Pas sa drugog sveta


 

Pas-sa-drugog-svetaZubato oktobarsko sunce na plavom nebu bez oblačka. Jedino još nesmirena košava udara pesmom preko polja i krovova kuća, pa se u kostima oseća drhtavica. Putujem sa one strane Bukulje u goste svom drugu. A on, po običaju, dočekuje me na pragu. Pod tremom su se muvali neki ljudi i mirisao je roštilj.

– Znao sam da ćeš doći – reče mi, – i ne brini, svi smo dobro. Zvao sam te na svinjsku daću, a imam i priču za tebe.

Odahnula sam i kao da je neki teret spao sa moje duše. Važno je da se nije desilo ništa što bi moglo da me rastuži. U šporetu se žarila vatrica. Prste prozeble od vožnje na motoru jedva sam malo raskravila. Zaselak M. sa one tamo strane Bukulje podseća me na moje selo. No, sva sela i zaseoci ovde su isti, samo su priče različite.

Onako ogroman, moj drug R. ličio mi je na planinu, ali i na dete koje se mučilo kako da mi ispriča to u šta sam nikada nije verovao:

Putovao sam mnogo – otpoče on. – Slušao razne priče ljudi sa kojima sam se susretao i tvoje priče čitao, ali nikome nisam verovao. Sve to što su ljudi pričali ja sam smatrao izmišljenim pričama. I neka mi oproste svi ti ljudi što sam o njima ružno mislio. Sada sam i ja jedan od njih i strašno sam pokoleban.

Nikada se nisam plašio. Išao sam sa igranki i prela i nema noći kada me gluvo doba nije negde na putu zateklo. Išao sam noću i kroz groblje, jednom sam sedeo pored spomenika mog nedavno umrlog druga i čekao želeći da ga vidim. Okretao sam se i na desetak metara od mene ugledam – stoji čovek. Ustanem i priđem, a ono napadao sneg na spomenik i nigde nikoga sem mene. A imao sam žarku želju da vidim umrlog druga. Svi su bežali od groblja kad padne noć, samo sam ja u njega ulazio kao u svoju kuću.

Međutim, pre godinu dana umre mi komšija i počeše neke čudne stvari da se dešavaju. Kod nas je običaj da dok je mrtvac u kući, komšije i prijatelji sede uz njega budni i na smenu ga čuvaju. I tek što su ovog spremili, stavili u sanduk i na sto, utrča odnekud mačka i skoči mu pravo na grudi. Svi se slediše, jer takva neopreznost ipak se nije smela desiti. Ubrzo je pao sumrak. Sedeo sam u svojoj kući sa jednim drugom. On beše došao nešto poslom. Kad odjednom, čujem huk sove, tako, na pedesetak metara od moje kuće, a onda i druga se javi sa one strane, od kuće mrtvog komšije. Bilo mi je to već malo sumnjivo, ali nisam mnogo obraćao pažnju.

Prvi dan posle sahrane ukućani su išli na groblje i onda počeše pričati kako su tamo videli kuče, pa onda nepoznatog čoveka koji je sedeo na groblju i pričao o mački i kučetu. Govorio im je kako oni njega ne poznaju, ali on njih dobro zna i kako je posle toga odjednom odlazio ili, bolje rečeno, nestajao, a da oni nisu primetili kuda. Govorio je nerazumljivim jezikom, mucao, ali je reči mačka i kuče izgovarao veoma lepo.

Treći dan posle sahrane moj drug R. otišao je namerno pre komšija na groblje kako bi se lično uverio u njihove priče. Usput je uzeo prutić od crnog gloga, ne deblji od prsta, zašiljio ga i poneo u ruci. Pošto se sveće ne nose do četrdeset dana, on je uzeo jednu sa groba i zapalio je. Zapalio je i cigaretu i seo na jedan opseg ispod groba našeg komšije. Bilo je devet sati pre podne. I ispriča mi ovako:

“Sedeo sam sigurno petnaestak minuta i ništa neobično nisam video. Onda dođe jedan od pokojnikovih rođaka i poče mi ovako glavom pokazivati u pravcu krstače. Pogledah i ugledah kuče. A samo malo pre toga upalio sam sveću i obilazio oko groba i nisam ga video. Otkuda se samo tu stvorilo nije mi jasno. Nisam osećao strah i zato ga dobro zagledah. Poznajem pse, ali ovaj je bio neobičan. Režanje mu nije bilo kao u običnog psa, no više je ličilo na mačku kad uhvati miša pa reži onako prolamajuće iz neke dubine. Repom je besno udaralo tamo-amo, a i on mu je nekako bio neobičan. Glava mu je bila kao u crtanom filmu. I opet ti govorim da se nisam uplašio, iako mi je komšija vikao da bežimo i pustimo to. Gledao sam ga, ali mu oči i veđe nisu bile kao u psa, no ljudske, a otpozadi, dlaka mu se podigla nekud naviše, pa na stranu, baš kao bodlje u ježa. Netremice je gledao pravo u mene. Komšija i dalje viče da idemo. Koraknuh ka psu, a on se, vidim, spremi na skok. Nisam se uplašio, hoću da vidim da li je stvarno pas ili nešto drugo. Koraknuh još jednom, i onaj glogovak uperih ka njemu. Nisam ga bio ni dotakao, kad on riknu, odskoči od mene i nestade. Otkud se samo stvori onoliko prašine oko njega, to mi ni danas nije jasno. Kuda je nestao ne videsmo ni ja ni moj komšija.”

Te iste noći, dok se mesečina poljima točila poput srebra, na mojoj sobi beše otvoren prozor. Zelena zavesa bila je spuštena. Iz sna me nešto probudi i ja otvorih oči. Pogledam, a ono se zavesa prikiva uz prozor kao da je napolju oluja. Ustanem, upalim svetlo, ono udaranje prestade i zavesa se smiri. Izađem napolje, a ono vetra niotkud, grobna tišina. Vratim se u krevet i samo što sam zaspao kad ono opet poče. Ja onako besan samo se iz kreveta podignem, pošto mi je krevet uz prozor, pa rukom za onu zavesu ščepam da vidim šta je. Sunce mu poljubim, kad ono nešto sam ščepao. Zavesa nije, ruka nije, mačka nije. Nešto je bilo, ali ne umem da objasnim šta. Ščepam to i odjednom pustih ruku. Skočim uz prozor, pomerim zavesu, pogledam napolje – nigde ničega. Upalim svetlo, pogledam na sat, a ono gluvo doba.

Odjednom, u sobi u kojoj smo sedeli osetih kako se tišina zatišinila. Moj drugar R. odlutao je nekud za svojim mislima. A to što do juče nije mogao da shvati, danas mora sebi da prizna: da nešto neobjašnjivo zaista postoji.

Kroz moje kosti prostruja hladnoća. Pogledah kroz prozor i videh samo grane drveća kako se klanjaju pred naletom vetra koji je tužno ječao.

Ali, ima stvari koje ne možeš videti. Neka nas Bog zaštiti od nečiste sile i svake druge nevolje.

Branka Maksimović