Panj


Kasna jesen. Sipi neka kišica nošena severcem. Tek po koja sitna kap, a ostalo, nešto kao magla. Može da bude i vrućina, i zima, i sneg, da padaju i plahi letnji pljuskovi, neka vetruju bilo koji vetrovi, sve to je bolje od onog kada se oblaci sklope i zavladaju dugi kišni dani. Kišica kvasi i natapa. Vetar hladi mokru kosu, i glavu i lice.

Levi obraz, koji beše izložen vetru i kiši, nekako očvrsnuo od kiše i hladnoće, pa postao kao tuđ. Taknem ga prstom, a ono kao da sam dotakao nešto preko puta. Preko njega se sliva pod grlo, pa u košulju. Ona se lepi sve više za kožu od ramena, pa…

Mantil sam skoro nabacio na glavu. Levu stranu, onu odakle duva i kiša pada, podigao sam još nešto više. Idem tako uvučen u mantil. Kosa mi odavno mokra. Osećam da su mi mokre i pantalone ispod mantila. Mantil prokišnjava, a i to malo što zadrži ostavi na pantalonama, mlatarajući po njima. Mantil šuškavac. Domaća proizvodnja. Oni uvozni ne prokišnjavaju. Bar, ne ovoliko. Idem i razmišljam i o mantilu, i putu, i barama. Ko bi još znao šta je sve u pameti.

panjIdem drumom kojim sam prošao ko zna koliko puta. Žabarskim drumom. Po njemu bare. Manje, veće. Obilazim ih ili preskačem. Znam gde bi ih bilo i da kiša ne pada. Kroz neku od njih moram i da prođem, protrčim. Bolje je kroz vodu, nego kroz blato. A njega ima na pretek. Napravi se od prašine i kiše. Prašina je i s jedne i s druge strane puta. Ima je, valjda, da može cipele da pokrije. Samo je sredina puta bez nje. I bez blata, kad kiša pada.

Još sva svetla po kućama nisu pogašena. Tu i tamo, čuje se da ima po koja živa duša. Paščad, koja se javlja u drugim prilikama, a u letnjim noćima pasjaju po čitavu noć, kada kiša pada, zavuku se i dremaju. Nema ih ni na putu, ni da se lenjo oglase iz svojih brloga i budžaka.

Dolazim, tako, nadomak svoje kuće. Vidim osvetljene prozore. Sigurno je da je kuća puna rodbine i komšija. Igraju tablića. Učetvoro. Ili, na ispadanje. Tu sam nadomak bagremara, koji je do samog dvorišta mog komšije. Ustvari, taj bagremar je tek ostatak onog pravog, daleko većeg, koji je, posle smrti onoga koji ga je sadio i čuvao, već uveliko posečen. Jedan deo posečenog bagremara iskrčiše od panjeva, pa na njemu sejaše krompir i još nešto od zeleniša. Ali, to beše dalje od puta. Do puta, onog Žabarskog, samo panjevi podsećaše da je tu rastao i stasavao bagremar, koliko do pre dve-tri godine.

Do puta, ostadoše da vire iz zemlje samo debeli panjevi duboko ukorenjeni u plodnu zemlju. Jer, naslednici onoga koji posadi bagremar, ne sačekaše ni da grob slegne, izdeliše bagremar, uzeše testere i sekire u šake i posekoše sve što je ličilo na nešto što se moglo upotrebiti ili prodati. Ostadoše samo panjevi i kržljavi i polomljeni izdanci i samorasnice.

Ali, bagremar se uzjoguni, pa već narednog proleća, iz panjeva izbiše izdanci. Veoma gusto. Više njih iz jednog panja. I za godinu-dve, već se kroz bagremar nije moglo. Ni ovce se u njemu nisu mogle napasati. Toliko je bilo izdanaka sa velikim trnjem. Neki od njih su već bili debljine dečje ruke. Ne više. Samo oko jednog panja ne beše ama baŠ ni jednog jedinog izdanka. Taj panj štrčaše na ćošku, do same putanje kraj Žabarskog druma i Perinog dvorišta i razlikovaše se od drugih panjeva. Beše najviši u čitavom bagremaru. Tako, dosta iznad kolena. Kao da su oni što obaraše velika bagremova stabla, drvo testerisali ne savijajući se. Na taj panj su sedeli prolaznici da se odmore, predahnu, pa čak i prezalogaje. Pešaci iz Plane i za Planu. Livađani, Žabarci ili neki drugi iz belog sveta. Pešači sat, dva, neki i više, pa na tom panju odmore noge. Samo zakorače sa putanje i… na panj. Bio je prostran, da je na njega moglo da sedne po nekoliko ljudi, okrenuti jedni drugim leđima.

