Nečastiva zaprega


Jesen je. Sunce prejako za ovo doba godine, pa znoj curi niz kičmu. Prsti bole od branja kukuruza, a oštra komišina zaseca kožu. Da bi dan brže prošao, nađe se na njivi priča za svačiju dušu.

A svoju priču i svoj noćni susret sa nečastivim silama ovako kazuje Ilinka Ćirović:

necastiva-zaprega-1Beše to dan uoči Sv. Arhanđela. Kiša ceo dan slini. Ja i moj čovek imali smo samo jednu kravu, a da bi mogli i mi da oremo ili nešto prevučemo, morali smo da je sparujemo u jarmu. Uzimali smo drugu kravu od nekoga iz komšiluka. Jednom se desilo da smo morali da idemo u spregu sa crnim Stanislavom. A on alav za taj crni rad, pa iza zore eto ga viče da se ustaje. Krava mi beše gotova da se oteli. Znajući kakav je on dušmanin za stoku i da samo tera bez odmora, uvek je neko od nas išao da pomaže i pazi. Taj dan sam ja na oranju vodila krave. Orao je njivu koju je bio uzeo u napolicu u sesednom selu Banji. Terasmo tako celi dan. Kiša raskaljala oranje, pa mi se na curulama uhvatilo blato da sam jedva vukla noge i izmicala ispred krava. Kad se već dobro smrklo, Stanislav uze da tovari u kanate rotkvu i praziluk. Baca to sa sve onim blatom i ne čisti. Ja ljuća od guje. Ne htedoh da čekam da natovare i ona druga dvoja kola, no velim:

– Odo’ ja, a vi ‘ajte!

Izađem polako, nogu pred nogu, za kravama, gore na ravan prema Bujerovoj ćupriji, pa zaturim ulare i sednem u kola. Ja kod ćuprije, kad nekakvo kučence poče da đevka. Mislim moj čovek poš’o nam u sretanje i pošlo za njim naše kučence, pa povičem:

– Mali, mali, šta ti je, što laješ?

Ali ono i dalje đevka, pa krave počeše da zatežu i da šiču. Ne smem da siđem iz kanata da me ubiješ. Ja prema “Potkrivaču”, kad sad nekakvo mače poče da se mota oko kravljih nogu, a one sve brže grabe. Sedim ja i dalje onako bespomoćna i mislim šta ću ako krave ne okrenu za naše selo nego produže pravo. Kad one, pametne, skretoše same na naš put. Na pola puta do groblja kučeta nestade. Siđem pa povedem krave. Kad dođosmo do groblja, okrenm se i vidim – kod zadnjeg točka nešto sija. Kako se točak okreće, tako ono mota u krug, a sija ko neki fenjerić. Otišla meni marama na glavi. Teralo to tako do Markovića karamanke i ugasi se. Na nizbrdici kod žute zemlje zaustavim krave pa pođem da ukočim vint. Ja nazad, kad nepoznat čovek sedi na srčanici.

Uhvatio se rukom za zadnji kapak i drži se, a nožurde mu stoje ko saonice i vuku se po putu. U’vatim ja krave za ulare pa ih jedva sastukam niz onu nizbrdicu. Dođem skoro do Stanislavljeve kuće, zaustavim krave, a žiži me, ‘oću da pogledam sedi li još onaj pozadi. Obiđem oko kola, nema ništa. Iskoškam ja krave, a Stanica me viče da večeram.

Ma kakva večera, jedva čekam da idem kući da skidam onaj mokrać sa mene. Povedem kravu, a ona se uzverila pa samo duva na nos. Dođem kući, krava neće u štalu da je ubiješ. Probudim čoveka, on izađe i jedva je nekako uvede. Ništa mu nisam pričala dok nije sunce izgrejalo. Jedva sam se smirila.

Nikad više moja krava nije ukoškana u Stanislavljev jaram, a njega sam sledećeg dana odjurila sa mojih vrata i rekla mu da nađe nekog drugog ko će sa njim u spregu.

Branka Maksimović