okolo baca svoje čini i vradžbine. Potraja to prilično. Visoko se podigao Mesec, čini se sjajniji no ikad, nemo trepere zvezde, i Stevan jasno ugleda kako se oko vračare najednom navuče prozirna, fina, plavičasta izmaglica. A potom oko nje počeše da sleću golubovi, čitavo jato krupnih belih ptica, niotkuda, kao iz neke rupe na nebu dolepršaše. Šepureći se, trčkarali su po belom platnu od jedne do druge posude, kljucajući hranu. Povremeno su zastajkivali, podizali glave i osluškivali šta im Melanija govori svojim bajalicama, prastarim nemuštim jezikom. Gostili su se obilato, a kad iza njih ne ostade ni mrvica hrane, prhnuše svi u jedan mah uvis i izgubiše se iza krošnji stabala. Melanija ih pažljivo isprati pogledom, pazeći na koju će stranu. Zatim pokupi prazne činije, zavi ih u čaršav, a Stevan, zgranut prizorom, uteče pre nje u kuću.

– Pobratime – pozva ga ona čim se vratila, – sutra se nadaj onome što ti je poslao napratu. Doći će da od tebe traži oproštaj. Bilo je namenjeno da ti nastrada neko iz kuće, na sreću, bik je nabasao na zlo mesto.

Posle onoga što je video, Stevan je bio siguran da će se njene reči obistiniti. Besanu noć je proveo iščekujući da svane, razmišljajući. Bio je pošten i dobar čovek, u nevolji uvek spreman da priskoči kome u pomoć. Nije smišljao zlo, i bi mu krivo, ražalosti se što je morao da vrati milo za drago. A morao je.

Sunce je dočekao duvaneći. Čim se prvi zračak promoli iza dalekih brda, otvori se kapija i uđe mu u avliju komšinica, podnadula od suza. Pade na prag kuće ridajući i čupajući kosu, a kad joj domaćin izađe u susret, još niže se povi pred njim.

– Joj, Stevo! – vrisnu. – Što mi, Stevo, umori ćerku!

Kći njena, već devojka u punoj snazi, zdrava i bez mane, naprasno je umrla te noći, odmah pošto su golubovi odleteli od Melanije.

(Dogodilo se ovo 1938. godine.)

Milanče Marković

(Priče su objavljene u zbirci „Senovite priče“)