Na tom delu puta puklo polje i Babina voda, s druge strane, odakle duva severac, pa se čini da duva jače nego tamo gde ima po koja kuća. Zato, glavu još više pognuh prema napred, da je zaštitim od vetra i kiše, i tako, poguren prosto sam jurio prema kući. Kad, na tom panju, vidim, ocrtava se u mraku neka prilika. Čovek! Kao da na panju stoji čovek…!

Kiša. Vetar. Hladno. Na panju stoji čovek samo u mornarskoj majici i kratkim pantalonama. Ili, gaćama. Ne vidi se dobro. Ali, bilo je to nešto belo. Mornarska majica, ona sa poprečnim tamnim prugama, se baš lepo vidi. Ne raspoznaje se koje su boje pruge, ali se lepo vide. No, to nije ni važno. Čovek na panju, kao od stene odvaljen. Gospode Bože, ovo je nenormalno! U majici. U kratkim gaćama. Ili, pantalonama. Možda, čak i bos. To se uopšte ne vidi. Stoji na panju. Bagremovom. U mrklom mraku. Na kiši. Na sitnoj jesenjoj kiši. I vetru. Severcu. Desnom rukom oslonjen na tarabu. Onako, na panju liči na one po parku. Na biste, spomenike… Takve sam viđao po parkovima u Beogradu. Od bronze ili kamena. Samo, biste su bile, uglavnom, tamne. Ovo nije bila bista, već čovek. Čovek, živ čovek, kao bista, prkosi vetru i kiši. Ko li je ovo, da mi je da znam?! I… I, šta traži, kog vraga, na ovom panju? Po ovakvom vremenu? – skoro da se, poluglasno, pitam. Ako nekoga čeka, što ne čeka negde drugde, bar da ne kisne? Sa panja se ne vidi ništa bolje ni dalje, nego sa zemlje. Istina, mrak je, pa nema šta ni da se vidi. I da je dan, videla bi se samo Babina voda, polje i Žabarski drum…

Prolazim kraj njega, na pet-šest koraka. Htedoh da smrmljam nešto kao “dobro veče”. Ali, nisam. Te sad ću, te da sačekam da pogleda prema meni, i… prođoh kraj njega! Pogledah, kradom, prema njemu, u prolazu. Stajao je onako miran i gledao u pravcu Babine vode. Odatle mu niko ne bi mogao da dođe. Tamo je bila voda. I voda i blato. Najmanje do pojasa. Sa talogom u koji su noge propadale, bilo ga je, mnogo više od pojasa…

Iako sam starije pozdravljao na dva-tri koraka, sada prođoh bez reči. Ovaj pored koga prođoh, bio je, sigurno, dosta stariji od mene. Ali, ne i star. I bio je mnogo snažniji od mene. Onako, na panju i po kiši, moguće je da je izgledao još gromadniji!

Nisam nikom smeo da pričam o njemu. Šta znam?! Možda mi ne bi dozvoljavali da idem noću u grad, u bioskop. U drugu predstavu. U prvu idu samo klinci. A, možda bi bilo problema i za retke čajanke i još ređe igranke, koje su trajale do kasno uveče na ravnom krovu Perjare ili Tenis placu. To su bile i jedine zabave na kojima smo se okupljali i družili. Bioskop odgledaš, pa put pod noge. Razmišljam šta da preduzmem ako se, opet, pojavi, tu, na panju. Kupiću kutiju cigareta. Ako ga opet vidim, prići ću mu. Kao čovek čoveku. Ponudiću ga cigaretom. Pa ću onako: izvinite, imate li, možda, šibicu? Moja, maločas ispade u baru. Tako stvaram najbolji plan na svetu i divim se svom bistrom umu. Smeškam se i divim sebi, kako sam se samo toga, tako pametno, setio. Ali, odmah i odustadoh od toga. Čak se i postideh koliko mogu da budem nepromišljen. Jer, otkud njemu šibica? On na kiši! Čovek gotovo go! Go i mokar! Pa da od njega tražim šibicu?! Glupost! A šta ako nema kiše, pa šibica ne može da mi ispadne u baru? Još veća glupost! – zaključujem odustajući od pomisli da tako nešto uradim!

Prolazili su dani i nedelje. Skoro da sam zaboravio taj susret sa čovekom na panju. Dolazili su još hladniji dani jedne hladne zime sa veoma malo snega. Kad, jedno veče, opet on. Na istom mestu. Na panju. Samo, sada kiša nije padala. Bilo je dosta hladno zimsko veče. Počeo je da steže mraz nekako do podneva. Do večeri beše sve okovano. Mesečina skoro punog meseca razlila se, pa se, dokle oko pogledom seže, vidi skoro kao usred dana. Svetlo i senke ističu ono što se i inače vidi. Nebo vedro bez oblačka. Posuto zvezdama. Kad, opet on! Vidim ga na dvadeset, trideset koraka. Možda, čak, i nešto više. Na istom panju, kao nekada. Ista majica. Prugasta. Kratke bele pantalone i na nogama nešto kao sandale. One sa prekrštenim kaišima. Zvali smo ih apostolke, jer su njima sličnu obuću nosili apostoli i sveci na ikonama. Prošli put se nisu videle zbog mraka. Mora da ih je i tada imao. Jer, sve drugo beše isto…

Kolebam se da li da mu priđem, ali, nikako da nađem neki valjani povod. Ili je, možda, bilo nešto drugo u pitanju. I, u tom kolebanju, kada sam bio na oko desetak koraka, on polako siđe sa panja. Panj visok i on saskoči obema nogama. Pritom se ništa ne ču. Ni šum. Bar, ne ono kad čovek skoči, pa… Siđe on sa panja i krenu pored tarabe. Putanjom. Zakorači samo korak-dva putanjom pored tarabe i nestade. Lepo, nema više čoveka! Vidi se samo taraba!

Možda sam ja usporio. Možda sam i zastao. Ali, bilo šta da sam učinio, nisam mogao tek tako da ga iz vida izgubim. Tek, nikoliko posle toga, vidim ga u komšijinom dvorištu. Jasno se vidi njegova krupna prilika. Posebno prugasta majica i bele pantalone. Ocrtava se jasno na zidu nove komšijine kuće, na stazi za pod trem. Kako to?! – zastadoh zbunjen, možda i malo uplašen. Do kapije sigurno nije došao. Na mesečini nije moguće da nisam dobro video. Nestao je mnogo pre nje. Na nekoliko koraka. Zašto bi kroz kapiju, kad on može i kroz tarabu?! Bože! – iščuđavam se malo u sebi, malo i naglas.

Taraba beše nova, nema joj par godina. Bagremova. Kroz nju ni glista ne može. Ali, ako ne može glista, može on. Uostalom, šta njega brinu tamo neke gliste što ne mogu kroz tarabu?!

Komšija je, osim tarabe i kapije, imao i najbolju kuću u tom kraju. Domaćin čovek. Kolar. Imao je i desetak hektara prvoklasne zemlje. Moravske. Jednostavno, imao pa bogat bio. Dve dobre kuće povezane tremom. Leti je tu bilo i hladovine i promaje. Tu se sedelo, ručalo, odmaralo…

Zimi je tuda duvao severac. Na ponjavi, o koju se brisala obuća od blata, spavao je njegov pas Paša. Balkanac. I, sada, tek što priđoh kapiji, u terasi, Paša arlauknu. Kao da mu je neko na rep stao. Arlauknu, pa zacvile udaljavajući se i cvileći bez prestanka. Kao kada beži od jačeg od sebe, od koga je, prethodno, dobro dobio po rebrima ili njušci. Ili, onako kao kada ga Pera jače šutne u rebra izlazeći iz kuće. Jer, Paša je znao da se izležava, pa i spava kraj samih vrata na otiraču, a Pera nije hteo da ga preskače, niti da sačeka da on lenjo ustane. Paša se izgubi negde u dvorištu i njegovo cvilenje presta, a samo tren kasnije, otvoriše se vrata i svetlost iz sobe obasja gotovo čitavu terasu. Oglasi se i čika Pera, pozivajući svog sina.

– Tugomireee! Ooo, Tugomireee! – pozva čika Pera, a zatim se sve utiša. I, taman da krenem prema svojoj kući, opet povika čika Pera.

– Eej, ti! Eej, ej, ti bre! Kud ćeš tamo?! Kud si pošo, ajmano ni jedna?! Stani! Stani, bre, kad ti kažem! Kud ćeš to, sunce li ti kalaisano?! Čekaj, bre! Čuješ li ti, kad ti se kaže ljucki?! Ama, šta se, bre, praviš šašav?! Šta tražiš, koji vrag, po mojoj avliji?! Stani, bre, kad ti kažem, majku da ti ebem mangupsku! Tugomireee! Požuri! Tugomireee! Daj pušku! Ooo, Tugomireee! Ovamo brže, ovamo! – dozivaše čika Pera svog sina jedinca. Mislim, više iz straha. Znao je da mu je sin u krevetu u jednoj kući odakle ga ne može čuti ni slučajno. To je bila javna tajna. A ni pušku nisu imali. Osim, ako nisu imali neki kratež iz rata za koji nisam znao. Zato je Pera u ruci držao limeni đubravnik. Njim je čangrljao po zidu, valjda da imitira pušku, ko zna šta…

Nisam mogao da zaspim do kasno u noć. Taman da zaspim, javi mi se prizor kad onaj kroz tarabu… Onda, ponovo, pa sad kako beži. Zaspao sam, verovatno, kad je ponoć davno bila prošla. Jutro dočekah sa nestrpljenjem. Pođoh i nešto ranije u školu, sa namerom da svratim do čika Pere.

On davno beše ustao. Vredan čovek. Radio je oko stoke. Ni ja nisam imao mnogo vremena, pa ga odmah upitah da li je imao neki metež noćas.

– A to li si ti bio, mangupe jedan! – iznenađeno me upita, ali, primetih da u to, da sam ja bio taj, mnogo ne veruje.

– Ko?! Ja?! Ne daj Bože! Ja sam samo bio na drumu i odatle sam video kako neko uđe u dvorište kroz tarabu. Kroz tarabu, pa kroz verandu! – opisivao sam put onog u majici.

– Sigurno je to, onda, bila neka lopurda, majku li mu… Ima ga preko sto kila. Ko medved. Al, ne vredi! Umače mi! I meni i Paši! – lupi šakom o šaku kao da žali za propuštenom prilikom. Ali, sve to reče nekako čudno. A taj njegov junak Paša uhvatio tutanj na samom početku!

– Ama, nije to bio lopov, čika Pero! Lopurda krade i ne može kroz tarabu. Ovaj je prošao baš kroz tvoju tarabu! – pričam mu ja, unoseći mu se u lice da pokažem da to nije tek tako. Jer, ako neko prođe kroz novu bagremovu tarabu, nije isto kao da se preko nje prevali, kada je preskače. Lopov, pa kroz tarabu?! Ovaj slučaj je, ipak, nešto drugo…

Kada sam mu ispričao svoj kasnovečernji doživljaj, čika Pera, posle dužeg razmišljanja i grickanja gornje usne, zbunjeno promrmlja:

– Kroz tarabu reče?! Aaha, i kroz žicu?! Ček, ček! Majku li mu… Jes, i kroz žicu! Bogami, to ne mož da bude! Prošo je, baš, kroz žicu?! Znači, on je! On je i niko drugi! Eto, na priliku, baš ovde! Pa, to ne mož da bude, goreo ja ko… Kroz žicu, pa u šljivar?! Jes, đavola! Malo sutra! Znači on je… – sa nekim olakšanjem reče on, siđe sa stepeništa i ode da pogleda tu svoju žicu. Stajala je tamo gde je oduvek bila dobro zategnuta. Žica kojom je bilo ograđeno dvorište na toj strani, ustvari, bila je mreža sa sitnim okcima. Ograda od pletene žice beše postavljena do tarabe da ne prolaze mali pilići. Prođu oni tako kroz tarabu u šljivar, pa ih tamo pokupi svraka.

Čoveka na panju više nikada nisam video. Možda zbog toga što taj panj izvadiše Buda Bager i Mutko Savkin. Smetao pri oranju, pa im ga vlasnik pokloni. Samo da mu više ne smeta.

Prođe od tih dana nekoliko godina. I, jedne večeri, pošto se završi Glas Amerike i Grga Zlatoper požele laku noć svekolikom narodu nebeskom na srpskom, dok se ostali pripremaše da igraju tablića, čika Pera se prvo kao nasmeja, pa se obrati nekolicini nas, koji nismo voleli kartanje:

– Evo, rešavam se godinama da ispričam nekom, a nećete mi verovati, pa će neko da kaže Pera vrdnuo. Možbit i da lažem. Al, ovoga mi vina, sve mi je još pred očima, eto, tolko godina. Bilo je to one zime kad vojnici dolaziše na most da miniraju led. Jedno veče, stegla neka golomrazica, a ja pošo da zatvorim kapiju, pa da idem na spavanje. Kad, u kapiji stoji čovek. Zastanem ti ja, pa se malo nakašljem, koliko da me čuje. A on ništa! Stoji okrenut leđima kapiji. Mesečina beše, pa kao da je dan. Rešim ti ja da ne diram čoveka. Možbit da mokri. Okrenem se, pa u kuću i odma na prozor. Na ovaj prozor – rukom pokazuje jednokrilni prozor prema Žabarskom drumu.

– Pogledam prema kapiji, kad u njoj nema nikog. Vratim se ja, pa zaključam kapiju, uđem u kuću i šta ću, pa u krevet. Ama, još se nisam dobro ni ušuško, kad arlauknu Paša. Nikad tako nije arlauknuo. Ama, ko bik. I, izgubi se zavijajući. Skočim ja, pa onako u gaćama, na vrata. Otvorim ti ja vrata, kad ispred mene, stvori se, niko drugi neg Rade Jove Vasinog – zastade i pogleda nas ispitivački. Svi upiljili u njega, zinuli i ni kapkom da trepnemo. Ja ih posmatram. Ne dišu ni bilo čim miču.

– Ma, šta reče?! Rade Jove Vasinog?! Pa on… – zausti moj otac.

– Jes! Što jes, jes! Udavio se on ima, valjda, do tada… pa, ima više od dve-tri godine.

– Ima, ima i celi pet! Biće… – opet moj otac ima muke sa računanjem godina.

– Batali godine! Nije važno. I, tako ti… tako to, ja gledam u njeg, gleda on u men. Isti Rade, samo mu oči nisu onako ko plave, neg više svetle. Presijavaju. On ćuti, ja ćutim. Na ma, men se nešto u ušima desi. Njegov glas. Jak ko iz zvučnjaka da govori. Nije da govori onaj ispred men Rade. Jok, bre brate. On ćuti. A men u ušima glas govori. Jasno. Pita me, de je ona moja bitanga. Ja utrnuo, pa ni usta da otvorim. Zašto da i otvaram, kad onaj u ušima ne mož da me čuje. A, on, čeka. Ja, ni tam, ni ovam. Ko direk. Stojim u gaćama, imam i šlofjanku. Drcam od zime il od stra, bem li ga. A on go. Male gaćice, pantalonice, šta li? I štraftasta majica. U sandalama, bez čarapa. I, ne liči da se smrzo. Onako, ko da nije zima…

– Čika Pero, pa znaš… – zaustih da ga podsetim da sam tog čoveka video na panju.

– Polako, polako. Zna sve čika Pera – to reče i odmah nastavi, ne obraćajući pažnju na moju upadicu.

– I, u ušima mi se opet javi onaj glas. Ama, ne baš u ušima. Negde u glavi, mozgu…

– Zovi ga! – naredi mi taj glas. Tako jako, da će glava da mi pukne. A Rade stoji i ne mrda. Ne skida oči sa men. Onako stasit. I, ja ga pozva – reče čika Pera sa vidnim olakšanjem.

– Pozva?! A, kog to pozva?! – upita moj otac. Nije razumeo da li je pozvao Rada ili svog sina Tugomira.

– Kako kog pozva?! Pa, Tugomira. I to jako, da se razlama. Al…

– Pa, to te i pitam! Zovneš, a znaš… – nastavi moj otac, povezujući pozivanje sina, za koga je čika Pera znao da nije u kući, jer je tada spavao u kući prilično daleko od Perine.

– Eee, luda čoveka, luda čoveka! Sigurno znam! Al, kad on kaže “zovi”, šta da radim?! – upita čika Pera i svi mu dadoše za pravo, bez izuzetka.

– I, kako ja viknu, on skliznu sa basamka. Ja se, tek tad, uzortih! Uzmem ti, onda, đubravnik i metlicu, pa udri, pa đubravnik o zid, pa… Lupam, vičem, pa još kad ga i opsova, pomisli šta mi bi, pobacam sve to, pa u kuću…

– Eto, ljudi, to sam teo da znate, a evo ga i Mile. I on je sve to svojim očima vido. Da l to biva, il ne biva, to, baš, ne znam, al, tako se to men desilo. Samo da znate… Nisam bio ni napit, ni lud – obrisa znojno čelo rukavom košulje i spusti pogled negde pod sto, mazeći stopalom povećeg žućkastog mačka.

Miodrag Mile Janković (iz knjige „Hronika žabarskog druma“)